Pre izvesnog vremena Vuk Draskovic je preko Glasa Amerike polemisao u emisiji Most sa Ademom Demacijem. Ovaj mu je tada stavio do znanja da albanski narod »nece jos dugo imati strpljenja« da ceka na miroljubivo resenje. Bilo je tu uzajamnih ubedjivanja o drzavnoj i istorijskoj genezi kosovskog problema i prebacivanja neznanja ili nedobronamernosti jednog i drugog sagovornika. Pored toga, i u drugim slucajevima u polemikama kosovskih albanskih politicara i srpskih i crnogorskih predstavnika na TV (Studio B i dr.) bilo je ukazivanja na zavodjenje policijske drzave na Kosovu 1989. godine i na nuznost ukidanja tog stanja, »rasformiranje« tadasnje skupstine SAP Kosova i drugih organa Pokrajine i uspostavljanje novih »srpskih« organa itd. Ove teske optuzbe upravo su bile prethodnica onih dogadjaja pocetkom ove, 1998. godine, kada su poceli oruzani napadi na organe unutrasnjih poslova, odnosno policiju na Kosovu i gradjane, odnosno blokada puteva.

Uzajamne optuzbe

Iz ovih elemenata moze se zakljuciti da nije slucajno niti spontano doslo do oruzanih napada od strane pripadnika albanske narodnosti pod nazivom OVK (UCK) i da je veza izmedju njih i »izabranih« predstavnika albanske narodnosti (zajednice) na Kosovu sa ovim dogadjajima uzajamna, da je postojala i da »pobuna« nije izolovana stvar. Ti dogadjaji su, kao sto je poznato, eskalirali sredinom 1998. godine, do sporazuma Milosevic-Holbruk, novembra meseca 1998. godine.
Od strane »srpske vlasti« ovi dogadjaji su oznaceni kao teroristicka delatnost a OVK kao teroristicka organizacija, dok su akcije oznacene kao terorizam, a nastale stete, razaranja i stradanja civilnog stanovnistva smatraju se posledicom teroristickog delovanja. Sa albanske strane, medjutim, ovi dogadjaji nisu nazvani terorom albanskih ekstremista i separatista, odnosno militantnim ekstremizmom, nego su tim izrazima nazivane akcije »srpske policije« i »Vojske«. Akcije OVK (UCK) podrzavane su i nazivane pobunom albanskih gradjana protiv »terora srpske vlasti« i legitimnom odbranom.

(Ne)sposobni kadrovi

Sve ovo nije bilo dovoljno da se diplomatskim aktivnostima SRJ u inostranstvu i informativnim sistemom u zemlji i inostranstvu postignu pozitivni efekti u korist Srbije - za politicko resenje kosovskog problema. A postoje ljudi koji su sposobni da ucine napredak u stvarnim a ne prividnim aktivnostima, da daju analizu, da vode dijalog, da daju predloge inostranim sagovornicima i albanskim legitimnim predstavnicima i da se na bazi kvalitetnog pristupa stvore uslovi za kompromisno resenje koje ce biti zadovoljavajuce za obe strane. To, medjutim, izostaje. Nasi novinari u inostranstvu prosto prenose neke stavove iz stranih listova, nekad cak i minornih i beznacajnih, bez analitickog i kritickog pristupa i bez sposobnosti da odgovore u tim listovima. Nase diplomate se slicno ponasaju. To su veliki nedostaci. Tu su po nasem misljenju potrebne velike promene. Kompetentni i sposobni predstavnici Jugoslavije u inostranstvu su nasusno potrebni i oni moraju da se cuju, da se potvrdjuju na televizijama i u najpoznatijim listovima. Njihovi komentari moraju da budu odlucujuci, njihovi dijalozi sa drzavnicima stranih zemalja koje nas najvise optuzuju i »kaznjavaju« i javne polemike treba da postanu sredstvo borbe za nase interese, ne na stetu albanske zajednice ili interesa bilo koje druge nacionalne zajednice ili drzave, nego u prilog razresenja, sto znaci nalazenja adekvatnog resenja.
Cinovnicki i birokratski pristup i obavljanje tekucih poslova ili izrazavanje nezadovoljstva (cak i napustanjem sednica) jeste samo izraz nemoci i to steti interesima nase drzave. Ne mogu ljudi bez znanja politike i jezika i bez dobro fundiranih znanja, obrazovanja, da fungiraju u sudbonosnim ulogama (kao, na primer, u Londonu, Vasingtonu, Parizu, Bonu i dr.).
Kadrovska reforma mora biti nemilosrdna u korist sposobnih. A mi imamo manir da bas prema sposobnima izrazavamo sumnju u njihov patriotizam, da bi ih eliminisali kao konkurenciju u nasim unutrasnjim borbama za polozaje umesto borbe za sticanje znanja i upotrebu tih znanja, odnosno rezultate.

Zakonitost kao »lek«

Autor ovih redova predvodio je prvu Radnu grupu koja je 1986. godine od Savezne vlade (SIV) odredjena da izvrsi kontrolu rada svih organa na Kosovu. Tada je primetio da »ne mozemo traziti oazu zakonitosti« na Kosovu ako u celoj zemlji nema dovoljno cvrste zakonitosti. To je upravo rekao clan ove grupe, tadasnji predstavnik Kosova Refik Agaj. To je jedan neizbezan put - da se pomocu pravnog sistema izgradi poredak na Kosovu koji ce biti objektivan i stabilan, cvrsto zasnovan na pravu i pravnom sistemu Jugoslavije, na medjunarodnom pravu i na medjunarodnim garancijama suvereniteta drzava i ocuvanja medjunarodno priznatih granica drzava u Evropi, u skladu sa Helsinskom poveljom, o nepovredivosti granica suverenih drzava.
Posebnosti pravnih sistema i pravnih poredaka u federalno uredjenoj drzavi treba cuvati kao izvor poverenja gradjana u sistem i u institucije, kao i medjusobnog poverenja nacionalnih zajednica. Ukidanje posebnosti pravnog poretka koji je bio utvrdjen Ustavom SFRJ za Kosovo, suprotno volji jedne od nacionalnih zajednica koja cini vecinu stanovnistva na tom podrucju, nije moglo da bude dobar izbor i put za resavanje problema. To je mogao da zna svaki iole razuman i obrazovan covek i gradjanin. Pored toga, nametanje »kadrova« samo jedne nacionalne zajednice, koja na tom podrucju ne predstavlja vecinu, mozda je moglo da zadovoljni licne pa u nekoj meri i kolektivne interese pripadnika te nacionalne zajednice kao »konstitutivnog drzavotvornog naroda« i na tom podrucju, ali svakako nije moglo da zadovolji tzv. opstejugoslovenski interes za stvaranjem cvrste drzave pravno jednakih gradjana i nacionalnih zajednica, koje ce ziveti u medjusobnom poverenju i smatrati tu drzavu istinski svojom i iz sveg srca se zalagati i boriti za njene interese. A nama je upravo potrebna takva drzava - Jugoslavija.
Prema tome, put izgradnje pravnog sistema i poretka zasnovanog na tom sistemu i legitimnih i legalnih institucija i organa jeste pravi put u novim predlozima za resavanje kosovskog problema.