Gradjani drugog reda

Posmatrajmo svakodnevicu u gradu – kretanje ulicama i koriscenje vozila gradskog saobracaja. Trotoari samo izuzetno imaju blag pad u vidu male piste a saobracajna sredstva uvek visoke stepenice, teske za ulazenje i silazenje. U vozila odmah ulecu hitri mladi ljudi i zaposednu slobodna mesta, dok stariji sugradjani stoje i na njih se niko ne obazire. Naglo kretanje vozila i gruba voznja samo su dodatne teskoce za starije putnike. Semafori cesto vrlo kratko signaliziraju slobodan prelazak ulice, nedovoljno vremena da stariji i sporiji stignu do suprotnog trotoara. Brojevi koji oznacavaju linije na vozilima su nejasni i za ljude sa dobrim vidom a cesto nisu ni istaknuti na zadnjoj platformi (izuzetak su privatna vozila).
Pokusajte da u gradu pronadjete prodavnice sa prikladnom odecom i obucom za »trece doba«. Tesko cete u tome uspeti. Butici i ekskluzivne prodavnice to sigurno nisu. Namenjeni su mladima kojima nije potrebna komotna odeca i udobna obuca za umorne, deformisane noge a da jos bude i po pristupacnim cenama.
Cekaonice u zdravstvenim ustanovama su ogledalo degradacije starijih ljudi – hronicnih bolesnika, koji 2-3 puta mesecno dolaze po recepte za lekove koje svakodnevno koriste. Zatim sledi hod po mukama po drzavnim apotekama, gde uglavnom dobijaju svoje recepte natrag ali ne i lekove. Lekove ce kupiti u privatnim apotekama, ako imaju novaca.
Cak i mediji, pogotovo televizija, ne idu naruku starijoj populaciji. U domacim TV serijama stari su obicno nagluvi, dosadni, senilni, nekomunikativni – znaci sluze kao predmet podsmeha i uveseljavanja gledalaca. Ni traga od onog dostojanstva i iskustva koje odlikuju starije u, recimo, stranim filmovima, serijama i prigodnim jubilarnim emisijama.
A o isplati penzija, tesko zaradjenih u toku radnog veka, ili o zaplenjenoj ustedjevini i da ne govorimo. Svaka priprema za starost, za crne dane, u nasem drustvu je obesmisljena pa tragikomicno zvuci poslovica: Pitace te starost gde ti je bila mladost.

Svetozar Muzijevic