Dogadjanja
Nema vecina
Davne 1970. godine kao srednjoskolac proveo sam tri nezaboravna
meseca u Sjedinjenim Americkim Drzavama u jednom kampu simbolicnog naziva:
Kamp izlazeceg sunca. Citavog leta sam sa decacima iz svih krajeva Evrope,
Azije, Afrike, Latinske i Severne Amerike u izvanredno prijateljskoj i
nadasve internacionalnoj atmosferi crpeo ona znanja i one ideje koje me
i danas, uprkos svemu, makar samo mentalno, cine gradjaninom sveta.
Amerika, ma koliko spolja izgledala bogata, demokratska i srecna, nosila
je na dusi tesku moru Vijetnamskog rata, rasnih nemira i rastuce recesije
koja je nacinjala privredno tkivo velikih korporacija. Americke majke,
sestre i supruge prestajale su da budu bezbrizne. Nepotrebni, inadzijski
rat gospodina Niksona, kako su ga mnogi nazivali, odnosio je svakodnevno
na stotine zivota americkih mladica. To sam najbolje uocio tokom boravka
u nekoliko americkih porodica koje je uprava kampa organizovala kako bismo
upoznali American family life.
Odjek rata cuo se i u nasem kampu, u sumi Rajnbeka, na stotinu milja
od Njujorka. Juznovijetnamski kamper Tan Trong Kvan sedeo je ispod debele
krosnje drveta u blizini trpezarije i plakao. Grcaj, lice obliveno suzama,
u ruci pismo: Brat, my brother was killed! Ubili ga, kaze, pripadnici Vijetkonga.
Ogorcenje u kampu. Sveopsta tuga. Tri dana smo pod utiskom tragedije. A
onda sve iznova, zivot se nastavlja. U kampu i u citavoj Americi. U Bostonu
pitam svoje domacine Micelove: Zasto se svi ne pobunite? Ne samo »deca
cveca« koju svi osudjuju, a oni jedini, istina, na svoj nacin, pruzaju
otpor ratu, sili, nepravdi? Istina, Klej je u zatvoru, ali ne mogu vas
sve zatvoriti.
Isto pitam i Bengove na Staten Ajlandu u Njujorku, kao i Prestonove
u Konkordu, u Nju Hempsajru. Da, kazu mi, Kleju je lakse, on je crnac,
a crnci se ionako stalno bune. Mi smo jedino protiv slanja nasih momaka
tamo! Gospodja Preston iz Konkorda je narocito zabrinuta, skoro placna:
Bojim se za mog Pitera. Nece na koledz, dobice poziv za vojsku, a tada,
zna se, godinu dana u Vijetnamu!
U kampu drzimo protestne veceri. U goste nam dolaze pevaci, gitaristi.
Znani i slabo znani. Pit Siger, legenda americkog folka, peva antiratne
pesme. Razgovaramo. Postavljamo pitanja, naivna, decacka. Osmelim se i
iznesem mu misljenje ljudi, obicnih Amerikanaca, sa kojima sam razgovarao.
I oni osudjuju rat, kazem.
Pit Siger ckilji u mene i kaze: Ah, ta prokleta nema vecina (fucking
mute majority). To su oni kojima je sve jasno, a cute, to su oni sto cuvaju
svoja dupeta, to je, momce, prokletstvo srednje klase koja bi da nista
ne menja. Koja se buni samo kad je licno pogodjena. Mrzim, kaze ovaj humani
covek, nemu vecinu (I hate the mute majority).
I danas bas kao i tokom svih ratnih godina na prostoru bivse Jugoslavije,
prisecam se Pita Sigera i njegovih reci.
I ovde je potpuno razorena srednja klasa (dakle, vecina!) po kuloarima,
uz casicu sa prijateljima, i na drugim tajnovitim mestima, bila protiv
rata, protiv Onog i one Njegove (njihove reci!), protiv malih plata i penzija,
protiv opste pljacke najsirih slojeva, protiv ukidanja slobodnih i nezavisnih
medija, protiv...
A opet se nista nije promenilo, vlast je ostala ista samo jos bezobzirnija,
nove demokratske institucije ne samo da nisu izgradjene, vec su, stavise,
i stare porusene. »Sta se tu moze. Mi nista ne mozemo da izmenimo.«
Tako rezonuje vecina. Nema vecina.
Zlatoje Martinov
|
