Prigodne radosti i strepnje

Nebojsa Popov

O praznicima svi smo bolji i lepsi nego obicno, ili barem tezimo da tako izgledamo. Kao da svi zelimo da vedrinom svecanosti zaklonimo turobnu svakodnevicu. Ali ni prigodni obicaji ne vaze za sve jednako. O tome svedoce i izvesni tonovi u porukama s vrhova drzave i crkve, a i ne bas sasvim razgovetne poruke – »bice bolje« ili »samo da ne bude gore«.

Neobicne poruke

U novogodisnjoj poruci predsednika SRJ, Slobodana Milosevica, jedno mesto odudara od svecanog tona. Pomenuo je »izuzetke« za koje ne vaze lepe zelje, i opomenuo takve da ih ceka »sud istorije i casti«. Nista odredjenije nije receno sta se pod izrecenim podrazumeva. To se ne moze ni ocekivati od jednog kratkog govora. Ali, nije za ocekivati ni da se u svecanom govoru nalaze pretnje izvesnom delu podanika koji su, time, izuzeti iz drzavne milosti.

»Bice bolje«

Sa mnogih praznicnih skupova naprosto su nas zapljuskivale poruke »bice bolje«; revnosno su ih prenosili svi mediji. Kao, ni sada nam nije lose, ali svakako ce biti bolje. I, zaista, nekima je dobro da im bolje jedva moze biti. Svakako, nemaju razloga da se na sudbinu pozale: aparatcici koji su dospeli do vrhova vlasti; doskorasnji beskucnici ili podstanari koji se sada baskare u vilama i rezidencijama; drzavni nadnicari koji su postali gazde i gospodari; profesori koji su avanzovali u ambasadore i ministre; parije u parajlije; anonimusi u uglednike; lumpeni u vladajucu elitu.
Oni su u praznicne dane priredili i jedan osoben spektakl. Na sednici Narodne skupstine, 28. decembra, »povukli« su tri sedmice ranije doneti zakon, popularno nazvan »zakonom o privilegijama«. Pre ove sednice bilo je najavljeno da ce primena zakona biti odlozena, a kako je rastao gnev podanika, i sami njegovi predlagaci javno su »prali ruke«, cak najavljivali da ce vinovnike isterati na cistac. Sam nacin »povlacenja«, pak, svedoci o bezmalo idealnoj slozi. Bez jedne jedine reci, za manje od dva minuta, izglasano je da se taj zakon »povuce«. Upadljiva je i znatna raskomocenost, da sto pre »odrade« zadato da ne bi, kako ih je predsedavajuci Dragan Tomic blagovremeno opomenuo, morali da se vracaju poslu, nakon vec zakazanog prigodnog koktela kod predsednika Milutinovica.
Koliko je donosenje ovog zakona unelo nove strepnje, toliko je njegovo povlacenje budilo izvesne radosti, makar prigodne. Ali, malo je razloga za radovanje, buduci da je za iste vlastodrsce ono sto je za obicne ljude nevidjena apanaza za njih tek – dzeparac, prema caru koji nekontrolisana vlast omogucuje. Zbog toga, a ne samo na osnovu golog iskustva sa poraznim posledicama politike jednog rezima, ima vise nego dovoljno razloga da poruku »bice bolje« shvatimo kao ruganje narodu, u koji se porucioci, inace, i dalje zaklinju.
U puckoj upotrebi, pak, poruka »bice bolje« ima i jednu ironicnu, razvedravajucu primesu, i ne iskljucuje bas svaki boljitak.

»Samo da ne bude gore«

Ova poruka je sasvim bliska iskustvu mnogih: onih koji su zaposleni, a ne zaradjuju dovoljno za pristojan zivot; koji su ostali bez posla i redovnog prihoda; koji su zavrsili skole a ne mogu da se zaposle; skolovanima koji su prinudjeni da zaradjuju za prezivljavanje bilo kakvim poslom; ojadjenim penzionerima; orobljenim seljacima i privatnicima svih vrsta; novinarima, profesorima, lekarima, uciteljima i svima kojima preti otpustanje; mladima bez perspektive u vlastitoj zemlji; svima koji su u ratu nekoga i nesto izgubili...
No, kao da u zlu oskudevamo. S raznih strana, narocito preko ideoloskog aparata drzave i crkve, ponavljaju se pretnje opstom katastrofom – nestankom citavog naroda, srpskog. Propovedali su uoci rata, da ce nas unistiti drugi – »genocidni« – narodi, ponavljali su isto tokom rata (ratova), a i sada nas plase da smo na nisanu domacih i stranih »neprijatelja« koji ce nas bombardovati, razoriti, ukloniti s lica zemlje (zemljotrese da i ne pominjemo). Zaista, mnogi Srbi su u ovim ratovima ubijeni i osakaceni, obeskuceni i raseljeni, opljackani i osiromaseni, ojadjeni i obeznadjeni. Propaganda, dabome, ne bi bila efikasna kada se ne bi oslanjala barem na neke cinjenice zivota. Ali, ona ne bi bila propaganda kada bi obuhvatila i druge cinjenice, o tome sta Srbi cine drugima, tacnije receno sta se sve u ime »vaskolikog srpstva« cini, ne samo drugima vec i samim Srbima. Od te crte prestaje propaganda i ideologija, a pocinje objektivno informisanje, kriticko misljenje i realna vizija stvarnog izbavljanja. Kako sada stvari stoje, vladajuca ideologija i propaganda uspevaju da proizvedu mnenje kako su za sva stradanja naroda, pod kojim se podrazumevaju etnicki Srbi, krivi iskljucivo drugi. A najveci uspeh pomenute propagande ogleda se u tome sto se iz ocigledne cinjenice da Srbi ipak nisu nestali izvlaci neocigledna istina da za to treba zahvaliti najvise vlastodrscima, i to jos kao najvecim i najboljim Srbima.
Razni strahovi, svakako, nisu proizvod samo odredjene ideologije i propagande, vec i stvarnih nedaca i stradanja mnogih ljudi. Zbog toga poruka »samo da ne bude gore« zvuci kao realisticna strepnja.

Razaranje i stvaranje drzave

Bez namere da sasvim pokvarimo praznicno raspolozenje (pogotovo prizorima rata na Kosovu), ne mozemo zaobici sustinsku temu – pitanje: sta se to, u stvari, zbiva, da ni praznici ovde nisu isti kao nekada, i drugde? Neka svako potrazi svoj odgovor, a ja bih ga trazio u matici zbivanja protekle decenije.
Srpski populizam, zapocet »antibirokratskom revolucijom« (mimo i protiv institucija i politicke elite »starog rezima«), nastavljen »dogadjanjem naroda« i produzen ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (za koje odgovornost ne snosi samo »srpska strana« i samo domaci akteri), ulazi u zavrsnu fazu vlastitog etabliranja. Polazno i potonje oslanjanje na vaninstitucionalnu moc i silu, medjutim, cini etabliranje realno nemogucim, jer razaranje starih institucija prati sprecavanje stvaranja novih. Zavadjene populisticke frakcije su se, doduse, ujedinile u liku »vlade narodnog jedinstva«, ali »ratne sekire« nisu zaista pokopane. Desilo se, zaista, cudo: legalizacija stranackog pluralizma nije uklonila klasicnu partijsku drzavu nego je stvoren visepartijski partijski rezim kao osoben oblik totalitarnog pluralizma. Ono sto je nekada bilo nezamislivo, srpski populizam je ostvario. Ko bi mogao poverovati da je realno mogucno da se u jedinstvenoj vladi nadju