Broj 204-205 

Zbivanja

Prigodne radosti i strepnje

Praznicni dani bas i nisu najpogodniji za odgonetanje smerova i ishoda dramaticnih zbivanja, mada ni tada bitna zivotna pitanja ne mozemo da zaobidjemo

Nebojsa Popov

O praznicima svi smo bolji i lepsi nego obicno, ili barem tezimo da tako izgledamo. Kao da svi zelimo da vedrinom svecanosti zaklonimo turobnu svakodnevicu. Ali ni prigodni obicaji ne vaze za sve jednako. O tome svedoce i izvesni tonovi u porukama s vrhova drzave i crkve, a i ne bas sasvim razgovetne poruke »bice bolje« ili »samo da ne bude gore«.

Neobicne poruke

U novogodisnjoj poruci predsednika SRJ, Slobodana Milosevica, jedno mesto odudara od svecanog tona. Pomenuo je »izuzetke« za koje ne vaze lepe zelje, i opomenuo takve da ih ceka »sud istorije i casti«. Nista odredjenije nije receno sta se pod izrecenim podrazumeva. To se ne moze ni ocekivati od jednog kratkog govora. Ali, nije za ocekivati ni da se u svecanom govoru nalaze pretnje izvesnom delu podanika koji su, time, izuzeti iz drzavne milosti.



Bitna odlika totalitarnog pluralizma jeste odbacivanje opozicije kao institucije   javne kontrole vlasti i mehanizma njene izborne smenjivosti


I u bozicnoj poruci s vrha SPC, koju je javnosti preneo patrijarh Pavle, nalazi se jedno mesto koje odudara od opsteg svecanog i toplog tona. Iz milosti crkve i njenih lepih zelja izuzeti su »raskolnici« mada, opet, o njima nista odredjenije nije receno. Tek, pastir je iz stada izlucio »crne ovce«. I opomenuo ih, ko god to bio, da onima koji su izvan crkve »nema spasa«. Evandjeoskoj ljubavi ovde nema ni traga. Niti opsta i lepa poruka »mir Bozji« vazi za sve. Kao da umesto pomiriteljskog evandjeoskog Bozica vaskrsava borbeni starozavetni Savaot. U takvim okolnostima, kako je vec primetio Stojan Cerovic u Danasu, tesko je i zamisliti rodjenje Hristovo; prigodni pozdrav »Hristos se rodi« zvuci cinicno.
Ako bismo poruke drzavnog vladara i crkvenog poglavara posmatrali kao poklon, neumesno je da mu »gledamo u zube«. Ali, kada sami poglavari ne propustaju ni svecanosti da »pokazu zube« svetovne i duhovne hijerarhije, strepnje potiskuju radosti. Mada nam samo dve poruke ne daju dovoljno razloga za dalekosezne zakljucke, valja ipak imati na umu sve cesce prizivani »vizantijski duh« i njemu primerenu »simfoniju« vrhova crkve i drzave, i tradiciju »cezaropapizma«.

»Bice bolje«

Sa mnogih praznicnih skupova naprosto su nas zapljuskivale poruke »bice bolje«; revnosno su ih prenosili svi mediji. Kao, ni sada nam nije lose, ali svakako ce biti bolje. I, zaista, nekima je dobro da im bolje jedva moze biti. Svakako, nemaju razloga da se na sudbinu pozale: aparatcici koji su dospeli do vrhova vlasti; doskorasnji beskucnici ili podstanari koji se sada baskare u vilama i rezidencijama; drzavni nadnicari koji su postali gazde i gospodari; profesori koji su avanzovali u ambasadore i ministre; parije u parajlije; anonimusi u uglednike; lumpeni u vladajucu elitu.
Oni su u praznicne dane priredili i jedan osoben spektakl. Na sednici Narodne skupstine, 28. decembra, »povukli« su tri sedmice ranije doneti zakon, popularno nazvan »zakonom o privilegijama«. Pre ove sednice bilo je najavljeno da ce primena zakona biti odlozena, a kako je rastao gnev podanika, i sami njegovi predlagaci javno su »prali ruke«, cak najavljivali da ce vinovnike isterati na cistac. Sam nacin »povlacenja«, pak, svedoci o bezmalo idealnoj slozi. Bez jedne jedine reci, za manje od dva minuta, izglasano je da se taj zakon »povuce«. Upadljiva je i znatna raskomocenost, da sto pre »odrade« zadato da ne bi, kako ih je predsedavajuci Dragan Tomic blagovremeno opomenuo, morali da se vracaju poslu, nakon vec zakazanog prigodnog koktela kod predsednika Milutinovica.
Koliko je donosenje ovog zakona unelo nove strepnje, toliko je njegovo povlacenje budilo izvesne radosti, makar prigodne. Ali, malo je razloga za radovanje, buduci da je za iste vlastodrsce ono sto je za obicne ljude nevidjena apanaza za njih tek dzeparac, prema caru koji nekontrolisana vlast omogucuje. Zbog toga, a ne samo na osnovu golog iskustva sa poraznim posledicama politike jednog rezima, ima vise nego dovoljno razloga da poruku »bice bolje« shvatimo kao ruganje narodu, u koji se porucioci, inace, i dalje zaklinju.
U puckoj upotrebi, pak, poruka »bice bolje« ima i jednu ironicnu, razvedravajucu primesu, i ne iskljucuje bas svaki boljitak.

»Samo da ne bude gore«

Ova poruka je sasvim bliska iskustvu mnogih: onih koji su zaposleni, a ne zaradjuju dovoljno za pristojan zivot; koji su ostali bez posla i redovnog prihoda; koji su zavrsili skole a ne mogu da se zaposle; skolovanima koji su prinudjeni da zaradjuju za prezivljavanje bilo kakvim poslom; ojadjenim penzionerima; orobljenim seljacima i privatnicima svih vrsta; novinarima, profesorima, lekarima, uciteljima i svima kojima preti otpustanje; mladima bez perspektive u vlastitoj zemlji; svima koji su u ratu nekoga i nesto izgubili...
No, kao da u zlu oskudevamo. S raznih strana, narocito preko ideoloskog aparata drzave i crkve, ponavljaju se pretnje opstom katastrofom nestankom citavog naroda, srpskog. Propovedali su uoci rata, da ce nas unistiti drugi »genocidni« narodi, ponavljali su isto tokom rata (ratova), a i sada nas plase da smo na nisanu domacih i stranih »neprijatelja« koji ce nas bombardovati, razoriti, ukloniti s lica zemlje (zemljotrese da i ne pominjemo). Zaista, mnogi Srbi su u ovim ratovima ubijeni i osakaceni, obeskuceni i raseljeni, opljackani i osiromaseni, ojadjeni i obeznadjeni. Propaganda, dabome, ne bi bila efikasna kada se ne bi oslanjala barem na neke cinjenice zivota. Ali, ona ne bi bila propaganda kada bi obuhvatila i druge cinjenice, o tome sta Srbi cine drugima, tacnije receno sta se sve u ime »vaskolikog srpstva« cini, ne samo drugima vec i samim Srbima. Od te crte prestaje propaganda i ideologija, a pocinje objektivno informisanje, kriticko misljenje i realna vizija stvarnog izbavljanja. Kako sada stvari stoje, vladajuca ideologija i propaganda uspevaju da proizvedu mnenje kako su za sva stradanja naroda, pod kojim se podrazumevaju etnicki Srbi, krivi iskljucivo drugi. A najveci uspeh pomenute propagande ogleda se u tome sto se iz ocigledne cinjenice da Srbi ipak nisu nestali izvlaci neocigledna istina da za to treba zahvaliti najvise vlastodrscima, i to jos kao najvecim i najboljim Srbima.
Razni strahovi, svakako, nisu proizvod samo odredjene ideologije i propagande, vec i stvarnih nedaca i stradanja mnogih ljudi. Zbog toga poruka »samo da ne bude gore« zvuci kao realisticna strepnja.

Razaranje i stvaranje drzave

Bez namere da sasvim pokvarimo praznicno raspolozenje (pogotovo prizorima rata na Kosovu), ne mozemo zaobici sustinsku temu pitanje: sta se to, u stvari, zbiva, da ni praznici ovde nisu isti kao nekada, i drugde? Neka svako potrazi svoj odgovor, a ja bih ga trazio u matici zbivanja protekle decenije.
Srpski populizam, zapocet »antibirokratskom revolucijom« (mimo i protiv institucija i politicke elite »starog rezima«), nastavljen »dogadjanjem naroda« i produzen ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (za koje odgovornost ne snosi samo »srpska strana« i samo domaci akteri), ulazi u zavrsnu fazu vlastitog etabliranja. Polazno i potonje oslanjanje na vaninstitucionalnu moc i silu, medjutim, cini etabliranje realno nemogucim, jer razaranje starih institucija prati sprecavanje stvaranja novih. Zavadjene populisticke frakcije su se, doduse, ujedinile u liku »vlade narodnog jedinstva«, ali »ratne sekire« nisu zaista pokopane. Desilo se, zaista, cudo: legalizacija stranackog pluralizma nije uklonila klasicnu partijsku drzavu nego je stvoren visepartijski partijski rezim kao osoben oblik totalitarnog pluralizma. Ono sto je nekada bilo nezamislivo, srpski populizam je ostvario. Ko bi mogao poverovati da je realno mogucno da se u jedinstvenoj vladi nadju 



Sve dotle dok i pretendenti na vlast vise drze do raznih vestina manipulacije nego do stvaranja opozicije kao institucije buduceg parlamentarizma, izostaju ozbiljnije investicije u stvaranje drzave

protagonisti sukobljenih totalitarnih ideologija militantni komunisti i antikomunisti, titoisti i staljinisti, rezimski i »divlji« cetnici, nedicevci i ljoticevci koji traze zajednicku legitimaciju u spasavanju bioloske supstance srpskog naroda, sto je nekada bilo glavno geslo nedicevaca.
Bitna odlika totalitarnog pluralizma jeste odbacivanje opozicije kao institucije javne kontrole vlasti i mehanizma njene izborne smenjivosti.
Kada vec rezim ne priznaje opoziciju, od dalekosezne je vaznosti ono sto se zbiva na samoj opozicionoj sceni. Nova grupisanja politickih stranaka, u kojima istaknuto mesto imaju uspesni biznismeni u svetu Panic, Vukobrat i Djordjevic tek su u zacetku. Izostaju kriticki osvrti na dosadasnje iskustvo (cak i o do sada najvecim rezultatima procesa demokratskih promena, kao sto je pobeda demokratske opozicije u preko trideset gradova); cini se da sve pocinje »od nule«. Nema ni primetnijeg oslanjanja na domace aktere; izgleda kao da sve zavisi od spoljnjih cinilaca. Nedostaje i konkretnija vizija nacina promena. Cena promena ostaje velika nepoznanica, sto je od sustinske vaznosti kada se zna koliko je jak i siroko rasprostranjen strah od promena, sto je jedan od stubova sadasnjeg rezima. U sudarima liderskih tastina zapostavlja se afirmacija realnih merila za sticanje racionalnog politickog autoriteta, bez cega nema ni pristojne stranke, a kamoli drzave.
Sve dotle dok i pretendenti na vlast vise drze do raznih vestina manipulacije nego do stvaranja opozicije kao institucije buduceg parlamentarizma, izostaju ozbiljnije investicije u stvaranje drzave.
I »alternativna scena« je u previranju. Novinari i mediji koji se odupiru represiji rezima vise se ponasaju kao objekti nego kao subjekti zbivanja. Slicno je i sa profesorima univerziteta. Sve brojnije nevladine organizacije, takodje u nemilosti vlasti, vise su sklonista iz meteza nego neposredna i realna alternativa. A sami gradjani, ophrvani brigom za opstanak, sve manje se zanimaju za stvari od javnog interesa. Mnogi se cak utrkuju u izrazavanju razocaranja u politiku uopste. Cak i oni aktivniji, »setaci«, toliko su ogorceni kao da im je postala mrska bilo kakva setnja (osim sa kucnim ljubimcima).
                                                                 *
Iskre praznicne radosti prekidaju tmurne tokove svakidasnjice, unoseci, barem jednokratno, malo svetlosti. Uprkos svemu, lepo je, makar samo za trenutak, videti radosna lica i cuti pristojne reci. Hrabre nas da zamislimo kako praznicne iskre potpaljuju trajniji zar za pristojnim zivotom koji bismo sami stvarali, umesto da ga samo zahtevamo ili ocekujemo od drugih. Praznicni dani bas i nisu najpogodniji za odgonetanje smerova i ishoda dramaticnih zbivanja, mada ni tada, ocigledno, bitna zivotna pitanja ne mozemo da zaobidjemo.
 
 
 
 

© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar