Broj 204-205 

Svakidasnjica
 

Tesna vrata i Mostovi okruga Miovce

Ako ne putujete pijani od srece, nemojte ni da putujete. Ako ne putujete kroz sadasnjost udareni prosloscu, sedite kod kuce i placajte stanarinu

Svaki normalan putnik, na centralnoj autobuskoj stanici u Beogradu, suocava se odmah sa osnovnim principima vladanja u Srbiji. Prvi podanicki posao zove se brklja, a drugi, sindrom zarobljenog coveka.
Brklja je misirska naprava za mucenje volova, racvasto manje drvo kojim se pricvrscuje jaram za rudu; isto tako, brljavko, koji grudima, stomakom i zgnjecenom muskoscu probija put ravno kroz nju na peron centralne autobuske stanice u Beogradu.
Pre petnaest godina, ovaj teatar balkanske surovosti dozvao mi je u pamet reci svetog Luke: »Navalite da udjete na tesna vrata«. Snimio sam dokumentarni film o hiljadama mucenika koji, kao izbezumljeno krdo, provaljuju kroz brklje, ostavljajuci komade svojih seljacko-gradjanskih kostima na ovim mocnim gvozdenim kontraskarpama za borbu protiv tenkova i zive pesadijske i volovske sile.
U maju 1998, brklje su pocupane, kao sto su i posadjene. Umesto njih, u visini putnikovih ramena, stoji limena kasica za skupljanje priloga za obnovu i razvoj Srbije i njene putne mreze najkracih zaobilaznica prema Evropi. Navikavan citavog zivota na nered, podvalu i analogni otpor, razocarano spustam kalajisani zeton u drzavnu limenu kasicu i ulazim kroz nebranjena tesna vrata.
Tacno u 16.30, autobus za Vranje, jedna izvanredna masina u sarenom coporu, koji se svaki cas skuplja i odatle razliva na smrtonosne srpske drumove, odnece me do kraja trece Jugoslavije, jedinim cestitim putem za prevoz srpske nostalgije na jug, jos iz doba Nemanjica i marsala Tita. Autoput Bratstvo-Jedinstvo, iseckan u komadice raznih velicina 1991. godine, isprekidan granicama krojenim tupim makazama provincijskih abadzija, koji nisu ni sanjali da je on mozda bio jedini dobar razlog za postojanje pretesterisane, bolesne, bozje rukotvorine po imenu Iugoslavia Beata, sacuvao se u jednom odlomku na bokovima moje masine za jug. Tamo je pisalo, i pisace jos neko vreme, da je vlasnistvo preduzeca Jedinstvo. Bratstvo je ostalo u Hrvatskoj.

Navedeno transportno sredstvo je istovremeno i pristojno i opasno, poslusna masina i propagandni glasacki sanduk na cetiri tocka, sa mesovitom kolonijalnom robom. Preko dva monitora sipa raznovrsnu politicku i filmsku pornografiju. Bez diskriminacije, bez prekida, u sarenim slojevima, koji se slazu jedan preko drugog, kao slojevi verenicke torte. RTS, turbo-folk, soft porno, probran repertoar za robijase koji ne mogu napolje. Uostalom, njima je vec odavno sve jasno.
U mojoj ciganskoj torbi, koju vesam oko vrata, gurkaju se i podnose olovke, sveske, jedan kliker, svajcarski perorez, cigarete, tri para naocara, Uzasi leda i mraka Kristofa Ransmajera, tridesetak metalnih dinara Miloseviceve sitnine, tri mizerne republikanske dijurne, Simple Minds, Madredeus i walkman, koji sam politickim sredstvima oteo od Damjana. Zaklapam usi, ubacujem portugalsku melanholiju u svog malog muzickog spasitelja, konstatujem da jedan Vranjanac vec pusi, prepoznajem Renatu i ona prepoznaje mene, molim je da mi donese prvi viski tacno u sest i mislim na najinteligentnijeg putnika s kojim sam ikada imao cast da putujem, Zulfikara Dzumhura.
Dok putujem, uvek mislim na mrtve. Dogadjaje, pejzaze, ljude, drumove i proslost. Ono sto je bilo, malopre.
Pljusti sunce na zapadu, kroz sirom otvoren autobuski prozor, ekran u pokretu, zbog kojeg sam i seo u ovaj vremeplov, gledam zabradjene, pogrbljene i raskrecene srpske seljanke s motikom u rukama. Kljucaju onu prokletu zemlju i dan-danas, kao sto su kljucale po njoj i pre sto, dvesta godina, cute od jutra do mraka i odlaze na spavanje, generacijama, od Milosa do Milosevica, kao pripitomljena istorijska nuznost u narodnoj nosnji. Gledam kako prolaze preko mog ekrana, a usi su mi pune Madredeusa i otuda culo za poredjenje slika i ljudi tiho mi govori da izmedju portugalske i srpske melodije nema razlike pod suncem. Oni plove, mi kopamo. Oni cvile, mi se deremo. Oni gutaju ribu, mi prasice. Oni su stvorili Brazil, mi smo stvorili Jugoslaviju. Konacno, kaze mi culo za poredjenje slika i ljudi, razlika je ogromna, samo je melanholija ista.
U prolece, kada putujete od Beograda do Vranja, sumrak se spusta na patrljke autoputa Jedinstvo negde izmedju Nisa i Grdelicke klisure, pa koga zatekne u ovom istorijskom trenutku na tom delu zivotne staze, pruzice mu gorko zadovoljstvo da ispred Vladicinog Hana, i Surdulice, malo dalje, razmisli jos jednom o fenomenu atinske demokratije, nazvanom ostrakizam.
Razgledam u mraku konfiguraciju Grdelicke klisure i Vladicinog Hana, i ckiljave sijalice po okolnim brdima, i mislim na komfor koji ova rajska dolina moze da pruzi srpskim ugursuzima koji su se popeli na glavu i Bogu i ljudima, ali sumnjam da ove godine mozemo da skupimo dovoljno glasova za pokretanje ovog humanog demokratskog instituta opamecivanja.
Podizem dva prsta iznad sedista pospanog gledaoca nekakvog blesavog niza slika i cekam da Renata opazi svog istaknutog potrosaca vestacki podgrejane ekstaze, bez koje je svako putovanje tupo prenosenje jedne jedine mucne misli, o ljudskoj ogranicenosti, od jedne do druge tacke. For better for worse, prokazena ekstaticnost donela je vise skandalozno-prijatnih plodova, od otmice lepe Jelene do otmice gospodje Dafine, nego uredjivacka politika demokrata od Solona do Klintona.
U 20.30 autobus tipa Jedinstvo ulazi u centar Vranja. Prestanak kretanja menja rad metabolizma. Proucena tupavost postignutog cilja. Isplacujem Renati stetu koju sam napravio na svom starom srcu, a dobitak koji sam ostvario u cetvorocasovnoj proizvodnji ekstaze zadrzavam za sebe. Izlazim iz autobusa na ulicu i gledam opet nadmeni, stakleni masiv poste, podignut uz nos zaostale, arhaicne, srpske pravoslavne crkve, Hrama Svete Trojice.
*
Kada sam pre dve godine, pred ponoc, prvi put usao u dvoriste doktora Vukasina Antica, mislio sam da sam stigao u Granadu. Bunar, jorgovan, ruze, jasmin, stepeniste od kamena koje vodi u kucu kakvu sam izgubio jos kao dete; dugacka, blatnjava zidina dvorista, iza koje, u mraku, rosav i cutljiv, pusi Borisav Stankovic; senke iz knjiga i duboko, potpuno cisto juzno nebo, na kojem sam tada mogao da vidim i Juzni krst, ako sam hteo, izazvali su me da izvoljevam, kao da je sve prvi put i samo jednom u zivotu. (Ako ne putujete pijani od srece, nemojte ni da putujete. Ako ne putujete kroz sadasnjost udareni prosloscu, sedite kod kuce i placajte stanarinu.) Zanos je obest i nered, sa posledicama muzicke naravi, i zato sam odmah uvrteo u glavu da hocu da cujem nesto nemoguce, nesto nepostojece i nadrealno. Rekao sam Vukasinu Anticu da tu, nocas, u Vranju, u njegovom dvoristu, nedostaje zvuk jednog mladog pokojnika, koji se zvao Clifford Brown. Ljubazni korespondent Vukasin Antic me pogleda preko svojih malih, potpuno okruglih naocara, polako ustade sa stepenista od kamena koje je vodilo u proslost i tamo, u kuci, u koju jos nisam bio usao, hladnokrvno prodzara po nekom budzaku i posle nekoliko minuta, kroz vrata, po dvoristu, pred ponoc, zajeca truba vec davno mrtvog i mladog Clifforda Browna. Vise od toga, da podize mrtve iz groba, moze samo onaj koji ih tamo neprestano salje.
(Deset godina neshvatljivog politickog prostakluka, koji nijedan narod na svetu nije zasluzio, ostavice jos jedan oziljak na mozgu naseg malog sveta; ali, izvesne dvorisne oaze, u Vranju, u senci, ova sklonista od teskog, prljavog bombardovanja masnim recima, drze se cutljivo, na odstojanju, ako umete da ih shvatite, kao konzervativne istoricarke, koje povremeno ironicno slegnu ramenima pred tolikim ljudskim napretkom i srecom.)
U dvoristu Vukasina Antica upoznao sam Nenada Knezevica, iz Lickog Osika, u kojem smo nekada grmeli recitale iz Branka Copica, Skendera Kulenovica, Desanke Maksimovic i drugih mrtvih pesnika, koji su svi, onda, bili zivi, u malom garnizonu tajne vojne fabrike za proizvodnju naoruzanja. Svi penzioneri i trecepozivci trece Jugoslavije, koji su brojali dane po garnizonima druge Jugoslavije, umrece sa brojem vojne poste na usnama. Kao sto su izdahnuli i bezbrojni preci njihovi sa odgovarajucim brojevima austro-ugarskih vojnih posta na usnama.
Nenad Knezevic je izbeglica, iz druge Jugoslavije, u trecu, otac osmoro dece, zlosrecni putnik sa nadmocnim osmehom borca za zivot svoje dece. Jednoga dana doveo je jedno svoje dete, Smilju, na hirursko odeljenje vranjske bolnice i tamo dosao u ruke Vukasina Antica. Ovaj je ucinio sto je trebalo da ucini. Kako je Licki Osik uzasno daleko od Vranja, a Vranje od Lickog Osika, razvili su specijalne odnose i postali kumovi, kad je Nenadova zena Branka rodila blizance, Petra i Iliju. Nesreca je odnela Iliju kad je imao dva meseca. »Pred ogromnoscu ove borbe nikako ne treba zaboraviti snagu karaktera. Ne govorim o onoj snazi koju na izbornim govornicama prate mrstenje cela i pretnje. Vec o onoj koja odoleva svim vetrovima snagom cistote i zivotnog soka«, cujem, u Vranju, Albera Kamija.
U antologiju promenljive srece izbeglica sveta uci ce reci Nenada Knezevica, dok je trazio obicnu motku, po tudjem dvoristu. »Ovde ne mogu da nadjem motku, da podignem ves, a tamo sam imao citavu sumu.« Kao i one koje je, jesenas, odlazeci, s decom, u Ameriku, dodao Tamo su me fino ponudili...
*
U Vranju, kao nekada, u citavoj Srbiji, izlazilo se u varos i setalo, gore-dole, do nekog doba. Danas svi izlaze tek u neko doba i svi sede. Tako u Valjevu, tako u Krusevcu, tako u Beogradu, tako u Vranju, tako svuda, a ne znam kako je u Paracinu i Cupriji. Kvalitet dosade ujednacio se odozgo do dole, a konzumacija erotike, espressa i coca-cole, standardizovana do najnizeg praga osetljivosti, ponavlja se iz noci u noc, kao prilozi za nastanak novog svetskog poretka prilicnog jedinstva i apsolutnog bratstva, kao nezaustavljiva kazna, za uzasne poroke vlasti i ogranicenih vladalaca.
Oko najbolje osmatracnice, kafe-santana Hram, tresti pop i rok, vuku se uokolo najfiniji automobili. Stanu, pa prodju. Vrate se, i opet stanu, i opet prodju. Jedan deklasirani Rom protutnji na motokultivatoru nizbrdo i posle deset minuta uzbrdo. Njegov skromni doprinos sahrani srpskog dvadesetog veka, podsetio me na Felinija i njegove latinske rekonstrukcije nase, slovenske provincijske proslosti. Zbogom, maestro, suvise su brzo promenjeni kostimi, dijeta i poljoprivredna mehanizacija za nas starovremski, citalacki ukus. Na putu do svog ledenog brega, Titanik je doplovio i u Vranje. Namere golog zivota i gole politike vise se nigde ne dodiruju, osim u ocevidnoj nameri da se uskoro definitivno razracunaju u nekoj samoposluzi.
*
Lagano putovanje i zastajkivanje, dolinom zabacene Veternice, lici na putovanje provincijskog lekara izmedju dve epidemije jedne iste bolesti. Izviruci izmedju Kitke, sa najvisim vrhom od 1295 metara, i Grota, sa najvisim vrhom od 1327 metara, sto ne zanima vise nikog zivog pod kapom nebeskom, tece na sever, skoro paralelno sa Juznom Moravom, da bi se u nju ulila izmedju Leskovca, kroz koji prolazi, i Gadzinog Hana, kroz koji ne prolazi. Gledam u kartu, kao u bunar, i pitam se kuda nestadose oni osnovacki dani pravljenja reljefa, starinskog zemljopisa, uzine i ranca, perspektivne gluposti da je svet beskrajan. Ipak, nije ovo inspekcija grobljanskog sluzbenika, govorim sebi u bradu. Putujes, a okolo nema previse sveta. Zar ne cujes toliku pticju gardu i repertoar arija koje su postojale samo u operi detinjstva?
Od Devotinskih livada, do Mostova okruga Miovce, ima dvadesetak kilometara, kroz koje Veternica sve jace sumi i sve se vise krije u tamnom zelenilu drveca. Onda, u jednom iznenadnom prosirenju, na cijoj levoj strani stoje stala i tri gluve blatnjave kuce, a na desnoj visoko sumovito brdo, izbija pravo pod prvi most okruga Miovce.
On, kao ohladjena palacinka, izmedju kaziprsta, srednjeg i malog prsta, visi presamicen od polovine nadole, ali nema nameru da padne, jer ga drzi skruceno testo gvozdja i cementa. Talasast, ali cvrst u svojoj nameri da sluzi i kao bogalj i kao velicanstveno delo srpskog nadrealistickog neimarstva, drzi se za obale Veternice noktima i zubima, natcovecanskom resenoscu da udje u vecnost. Nekoliko kilometara nizvodno, njegov manji brat, kraci i lepsi u svojoj naopakoj ingenioznosti, u svemu podstice zadivljujucu pomisao da je namerno rodjen tako grbav. Mostovi okruga Miovce, savrsena materijalizovana replika oklembesenih satova Salvadora Dalija, stoje tamo kao dokaz da je svaki covekov udarac cekicem i dletom u prirodu verodostojan, ako mu se da vremena da sazri.
Toga dana, Sreten Stojanovic, sofer autobusa od Vranja do Mostova okruga Miovce i natrag, rekao je sledece: »Ovi su ti mostovi gradjeni sezdesete, pa su popadali posle dve, tri godine. Radili privatnici. Eto ti privatno preduzetnistvo. Pre neki dan, jedan izrucio kamion koske u Veternicu. Kamion koske! Ko zagadjuje? Zagadjuju nas mozak i nerad«.
*
Sutradan, polazim prema krajnjem cilju svog puta.
Danas, ne postoji vise nista sto vec nismo odavno videli. Postoji samo ono sto smo odavno zaboravili. Covek koji prevali pet stotina kilometara, da bi video jedno drvo, vraca se, kao bolesna zivotinja, utekla iz kaveza, da vidi prototip izgubljenog raja. Koji se vodi pod odrednicama religija, sablast detinjstva, sarena laza, simulakrum, reklama, katalog za sanatorijumsku negu urbanog ocaja.
Dahcem, kao kamila izmedju Marakesa i Tamanraseta. Zastajkujem i gledam jezero. Po kisi i hladnoci, lici na najfinije dane Loh Nesa. Osim mene, drugih cudovista nema. U tragovima letnjeg puta, koji se u maju jos slabo nazire, dvoumim se malo. Pravo, ili desno? Jos nema boja, zemlja je pokrivena sivozelenim vlatima, jos nema svetlosti, nebo je olovno-sivo. Nalazim da je Moris Vlamenk od toga stvorio ekstazu vremena pred oluju. Iza nje, uvek, sluti beskrajna, konstantna svetlost.
Na kraju puta, tacno na granici izmedju bezimenog i smrznutog sumarka i visoravni prekrivene zutim, pokislim rezancima travuljine, stoji granati bokor celicne biljne zivotinje, Fagus silvatica, bukva, monumentalni obelisk, kotva, stanica u pustinji, nesto misicavo, razgranato i samo. U dane odredjene za pokolj, moze relativno brzo i lako da se razori dinamitom, motornom testerom, buldozerom ili topovskom paljbom.
Stajao sam tamo, neko vreme, u maju 1998.
Pre polaska, slikao sam se sa mojom bukvom, za uspomenu i dugo secanje.

Dragan Babic
 

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar