Broj 204-205 

Prevod

Kultura za Evropu

Poceci razmisljanja o kulturnoj politici moraju uzimati u obzir raznovrsnost i paradigmu zajednistva

Antonjin Lim

»Prvi veliki problem za novog predsednika Evropske komisije bice oblast kulture« napisao je svojevremeno International Herald Tribune. A duhovni otac ideje Evropske unije, Zan Mone, pred kraj zivota je izjavio: »Ako bi ovo trebalo raditi jos jednom, morali bismo poceti od kulture«. Danas Evropska unije nema nikakvu kulturnu politiku, mada Mastrihtski ugovor prvi put kulturi posvecuje citavu alineju. Petnaestorica clanova Unije danas malo znaju o istoriji i kulturi drugih u tom pogledu stvar mnogo bolje stoji u malim nego u velikim zemljama koje sve vise tonu u nekakav kulturni provincijalizam. Ne postoji koordinirana politika subvencionisanja kulture ni iz javnih ni iz privatnih sredstava niti je zakonodavstvo koje se odnosi na tu sferu uskladjeno s njom.
Tradicije evropske kulture su posebne. Uvek se temeljila na kulturnim elitama, njima se obracala i samo povremeno prodirala u sire drustvene slojeve. Ovo prvobitno elitisticko nasledje ipak je kicmeni stub evropske tradicije u sirem smislu reci, tradicije koja obuhvata i oblasti kao sto su religija, folklor, muzika, kuhinja, obicaji, ponasanje recju, svakodnevni zivot.
Vekovima ova kultura nije uspevala da opstane u trzisnim uslovima, odnosno morala je da bude subvencionisana. Trziste je jezicki i etnicki bilo suzeno, nije bilo potrosaca, a mogucnosti kulturnog komuniciranja veoma su ogranicene. Sponzori kulture i kulturnih delatnosti od pamtiveka su bili vladari, gradovi, Crkva ili drzava. Subvencije su jednostavno jedna od evropskih kulturnih tradicija. Izuzeci su se pojavili relativno kasno i to u protestantskim zemljama. Medjutim, i tamo se vremenom pokazalo da pluralisticki i multijezicki karakter evropske kulture, ako treba da prosperira ili cak da prezivi, ne zahteva samo privatnu vec pre svega javnu podrsku stvaralastva.
U poslednje vreme ova tradicija je predmet sumnje i upravo zbog toga na pragu XXI veka analiza njenih razlicitih aspekata spada u najneophodnije i najbitnije. Postoji li uopste nekakva evropska kultura? A ako postoji, sta je ona zapravo?
Kao i svuda u Evropi koreni kulture su u istoriji i istorijskom iskustvu. Pri tom, ponesto je i u toj istoriji i iskustvu zajednicko svim evropskim narodima. Na primer, istorija Amerike u nacelu je istorija uspeha, a istorija Evrope je niz tragedija. I upravo to zajednicko iskustvo je jedan od zajednickih imenilaca evropskih kultura, pri cemu je svaka od njih duboko ukorenjena u vlastitoj istoriji.

Prema tome, kako razumeti i kako formulisati kulturnu politiku kad ne postoji zajednicki jezik, a zajednicki imenilac svih tih kultura je veoma suzen? Poceci razmisljanja o kulturnoj politici moraju uzimati u obzir raznovrsnost i paradigmu zajednistva. Smisao kulturne politike mora ciniti opste razumevanje onog sto nam je svima zajednicko, a istovremeno nase raznorodnosti moraju se prihvatiti kao izvor pojedinacnog bogatstva. Osim toga, moramo razumeti da mogu postojati zajednicke evropske kulturne institucije, subvencije, projekti, okviri itd., ali ne i zajednicki evropski proizvod. Mogu iskljucivo postojati veoma razlicita stvaralastva koja izrastaju iz razlicitih, medjusobno drugacijih kultura koje su ipak sadrzane u zajednickoj evropskoj paradigmi.
Prema tome, do cega smo dosli? Tako reci do stotinu manje-vise elitnih kultura, koje se sluze sa pedesetak jezika, razbacanih po celom evropskom kontinentu, cije granice mozemo tesko odrediti, uslovljenih razlicitom istorijom i pamcenjem, uglavnom nepovezanih i u koliziji sa pamcenjem suseda. A osim toga, sve te kulture obracaju se odredjenoj manjini. Jer, takva je evropska kultura, ali i paradigma mnogih evropskih tragedija. Zajednicko trziste nesumnjivo je znacajno sredstvo koje tim kulturama pomaze u uzajamnom zblizavanju. Ali, to je samo prvi korak.
Evropa i njene institucije duzne su da sistematski i efikasno podrzavaju i omogucuju razvoj evropskih nacionalnih kultura u svetu, gde god vlada trzisna privreda.
Stvaralastvo kosta i po svoj prilici, kako smo vec rekli, u sledecem stolecu kostace i vise. Na primer, u Evropi ce se tesko naci izdavac koji ce objaviti rizican strani naslov koji ne moze lako naci kupce, ako ne dobije subvencije za njegovo prevodjenje.
Sistematska podrska prevoda i distribucije stranih knjizevnih dela osnovni je uslov za bolje medjusobno upoznavanje evropskih kultura i jedan od najznacajnijih zadataka evropske kulturne politike. U jos vecoj meri to se odnosi na audiovizuelnu sferu. Pri tom tako reci nista se ne radi na podrsci medjunarodne distribucije nacionalnog stvaralastva. I tako u nedogled.
Prema tome, koji je danas najvazniji problem evropske kulturne politike? Po mom misljenju, pre svega je sadrzan u spoznaji da konacni cilj nisu ni evropski proizvod ni evropsko kulturno trziste vec podrska mrezi subvencija, pomocu koje ce se ostvariti trajni multikulturni odnosi, ojacati identitet razlicitih kultura i postici bolje medjusobno razumevanje. Evropske kulturne institucije duzne su da rade na tome da se javna i privatna sredstva u sto vecoj meri mobilisu u ostvarivanju tog cilja.
S poljskog prevela Biserka Rajcic

Iz: Antonin Liehm: »Kultura dla Europy« Gazeta Wyborcza, 5. 06. 1998.

Antonjim Lim (Antonin Liehm), ceski filmski kriticar, autor biografije Milosa Formana, glavni urednik medjunarodnog mesecnika Lettre Internationale; od 1968. emigrant, trenutno poslanik Evropskog parlamenta, zaduzen za pitanja kulturne politike Evrope, posebno Istocne i Srednje Evrope.
 
 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar