Broj 204-205 

Zbivanja

Drzava preduzece u »zemlji cuda«

Dinar i po drzavi radnici ce, po sili zakona, morati da plate pre nego sto dobiju svoj jedan dinar, pa cak i ako ga ne dobiju

Zoja Jovanov

Od prosle godine u ovo vreme dinar je pao za 140 odsto, kao rezultat cvrstog opredeljenja drzave da sacuva kurs. Njeni savezni i srpski celnici, naime, tvrde da su osnovna strateska opredeljenja ostvarena; da podsetimo, rec je o kursu od 3,4 dinara za marku, nultoj inflaciji, izvozu vecem za 30 odsto i ostalim propalim planovima. Kreatori su, doduse, ostali bez famoznih zivotnih nagrada za svoja dela, ali nije nikakvo cudo sto je srpska Skupstina, navodno da bi udovoljila ogorcenoj javnosti, ukinula Zakon o privilegijama funkcionera. Igranje balonima, pogotovo probnim, ovde je omiljeni metod komunikacije sa narodom, pa nije cudo sto je kriticna masa bunta podignuta pa izbusena usvojenim pa odbacenim Zakonom o privilegijama.
Zaista, »mi smo zemlja cudo jedno pravo, mozemo da prezivimo onakve sankcije koje ne bi nijedna zapadna drzava prezivela«, kako rece Dragan Tomic, predsednik Skupstine Srbije, u prvom ovogodisnjem obracanju javnosti.

Vlast je, eto, ostala na vlasti, gradjani su ostali patriote, planova za privredni oporavak nema, ali zato ispod praznih balona strci krajnje jednostavna sema desetine novih zakona i uredbi o peljesenju gradjana. Ono sto nalazu nije placanje drzavi, vec reket da se ne bi islo u zatvor. Scenario je prost ko ne plati namet drzavi, sledi mu kazna, a ako za nju nema para, zatvor i plenidba imovine.
Saveznim, republickim, gradskim i opstinskim budzetima obaveznog socijalnog osiguranja drzava namerava ove godine da uzme 86 milijardi dinara, sto je 52 odsto planiranog drustvenog proizvoda Jugoslavije. Toliko zapravo trazi od zaposlenih i preduzeca, ali kad se uracunaju i takse na sve, od kuceta i trofejnog oruzja do mobilnih telefona, drzava ce, po proceni ekonomskih strucnjaka, uzeti 70 odsto drustvenog proizvoda, osim ukoliko joj siva ekonomija ne izmakne kolac iz ruke.
Igranje balonima, pogotovo probnim, ovde je omiljeni metod komunikacije sa narodom, pa nije cudo sto je kriticna masa bunta podignuta pa izbusena usvojenim pa odbacenim Zakonom o privilegijama
Ono sto ce svaki zaposleni morati da plati budzetom Srbije odredjeno je po principu dinar radniku, dinar i po drzavi. Za porez na licna primanja i doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje i trziste rada svaki zaposleni ce ove godine morati da plati po 22 182 dinara. Ukoliko se prosecna plata, kako drzava planira, poveca za 70 dinara, za celu godinu iznosice oko 15 360 dinara, odnosno 1920 maraka.
Dinar i po drzavi radnici ce, po sili zakona, morati da plate pre nego sto dobiju svoj jedan dinar, pa cak i ako ga ne dobiju. Da bi ovaj originalan srpski izum funkcionisao, drzava je propisala minimalne osnovice za naplatu dazbina prema strucnoj spremi. Ona je za NK i PK radnike 470 dinara, za srednje obrazovane 950 dinara, sa diplomom fakulteta 1700 dinara, za magistre 1900, a za doktore nauka 2300 dinara. 
Cela prica o isplati doprinosa pre plata kompletirana je kaznama od 10 do 200 hiljada dinara, uz stalno podsecanje na Zakon o informisanju kao ogledni primer da je drzava spremna da kaznjava, cak i popove, monahinje i ostala svestena lica koja su posebnim aktima upala u novokomponovanu drzavnu pesmu da svi moraju da placaju sve. Ujedno je svestenicima i verskim sluzbenicima, isto kao i vlasnicima preduzeca i radnji, odredjena najveca stopa doprinosa u Srbiji (18 odsto) za obavezno zdravstveno osiguranje. Za obicne radnike i poslodavce, monahe i monahinje ona iznosi 9,7 odsto.
Saveznim, republickim, gradskim i opstinskim budzetima obaveznog socijalnog osiguranja drzava namerava ove godine da uzme 86 milijardi dinara, sto je 52 odsto planiranog drustvenog proizvoda Jugoslavije
Peljesenje, bez bozje pomoci, dabome, ekstra je propisano socijalnim taksama. Za bolja kola, pusku, mobilni telefon i kuce treba izdvojiti godisnju prosecnu platu od 15 360 dinara, pa bi mozda bilo pametnije da doticni bogatas tim parama sam placa jos jednog radnika. Vlada Srbije je, medjutim, sebi priustila pravo da novac od taksi sama rasporedi kad i kako bude htela.
Za zvanicni socijalni program, utvrdjen budzetom Srbije, namenjeno je 3,3 milijarde dinara, bezmalo koliko i za stanove drzavnih cinovnika. Njime je za brigu o deci odredjeno 2 milijarde, za socijalnu zastitu 848 miliona i za borce i invalide 296 miliona dinara. Vise od milion prosecnih godisnjih plata, dakle 15,8 milijardi dinara, namenjeno je za zarade iz budzeta, pa jedino valja ocekivati da ce dobitnici zapeti da smire socijalne tenzije.
Sto se radnika i njegove godisnje plate od 15 360 dinara tice, bice mu dovoljna za hranu za pet meseci, i to po novembarskim cenama. Januarske tek krecu navise zbog novih drzavnih nameta i strucnjaci Instituta za istrazivanje trzista predvidjaju inflaciju od sto odsto (sa prenetom iz prosle godine), devalvaciju i procvat sive ekonomije kao nuznog resenja protiv gladi.
Drzava je, medjutim, doskocila i nameri sirotinje da prezivi. Uredbom o pausalnom oporezivanju na prihode od samostalne delatnosti, cistaci obuce, prodavci kestenja, kukuruza, pogacica, dzempera, hekleraja i ostalog na ulici, kao i verski sluzbenici morace mesecno da placaju drzavi 30 odsto prosecne bruto zarade u Republici. Racunate po novembarskoj, to iznosi 566 dinara, odnosno za celu godinu 6792 dinara i nudi uverljiv utisak o vrednosti drzave u obracunu sa sirotinjom koja po ceo dan cupka po mrazu da bi zaradila za hranu. U ovoj zloglasnoj Uredbi nema ni reci o socijalnoj pomoci tom sloju stanovnistva.
Ono sto ce svaki zaposleni morati da plati budzetom Srbije odredjeno je po principu dinar radniku, dinar i po drzavi
Advokati ce sigurno celu stvar razumeti, jer njihov mesecni pausal je cela prosecna plata, jos 4 za one koji imaju reputaciju, plus jos pola za kancelariju u centru grada, jos 30 odsto ako je enterijer lepo opremljen i po 10 odsto bruto plate za svakog zaposlenog. Pride jos platu ako je tako dobar da poreznik oceni da nema konkurenciju. Tako advokat sa dva zaposlena mesecno treba drzavi da plati pausal u vrednosti 7 bruto plata, sto je mereno novembarskom 13 202 dinara.
Izmedju ovih krajnosti nove uredbe smesteni su svi privatnici kojima je drzava prvo dopustila da rade, a ove godine videcemo. Mozda ce vlasnici kioska na boljim lokacijama, tu se racuna i buvljak, odustati, jer mesecni pausal je 6224 dinara.
Stari kalup

Drzavni planeri odredili su za 1998. rast proizvodnje od 10,5 odsto, a prema podacima SZS ostvareno je upola manje. Od gromoglasno najavljivanog povecanja izvoza od 30 odsto ostale su samo politicke fraze i tvrda cinjenica da je rast iznosio 2,7 odsto. Umesto sa nultom inflacijom godina je zavrsena sa stopom od oko 50 odsto. »Cvrst« dinar je zvanicno devalvirao, a do kraja godine je na crnom trzistu (8 dinara za marku) pao za 140 odsto. Drustveni proizvod povecan je za 2,6 odsto umesto za 10, a realne plate za 1,8 odsto umesto za planiranih 8 odsto.
Ekonomski scenario drzave za 1999. (rast drustvenog proizvoda 7 odsto, industrijske proizvodnje 8 odsto, izvoza 20 odsto, inflacije 6 odsto i kurs 6:1 dinara za DEM) naisao je na podsmeh strucnjaka. Ekonomski institut u Beogradu anketirao je 87 uglednih privrednika, bankara, ekonomista i predstavnika drzave; pokazalo se da 80 odsto njih ne veruje da ce planirana ekonomska politika biti ostvarena, a 90 odsto najavljuje pogorsanje poslovne situacije gradjana i privrede i predvidja devalvaciju. Veci ili isti obim sive ekonomije predvidja 98 odsto ispitanika, nize realne plate njih 82 odsto, iste 17 odsto a samo jedan odsto je smatrao da ce plate porasti.



Drzava sigurno nece odustati od toga da uzme sve sto namerava od gradjana i privrede, ukljucujuci i monopol na trzista za koja proceni da se jos isplate. Skupstina Srbije zakonom je ovlastila Vladu da propise privremene mere za otklanjanje poremecaja u proizvodnji i prometu odredjenih roba. Drugim recima, Vlada je i zvanicno postala glavni direktor Srbije. Kabinetu koji je bio sposoban da donese stravicne zakone i uredbe o pljackanju gradjana sigurno uzor nece biti Savezna direkcija za robne rezerve, koja nikako da proda 600 tona kafe letos nabavljene za 2400 dolara po toni (u decembru, cena kafe na svetskom trzistu je pala).
Za biznis »u se i u svoje kljuse« poucna je i odluka srpske drzave da za podsticanje razvoja ove godine izdvoji samo 1,7 milijardi dinara. Te pare su budzetom namenjene uglavnom agraru i zeleznici. Za miljenike, Vlada Srbije sprema posebne poklone. Recimo, obavezala je rukovodstva lokalne samouprave, javnih preduzeca, republickih organa uprave i ustanova koja se finansiraju iz budzeta da nabavljaju iskljucivo vozila kragujevacke »Zastave«.
Ujedno, drzava sprema stecaj u »Teleoptiku«; prvih 200 radnika vec je dobilo otkaze, a ostali metalci Beograda ulicnim protestima i strajkovima uporno traze socijalnu pomoc.
Seljaci za sada cute, pogotovo onih 160 000 starijih, koji su pocetkom decembra primili prvi deo penzija za oktobar prosle godine, u proseku po 156 dinara.
Pred Novu godinu stigla je i vest da je na celom evropskom kontinentu SRJ najrizicnija za strane investicije, a od zemalja u tranziciji losije stoji samo Tadzikistan
Manje cutljive su devizne stedise kojima SRJ duguje 7,5 milijardi maraka jos od 1991. godine. Od tada je umrlo 600 000 stedisa, ostalo je 2,9 miliona od kojih su 80 odsto stariji od 60 godina. Petina stedisa nema naslednike i ako ne dozive desetu godinu narednog milenijuma, kad istice rok da im drzava vrati devize, ostavice otadzbini oko 600 miliona maraka. Drzavi je bespovratno vec pripalo 4,5 miliona maraka za razne sudske takse koje su stedise platile tuzeci drzavu za prisvajanje deviza. Buduci da se saveznim Zakonom o vracanju deviznih uloga obustavljaju svi sudski postupci, cak i izvrsni, za naplatu stare stednje, drzavi ostaje jos 100 miliona maraka, na koliko se procenjuje vrednost dobijenih sporova. Na ovu dodatnu pljacku opljackanih reagovalo je Udruzenje deviznih stedisa Srbije zahtevom da se tek usvojeni zakon ukine i cela stvar postenije uradi.
Uz podatak da drzava za proslu godinu duguje penzionerima primanja za tri meseca, prosvetarima jednu i po platu i decje i bolesnicke dodatke za nekoliko meseci, slika brige o gradjanima je jos jasnija.
Privreda tavori otprilike kao i radnik sa prosecnom platom, samo sto je mnogo vise duzna. Gubici privrede lane su iznosili oko 40 milijardi dinara. Prema tvrdnji Borke Vucic, direktorke Beogradske banke, medjusobna potrazivanja privrede i banaka prelaze 200 milijardi dinara, a ukupni gubici pet puta su veci od bruto dohotka. Ona procenjuje da je za sanaciju bankarskog sistema potreban kapital u vrednosti godisnjeg drustvenog proizvoda i upozorava da bez sanacije banaka privreda ne moze da racuna na kreditiranje proizvodnje. Prva dama YU-finansija najavila je za ovu godinu osnivanje stranih banaka preko kojih ce u zemlju uci 500 do 800 miliona dolara.
To je ujedno i jedini svez devizni kapital na koji drzava racuna. Doduse, prizeljkuje strane kredite, povratak u clanstvo svetskih institucija i ostalo sto kao fraza kola zvanicnim ekonomskim projektima za 1999. i politickim govornicama. A upravo na zahtev SRJ, Medjunarodni monetarni fond ponovo je za sest meseci odlozio odluku o prijemu nase zemlje u clanstvo ovih najvecih svetskih vrata za ulaz u devizno kreditno drustvo.
Pred Novu godinu stigla je i vest da je na celom evropskom kontinentu SRJ najrizicnija za strane investicije, a od zemalja u tranziciji losije stoji samo Tadzikistan. Prema istrazivanju svetske finansijske institucije »Juromani« od 180 zemalja sveta na rang listi rizicnosti Jugoslavija je na 169. mestu i od pretproslog decembra pala je za 21 stepenik.
Francuski »Lafarz« se, doduse, osmelio da ulozi devize u beocinsku fabriku cementa, planira da pod svoje uzme i onu u Kosjericu, ali cela devizna idila mnogo je jeftinija od lanjske sa »Telekomom« koja je socijalni bunt spustila na nivo gundjanja. U svakom slucaju, stranci su kupili dva vredna trzista, za impulse i cement, do razvijenog sveta i onog kojeg preko balkanske raskrsnice treba izvuci iz siromastva, naravno uz veliki profit.
Privatizacija kod kuce dobice ove godine novo obelezje farse. Sve pare od prodaje drustvenog i drzavnog kapitala i koncesija u Srbiji drzava je zakonom pripisala sebi kao javni prihod. Sudeci po dobro razradjenom maniru peljesenja gradjana, nije iskljuceno da ce Vlada u stilu direktive naloziti prodaju preduzeca, jer, eto, krajnje je vreme da u desetoj godini planiranja privatizacije ona napokon pocne.
Savezni premijer Momir Bulatovic najavio je o-ruk varijantu u intervjuu RTS: »Postoje snazne politicke inicijative da se 1999. i godina posle nje proglase godinom privatizacije«. Ko ce kupiti
Lumpen patriotizam a valjda je on na redu posle lumpen proletarijata i lumpen inteligencije ima svoju cenu, naplativu sto u strahu, sto u gladi
 srpske fabrike, pa dati novac drzavi, Bulatovic nije rekao, ali je to nagovestio recenicom koja sve kazuje o karakteru politicke komande nad ekonomijom i gradjanima. Ona glasi:
»Zakon o staroj deviznoj stednji unece element socijalne pravde i pocecemo da vracamo one dugove drzave prema gradjanima cija su devizna sredstva u prethodnom periodu potrosena, ali ce to biti snazan motiv za afirmisanje stednje kao jednog od najsnaznijih izvora za investicije«.
Eto prilike da oni koji od muke nisu lupali glavom o zid to sad ucine, osim ako su nepopravljivi opljackani patrioti koji ce, kad se docepaju svojih deviza, ponovo da ih uloze kod istog gazde.
Za pola miliona zaposlenih u preduzecima pod stecajem kasno je za popravni bilo koje vrste. Ukoliko se pridruze masi od 850 000 zvanicno nezaposlenih bice ih ove godine bezmalo koliko i ljudi u radnom odnosu. A i privatnici ce, zbog velikih poreskih apetita drzave, verovatno krenuti s masovnim otpustanjem radnika.
Idila trampe

U ovoj i sledecoj godini Vlada Srbije zabranjuje da se poljoprivredna tehnika kupuje za kes. Moze samo delom u novcu, delom za psenicu, kukuruz, suncokret, secernu repu, svinje, junad, mleko, grozdje i duvan. Uredbom o tome odredjeno je koliko koja masina ili alatka staje i adekvatna mera za trampu.
Vile za seno, recimo, kostaju 2843 dinara a kupac moze sam da pravi kombinaciju i izracuna koliko cega da ponudi za ovu skupu alatku. U tabeli Uredbe predlaze se: 2 tone psenice sto vredi 443 dinara, 2,7 tona kukuruza (683 dinara), 1,1 tona suncokreta (533 dinara), 7,9 tona secerne repe (473 dinara), 0,2 tone svinje (443 dinara) i 0,1 tona junadi (1443 dinara).
Ovu seljacku drzavnu idilu moze da pokvari svaka banalna situacija. Recimo, da se seosko domacinstvo izdrzava od prodaje jaja i pilica ili voca i povrca. Ni klecanje pred prodavcem vila ne bi pomoglo. Ako ih proda za gotovinu, kazna za firmu je od jedne do deset hiljada dinara, a za odgovorno lice od jedne do pet hiljada.
Posto trampa ide preko Republicke direkcije za robne rezerve, jasno je ko ce imati kontrolu nad poljoprivrednom tehnikom i hranom ili bar pare od kazni.



Zivotarenje u poslovno propalim drustvenim gigantima mozda ce jos neko vreme opstati kao simbol politicke brige za birace, daleko od pravog biznisa i nedostiznog cinovnickog standarda.
Zato ne cudi sto su u celoj industriji i rudarstvu Srbije u 1997. deset najuspesnijih bile privatne firme sa ukupno 197 radnika. Sve su sa zanimljivim »srpskim« nazivima, od prvog »All pack«, pa »Video group« i »Tihos« do desetog »Master tehnics«.
Lumpen patriotizam a valjda je on na redu posle lumpen proletarijata i lumpen inteligencije ima svoju cenu, naplativu sto u strahu, sto u gladi. Vlada Srbije obecala je da ove godine nece poskupeti hleb, mleko, ulje i secer, bastioni drzavnog standarda gradjana. A ako i poskupe, ima drugih nacina da se gradjani ubede da drzava uvek moze vise da im uzme nego pruzi.
 

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar