Broj 204-205 
Dogadjanja

Predvodnici i pratioci

U nasoj vladajucoj politickoj geografiji SRS i JUL su izrazito agresivne snage, dok SPS sve vise lici na slabu kariku u tom lancu

Povlacenje zakona o privilegijama proteklo je u Skupstini Srbije, krajem 1998, gotovo rutinski mirno, bez nekih vecih odjeka u javnosti. Opozicija kao da nije imala volje za neki slavljenicki trijumf, a vlast je, iz sasvim razumljivih razloga, bila zainteresovana da se ova neprijatna epizoda sto pre zaboravi.

Donosenje a zatim povlacenje zakona o privilegijama, medjutim, predstavlja dogadjaj koji daleko premasuje znacaj samo puke skupstinske operacije. U javnosti je ostala gotovo nezapazena jedna 
Nase poimanje i dozivljavanje pravde jos je na elementarnom nivou, a osecanje vezanosti za neke vise drustvene vrednosti jos je tanusno i nepouzdano
zanimljiva dimenzija svih ovih desavanja oko ovog zlosrecnog zakona. Svi ti dogadjaji su, kao na dubinskom rentgenskom snimku, otkrili mnoge aktuelne i potencijalne pukotine i slabosti i opozicije i vlasti. Pogledajmo najpre sta to otkriva na strani opozicije. Gledano hronoloski, zakon o privilegijama dosao je poslednji u nizu represivnih propisa koje je rezim nametnuo Srbiji u toku prosle godine. Pre njega bili su zakon o univerzitetu (u maju) i zakon o informisanju (u oktobru).
Ali, za razliku od prva dva, ovaj treci zakon je zestoko i na najneposredniji nacin pogodio osecanje pravednosti najsirih slojeva naroda. Otuda i tako burna reagovanja u javnosti. Nezadovoljstva koja su izazvala prva dva zakona uglavnom su se ogranicila na uze krugove drustva licno tangiranih – ljude sa univerziteta i novinare. Ako bismo sada ovu nasu situaciju hipoteticki preneli na demokratski svet, dobili bismo sasvim obrnutu sliku – tamo bi upravo ovakvi zakoni o univerzitetu i medijima napravili pravi dar-mar izazivajuci nevidjene proteste. Tamo gde su demokratske tekovine trajno ucvrscene napad na ova neotudjiva prava bio bi nezamisliv. Za razliku od njih, nase poimanje i dozivljavanje pravde jos je na elementarnom nivou, a osecanje vezanosti za neke vise drustvene vrednosti jos je tanusno i nepouzdano. Ne bi, mozda, bilo preterano reci da se kod nas o ovim temama jos razmislja bez nekog modernog rafinmana i uglavnom iz stomaka.
U drustvu nerazvijene demokratske kulture i usko svedenih politickih vidika, neko bi mogao da kaze da je i to nesto. Kako se uzme. Jer takvo osecanje drustvene pravednosti, cak i kad izbija sponatno i snazno, najcesce zna da bude i dvosmisleno. Nikada niste sigurni da li ce ono da vas povede ka demokratiji ili ce da utre put jacanju egalitarizma i svega sto u politickom smislu ide uz to. To i jeste osnovni problem demokratske opozicije koja zbog toga – cak i pod uslovom da je opozicija osvedocenih demokratskih vrednosti – nikada ne moze sa sigurnoscu da racuna na pravi drustveni oslonac.
Kako se ova iskusenja reflektuju na strani vlasti? Rezim koji je do sada udobno i nesmetano vladao pomocu vecinskog »patriotskog« saveza – SPS, JUL, SRS (i SPO sa jednom nogom unutra) – odjednom je otkrio neprijatnu istinu da njegova vladalacka formula vise nije neranjiva. Sve do sada oni su bili ispunjeni nepomucenim samopouzdanjem, pa su sebi mogli da dopuste i vecu meru represije nego ranije, na osnovu cega su i doneli ova tri zakona. Tek kada su se, posle napada na univerzitet i medije, odvazili da halapljivo zagrabe jos vece privilegije – tu je odjednom puklo. Nezadovoljstvo se podiglo ne samo u narodu nego i u organizacijama vladajuce partije. Zato su se na brzinu odlucili na »cedomorstvo«, a ne na odlaganje primene zakona do aprila 1999. kako su prvobitno predvideli.
To, ipak, ne znaci da je kod glavnih aktera rezima iznenada poraslo osecanje odgovornosti i obzira prema svojim biracima. Rec je o necem drugom, o necemu sto otkriva moguce pukotine u »patriotskom savezu« na vlasti. Ocigledno je, na primer, da bez saglasnosti vrha SPS, pa cak i Slobodana Milosevica licno, ne bi doslo do tako brze i jedinstvene saglasnosti u vladajucem bloku o ukidanju zakona. Da li ovaj podatak nagovestava da se taj blok deli na mekse (SPS) i tvrdje (JUL i SRS)? Na to upucuju i drugi prethodni dogadjaji. Ni za koga nije tajna da su zakoni o univerzitetu i medijima isposlovani na zahtev tvrdjih. Pre toga je doslo do otpustanja prvih ljudi Sluzbe drzavne bezbednosti i Vojske Jugoslavije, sto je, takodje, njihovo maslo. Znaci li to da u vladajucem bloku vec imamo jasno formirane tvrde predvodnike i meksi deo?
Naravno, nema ni reci o politickom zaokretu SPS, ali je bar sve jasnije ko u ovom »patriotskom« drustvu peva visoko »C«, a ko se drzi nizih tonova. Seselj, recimo, u svojstvu vladinog celnika, iz dana u dan najprostackijim uvredama zasipa i strane vlade i domace licnosti a da ga u tome niko ne sprecava. Da li ovu provalu agresije uopste neko i moze spreciti? Sve je manje danas onih koji bi se kladili na to da Milosevic moze tako lako da otpusti Seselja, kao sto je to uradio pre sest-sedam godina. U nasoj vladajucoj politickoj geografiji SRS i JUL su najizrazitije snage, a SPS sve vise lici na slabu kariku u tom lancu.
U narednom periodu jos ce se jasnije obelodaniti ko je predvodnik, a ko samo pratilac u tom savezu opasnih i mracnih namera. Ako uskoro u Saveznu vladu udje i Vuk Draskovic to nece biti dobitak za demokratiju u Srbiji, samo ce odnosi u vladajucem vrhu biti jos komplikovaniji. Uprkos tome, sve je manje razloga za pretpostavku da ce »meksi« preovladati. Sva je prilika da ce se »tvrdji« jos drskije naturati. U svakom slucaju, senke nad ovim vladajucim savezom ostace i dalje.

Dragos Ivanovic

 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar