Broj 204-205 

Dogadjanja

Predvodnici i pratioci

U nasoj vladajucoj politickoj geografiji SRS i JUL su izrazito agresivne snage, dok SPS sve vise lici na slabu kariku u tom lancu

Povlacenje zakona o privilegijama proteklo je u Skupstini Srbije, krajem 1998, gotovo rutinski mirno, bez nekih vecih odjeka u javnosti. Opozicija kao da nije imala volje za neki slavljenicki trijumf, a vlast je, iz sasvim razumljivih razloga, bila zainteresovana da se ova neprijatna epizoda sto pre zaboravi.

Donosenje a zatim povlacenje zakona o privilegijama, medjutim, predstavlja dogadjaj koji daleko premasuje znacaj samo puke skupstinske operacije. U javnosti je ostala gotovo nezapazena jedna 
Nase poimanje i dozivljavanje pravde jos je na elementarnom nivou, a osecanje vezanosti za neke vise drustvene vrednosti jos je tanusno i nepouzdano
zanimljiva dimenzija svih ovih desavanja oko ovog zlosrecnog zakona. Svi ti dogadjaji su, kao na dubinskom rentgenskom snimku, otkrili mnoge aktuelne i potencijalne pukotine i slabosti i opozicije i vlasti. Pogledajmo najpre sta to otkriva na strani opozicije. Gledano hronoloski, zakon o privilegijama dosao je poslednji u nizu represivnih propisa koje je rezim nametnuo Srbiji u toku prosle godine. Pre njega bili su zakon o univerzitetu (u maju) i zakon o informisanju (u oktobru).
Ali, za razliku od prva dva, ovaj treci zakon je zestoko i na najneposredniji nacin pogodio osecanje pravednosti najsirih slojeva naroda. Otuda i tako burna reagovanja u javnosti. Nezadovoljstva koja su izazvala prva dva zakona uglavnom su se ogranicila na uze krugove drustva licno tangiranih ljude sa univerziteta i novinare. Ako bismo sada ovu nasu situaciju hipoteticki preneli na demokratski svet, dobili bismo sasvim obrnutu sliku tamo bi upravo ovakvi zakoni o univerzitetu i medijima napravili pravi dar-mar izazivajuci nevidjene proteste. Tamo gde su demokratske tekovine trajno ucvrscene napad na ova neotudjiva prava bio bi nezamisliv. Za razliku od njih, nase poimanje i dozivljavanje pravde jos je na elementarnom nivou, a osecanje vezanosti za neke vise drustvene vrednosti jos je tanusno i nepouzdano. Ne bi, mozda, bilo preterano reci da se kod nas o ovim temama jos razmislja bez nekog modernog rafinmana i uglavnom iz stomaka.
U drustvu nerazvijene demokratske kulture i usko svedenih politickih vidika, neko bi mogao da kaze da je i to nesto. Kako se uzme. Jer takvo osecanje drustvene pravednosti, cak i kad izbija sponatno i snazno, najcesce zna da bude i dvosmisleno. Nikada niste sigurni da li ce ono da vas povede ka demokratiji ili ce da utre put jacanju egalitarizma i svega sto u politickom smislu ide uz to. To i jeste osnovni problem demokratske opozicije koja zbog toga cak i pod uslovom da je opozicija osvedocenih demokratskih vrednosti nikada ne moze sa sigurnoscu da racuna na pravi drustveni oslonac.
Kako se ova iskusenja reflektuju na strani vlasti? Rezim koji je do sada udobno i nesmetano vladao pomocu vecinskog »patriotskog« saveza SPS, JUL, SRS (i SPO sa jednom nogom unutra) odjednom je otkrio neprijatnu istinu da njegova vladalacka formula vise nije neranjiva. Sve do sada oni su bili ispunjeni nepomucenim samopouzdanjem, pa su sebi mogli da dopuste i vecu meru represije nego ranije, na osnovu cega su i doneli ova tri zakona. Tek kada su se, posle napada na univerzitet i medije, odvazili da halapljivo zagrabe jos vece privilegije tu je odjednom puklo. Nezadovoljstvo se podiglo ne samo u narodu nego i u organizacijama vladajuce partije. Zato su se na brzinu odlucili na »cedomorstvo«, a ne na odlaganje primene zakona do aprila 1999. kako su prvobitno predvideli.
To, ipak, ne znaci da je kod glavnih aktera rezima iznenada poraslo osecanje odgovornosti i obzira prema svojim biracima. Rec je o necem drugom, o necemu sto otkriva moguce pukotine u »patriotskom savezu« na vlasti. Ocigledno je, na primer, da bez saglasnosti vrha SPS, pa cak i Slobodana Milosevica licno, ne bi doslo do tako brze i jedinstvene saglasnosti u vladajucem bloku o ukidanju zakona. Da li ovaj podatak nagovestava da se taj blok deli na mekse (SPS) i tvrdje (JUL i SRS)? Na to upucuju i drugi prethodni dogadjaji. Ni za koga nije tajna da su zakoni o univerzitetu i medijima isposlovani na zahtev tvrdjih. Pre toga je doslo do otpustanja prvih ljudi Sluzbe drzavne bezbednosti i Vojske Jugoslavije, sto je, takodje, njihovo maslo. Znaci li to da u vladajucem bloku vec imamo jasno formirane tvrde predvodnike i meksi deo?
Naravno, nema ni reci o politickom zaokretu SPS, ali je bar sve jasnije ko u ovom »patriotskom« drustvu peva visoko »C«, a ko se drzi nizih tonova. Seselj, recimo, u svojstvu vladinog celnika, iz dana u dan najprostackijim uvredama zasipa i strane vlade i domace licnosti a da ga u tome niko ne sprecava. Da li ovu provalu agresije uopste neko i moze spreciti? Sve je manje danas onih koji bi se kladili na to da Milosevic moze tako lako da otpusti Seselja, kao sto je to uradio pre sest-sedam godina. U nasoj vladajucoj politickoj geografiji SRS i JUL su najizrazitije snage, a SPS sve vise lici na slabu kariku u tom lancu.
U narednom periodu jos ce se jasnije obelodaniti ko je predvodnik, a ko samo pratilac u tom savezu opasnih i mracnih namera. Ako uskoro u Saveznu vladu udje i Vuk Draskovic to nece biti dobitak za demokratiju u Srbiji, samo ce odnosi u vladajucem vrhu biti jos komplikovaniji. Uprkos tome, sve je manje razloga za pretpostavku da ce »meksi« preovladati. Sva je prilika da ce se »tvrdji« jos drskije naturati. U svakom slucaju, senke nad ovim vladajucim savezom ostace i dalje.

Dragos Ivanovic

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar