Broj 204-205 

Dogadjanja

Domasaj zakona

Neophodna je zastita licnosti ali ne bilo kakvim propisima


Specificne okolnosti u kojima se radjao i razvijao visestranacki sistem u nasoj zemlji (raspad SFRJ, gradjanski rat, sankcije UN, ekonomska propast zemlje, rastuca beda i pad zivotnog standarda) umnogome su doprinele da i medjustranacko nadmetanje, kao i svi drugi demokratski mehanizmi, budu izvrgnuti u svoju suprotnost. Tako smo na politickoj i drustvenoj sceni bili svedoci javno izrecenih izjava za druge da su: »najveci kriminalci«, »najveci izdajnici«, »lopovi«, »narkomani«, »ludaci«, »lazni proroci« i ko zna sta sve ne. Takvim izjavama nesumnjivo je da su povredjivana prava licnosti (dostojanstvo, privatni zivot, cast i ugled i dr.) drugih lica. Narocito je pravosudje, na brojnim odrzanim seminarima, ukazivalo da se masovno putem medija krse propisi i povredjuju prava licnosti drugih lica i da treba nesto preduzeti.
Najzad, javnosti je obznanjen novi zakon o javnom informisanju. Medjutim, ovaj zakon je u javnosti izazvao veoma ostre polemike. Do sada izrecene kritike na racun ovog zakona skrenule su paznju


Snalazenje u komunikacijama

Od neprekidnog vajkanja nad siromastvom, kao i lenjoscu, ali i zalopojki zbog onoga »sta nam rade« i ne zapazamo kako se ljudi »na terenu« snalaze u uspostavljanju komunikacija. Belezimo, stoga, jedan primer kako je tekst iz naseg lista, umnozen kao letak, nasao put do novih citalaca.
Ur.


 javnosti na drugu stranu, a cini se, potpuno zanemarile pravno-politicku potrebu za zakonodavnom intervencijom u ovoj oblasti, pa se citava guzva svela na jadikovku zbog gubitka stecenih prava subjekata u javnom informisanju. Da li su bas mala prava suspendovana ovim zakonom? U sustini, razloga za donosenje bas ovakvog zakona ima isto toliko koliko i nema. Izgleda da se nase muke s demokratijom nastavljaju.
Vlada i Skupstina Srbije verovatno znaju koje ciljeve zele postici ovakvim zakonom, medjutim, opravdano se mogu postaviti pitanja moze li se ova oblast pravno normirati na ovakav nacin, kakve ce efekte na drugoj strani izazvati primena ovog zakona, te moze li doci do poremecaja u pravnom poretku i to u primeni drugih propisa?
Prihvatajuci kao neospornu cinjenicu da pravno-politicka potreba za intervencijom postoji, vec na prvi pogled jasno je da je osnovna namena poostravanje odgovornosti za javno izrecenu rec. Zato se objavljivanje neistine i tretira kao zloupotreba slobode javnog informisanja. Medjutim, potpuno, istinito i blagovremeno informisanje su ipak nacela javnog informisanja. Imaju vise deklarativni karakter jer je nemoguce i zamisliti u praksi dosledno i potpuno poklapanje faktickog stanja sa ovim nacelima. Zakonodavac u ovom slucaju, razradjujuci nacelo istinitosti, prakticno od subjekata u javnom informisanju trazi apsolutno postovanje nacela zakona o javnom informisanju.
To je isto kao i kad biste trazili apsolutno postovanje ustavnog nacela o pravu na rad, recimo.
No, kako je zakon vec na snazi, mozda je dobra prilika da zakonodavac jos jednom intervenise, pa da u zakonu definise i pojam istine. Tada bi svi gradjani lakse razlikovali istinu od neistine. Narocito bi ovo koristilo novinarima kada bi procenjivali da li je neki iskaz odnosno informacija istinit ili nije.
Izgleda da ce se ovim zakonom tesko postici prvobitno neosporni ciljevi poostravanja odgovornosti za javno izrecenu rec kako bi se sprecila masovna povredjivanja prava licnosti iznosenjem neistina.
Da li je moguce, da li pravno treba uredjivati i razradjivati neko nacelo fetisizirajuci ga, da li je moguce i da li je potrebno kontrolisati i iznudjivati da se u medijima iznosi, pod pretnjom stroge sankcije, istina po svaku cenu? Da li je uopste moguce spoznati istinu i postoji li cista istina, a sta sa nedokazivim cinjenicama i vrednosnim sudovima koji se i ne dokazuju?
Ako se u svetlu ovih pitanja posmatra pravno-politicka potreba za donosenjem ovog zakona, onda je, cini se, zakon potpuni promasaj. A potreba za pravnim uredjivanjem i dalje postoji zbog cinjenice da se masovno krse prava licnosti drugih lica. Kada se ima u vidu cinjenica da su i pre ovog zakona o informisanju glavni urednici medija veoma retko (sem u rubrici Pisma citalaca) ustupali prostor obicnim gradjanima strogo vodeci racuna da im ne objave izjavu kojom eventualno povredjuju pravo licnosti drugog lica, ostaje da se zakljuci da je ovaj zakon o informisanju zeleo da pruzi jacu pravnu zastitu samo onoj kategoriji gradjana cije se izjave cesto prenose u medijima. Pa, koja su to lica? Politicari, svakako.
Nije li ova pravno-politicka potreba »ispucana« samo zbog njih?
Zakljucite sami.

Zoran Ciric

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar