Broj 206 

Dogadjanja

Grebanje po dnu zajednickog lonca

Jos 1992. tadasnji federalni vrh obelodanio je dokumentaciju o kompletnoj saveznoj svojini ali je danasnje vlasti ignorisu cinovnickom oznakom u stilu »tajni zastareli spiskovi«

Poslednji dan marta prosle godine bio je rok drzavama naslednicama bivse SFRJ da u miru i same podele zlato i deonice u bazelskoj Banci za medjunarodna poravnanja, osam ambasada i arhive. Ovaj ultimatum postavio im je posrednik u pregovorima o sukcesiji ser Artur Vots. Ujedno su ministri Saveta za sprovodjenje mirovnih sporazuma zapretili da ce udariti sankcije svakoj drzavi koja do tog datuma ne sprovede Votsov »mini plan« o raspodeli zaostavstine avnojevske Jugoslavije. Zajednicka poruka je bila da ce, ukoliko nekad bratske drzave ne zavrse ovaj prvi krug sukcesije, ceo posao uraditi medjunarodna arbitrazna komisija, na cije odluke nece imati pravo zalbe.
Stvar je upalila utoliko sto su se ser Vots i svetski ministri primirili, a poslednji rok, zestoke pretnje i ostalo bez imalo pompe upali su u kazan floskula koji vec sedam godina pune timovi za sukcesiju SRJ, Slovenije, Hrvatske, Makedonije i BiH. Pregovori su nastavljeni ovog meseca, a kako javlja Tanjug, Vots je ponudio uproscenu varijantu ranijih predloga o podeli zajednicke drzavne svojine ciji sadrzaj ce biti poznat najverovatnije u martu, pred novu rundu usaglasavanja. Kosta Mihajlovic, predsednik jugoslovenske Komisije za sukcesiju, izjavio je za RTS da bi vrlo brzo moglo doci do sporazuma ukoliko bi delegacije svih bivsih jugoslovenskih republika prihvatile nov pristup podeli imovine.
Ostali nisu rekli ni rec, sto je i normalno, jer svaka delegacija posebno razgovara sa medjunarodnim posrednikom Votsom.
Starojugoslovenske pregovore po evropskim metropolama svih ovih sedam godina prati zivopisan imidz. Posle pocetnih ispipavanja najzgodnije busije, delegacije su za sediste izabrale Brisel. Protokol je jednostavan svaka ekipa se nadje sa Votsom, pa se vrati kuci, onda Vots uporedi predloge, napravi plan i pozove ih da mu iznesu misljenje, onda prekroji plan, i tako u krug. Jedini koji je reagovao na ovaj evropski pregovaracki luksuz je Miran Mejak, sef slovenackog tima za sukcesiju, koji je trazio od svoje vlade da ukine njegovu pregovaracku ekipu »jer je skupa za drzavu a pregovori nicemu ne vode«. Posle tog letosnjeg iskakanja iz seme »polako i nesigurno« ser Vots je pokusao kontraturneju s kraja na kraj avnojevskih granica, ali je ubrzo odustao od priblizavanja Balkanu. Mejak i ostali dobice i ovog meseca, u Briselu, novu porciju bilateralnog pregovarackog kolaca. Ideja da se timovi sami okupe u nekom domacem gradu nikad nije bila u igri.

Pregovori, medjutim, predugo traju i sto vreme vise odmice teze je poverovati da su eksperti pet drzava nesposobni da sastave inventar zajednicke imovine, utvrde njenu vrednost i kljuc za raspodelu. Jos 1992. tadasnji federalni vrh obelodanio je dokumentaciju o kompletnoj saveznoj svojini ali je danasnje vlasti ignorisu cinovnickom oznakom u stilu »tajni zastareli spiskovi«. Krajem iste godine evropski konsultanti procenili su vrednost imovine avnojevske Jugoslavije, ali to ucesnici pregovora o sukcesiji nikad nisu prihvatili. Umesto pravljenja inventara svih ovih godina u modi je bilo zatiranje tragova zajednicke drzavne imovine; kao najprakticnije, pokazalo se pripajanje po modelu »tamo gde se zatekla«. Bivse SFRJ republike proknjizile su sve sto su mogle u svoje drzavne fondove. Takodje, sistemom samoposluge prvo je Slovenija, pa Srbija izvrsila upad u primarnu emisiju; novac su, posle malo buke, pripojile svojim bankama. Iz godine u godinu kolac za podelu postajao je sve manji i naslednicima je zapravo preostalo grebanje po dnu zajednickog lonca, a i to izgleda s porukom daj boze da ostavstina pokrije troskove evropskih pregovarackih turneja.
Jedna od zanimljivijih prica o zajednickom blagu isplela se oko zlatnih i deviznih rezervi tadasnje Narodne banke Jugoslavije, procenjenih na 650 miliona dolara. O zarobljenim devizama se malo zna, ali u bazelskoj banci blokirano je 46 tona zlata nad kojim jos traje viseboj u definisanju vlasnistva. Iz kruga jugoslovenskih pregovaraca potekla je tvrdnja da ostale cetiri drzave polazu pravo samo na oko 40 kilograma tog zlata, koliko je navodno kupljeno zajednickim parama od 1949. godine. Ostalo, do 46 tona, vlasnici sadasnje Jugoslavije tvrde da su nasledili jos od dinastije Obrenovic. Ser Vots je, medjutim, prema poslednjoj javnoj informaciji, insistirao da se sva finansijska pitanja rese po kljucu podele uloga i dugova u MMF: SRJ 36,52 odsto, Hrvatska 28,49 odsto, Slovenija 16,39 odsto, BiH 13,2 i Makedonija 5,4 odsto. U toj semi raspodele se posle pada »poslednjeg roka« za sukcesiju gotovo nije govorilo, a jos manje o najvecem i sigurno najpreciznije odredjenom delu zajednicke imovine bivse JNA. Rasprave o toj imovini su posle pocetnih prepucavanja splasnule i ona u poslednjim verzijama plana za podelu uopste nije spominjana.
Zabave za javnost uglavnom su priredjivane kroz prepucavanja oko nacina podele preostalog zajednickog blaga. SRJ je dugo insistirala da se sve obavi u paketu, dok su ostale drzave trazile da se deli deo po deo. Timovi za sukcesiju razmenili su mnogo zestokih reci preko novinskih stubaca a epilog je bio zajednicki stav cetiri drzave da sve zavisi od Koste Mihajlovica, koga su oglasile za najtvrdjeg pregovaraca. Mihajlovic je odgovorio da bi sukcesija vec bila zavrsena da je ceo posao zavisio od njega, pa su se prepucavanja smirila, ali »uprosceni« Votsov plan nagovestava da se »smirila« i masa za podelu. Valjda na toliko da ce sporazum mozda najzad biti postignut.

Zoja Jovanov

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar