Broj 206 

Sta citate

Dometi i granice parlamentarizma u Srbiji*

Srpski parlamentarizam suvise je kratko trajao da bi se njegove osnovne institucije mogle jasno profilisati. I uloga kralja i partijski sistem i odnos izmedju skupstine i vlade za sve vreme su bili u procesu definisanja. Tako, izuzimajuci prve tri godine, kralj nije uticao na sudbinu vlade, ali su bezmalo sve politicke stranke, izuzev vladajuce, podrzavale koncept parlamentarnog rezima u kojem kralj intervenise u odnose izmedju skupstine i vlade, pa je mogucnost ponovnog aktiviranja vladaoca bila realna do samog kraja. Dalje, homogena vlada je preovladjivala, ali je uverenje da u postojecoj partijsko-politickoj realnosti Srbije koalicija optimalan oblik vlade bilo tako snazno da je upravo pitanje homogena ili koaliciona vlada predstavljalo okosnicu parlamentarnih sukoba tokom celog razdoblja. Partijski sistem, koji je srpski parlamentarizam i sam gurao u pravcu koalicionih vlada, presao je put od faktickog monizma, preko kratkotrajnog bipartizma, do partijskog pluralizma sa najjacom strankom, koja, medjutim, vec pred kraj ovog perioda vise nije bila u stanju da obezbedi dovoljno snaznu skupstinsku vecinu da bi ocuvala homogenu vladu. Velikog znacaja u tome imao je izborni sistem, koji je, s jedne strane, znatno povlascivao najjacu stranku, a time i koncept homogene vlade, ali je istovremeno podsticao izborne sporazume, koji su vremenom sve vise povecavali prakticnu proporcionalnost izbornog sistema, snazeci time i ideju koalicionih vlada. (...)

Sustinska ogranicenja

Ako se, medjutim, ostavi po strani ovaj njegov, strogo institucionalni plan, pa se postavi pitanje sustinskih ogranicenja toga iskustva, onih o kojima je parlamentarna praksa svakodnevno svedocila, a forma ih tek ovlas pokrivala onda objasnjenje ne treba traziti u kratkom trajanju, nego u istorijskoj preuranjenosti srpskog parlamentarizma, usled koje je priroda usvojenih institucija stajala u neskladu sa realnom drustvenom i politickom podlogom na kojoj su one pocivale. Jedanaest godina parlamentarne prakse pod Ustavom iz 1903. bilo je dovoljno da se taj nesklad pokaze u izostrenoj svetlosti, a kriticki raspolozeni savremenici ove epohe imali su o njemu punu svest i isticali ga kao osnovni uzrok zbog kojeg se kako su govorili »toliko hvaljene zapadne ustanove odmah izmetnu na nasem zemljistu«1 i daju »sasvim druge rezultate«.2 (...)
Na prelomu stoleca srpsko drustvo je jos uvek bilo agrarno, veoma siromasno, pretezno nepismeno, i uopste vrlo neprosveceno, s gradjanstvom koje je bilo tek u povoju. Uvodjenje parlamentarnih ustanova prethodilo je, dakle, samom gradjanskom drustvu. U tom, kao i u pogledu politickog i ustavnog razvitka uopste, iskustvo Srbije sasvim odstupa od evropskog iskustva. U Evropi je prvo nastao gradjanin, pa tek dugo za tim politicke partije. U Srbiji je bilo obrnuto: politicke stranke, kao mehanizam modernih politickih rezima, nastale su pre nego sto je bio zavrsen proces prelaska iz agrarno-patrijarhalne zajednice u gradjansko drustvo. One su, stoga, svoje clanstvo regrutovale pretezno medju srpskim seljastvom, cija je, pak, dominantna politicka svest u znatnoj meri bila zarobljena egalitaristickim i kolektivistickim duhom, sa nedovoljno razvijenom idejom o individualnoj slobodi i, iznad svega, sa izrazenim nedostatkom tolerancije. Nacionalna ideja u toj svesti najcesce je bila redukovana na teritorijalne ciljeve koje je trebalo ostvariti ratom, 

pri cemu je mit o Kosovu i njegovoj »osveti« imao posebno vazno mesto. Ovakva struktura i osobine srpskog drustva bitno su odredili prirodu politickih partija, njihovu ideologiju, razumevanje demokratije, pa i same drzave. Sve to zajedno nije moglo ostati bez odgovarajuceg odraza na parlamentarni zivot, cineci onaj pravi, najdublji izvor iz kojih su proistekla osnovna ogranicenja srpskog parlamentarno-demokratskog iskustva.
Ono sto je s tim u vezi posebno ometalo normalno funkcionisanje institucija parlamentarnog rezima bila je okolnost da je u vreme njegovog uspostavljanja, 1903. godine, proces pluralizacije politicke scene bio u samom zacetku. Parlamentarizam je u Srbiji zapoceo zivot fakticki u uslovima monizma: Radikalna stranka, sa blizu 90% poslanickih mesta u prvoj izbornoj skupstini nakon majskog prevrata, zapravo nije ni imala opoziciju. U tom smislu moglo bi se reci da je rezim poceo da funkcionise tek nakon podele samih radikala u dve stranke, staroradikalnu i Samostalnu radikalnu stranku, krajem 1904. godine. Medjutim, razdvajanje radikala nije bio cin, nego proces dug i mucan, cesto pracen pokusajima uspostavljanja ponovnog stranackog jedinstva. On je bio opterecen odsustvom vidljivog i jasnog ideoloskog i programskog razlaza i snaznom, cesto emotivnom odanoscu izvornom radikalizmu, kao i preovladjujucim uverenjem da je njihova stranacka deoba bila isto sto i »raskol srpskog naroda« te da je zato bila »nesreca« i »zlocin«, za koji su se dve grupe medjusobno optuzivale. S takvim obelezjima, proces unutarradikalske deobe i sam je svedocio o dubokoj ukorenjenosti monisticke politicke svesti u srpskom drustvu onoga vremena. Tek nakon 1906. godine, posle velike, nesumnjive i konacne izborne pobede starih nad samostalnim radikalima, partijski identitet i jednih i drugih postao je neosporan. U tom smislu, razdoblje do izbora od 1906, koje formalno nosi obelezje bipartizma, u samoj stvari je predstavljalo proces prvobitne partijske pluralizacije.
Kao nacelo politickog zivota, pluralizam se veoma sporo i tesko usvajao. O tome uverljiva svedocanstva pruzaju osnovne formule koje su koriscene za vrsenje politickog uticaja i pridobijanje glasova biraca. Kada je rec o samim radikalima, kao izrazito dominantnoj politickoj grupaciji, oni su, pokazujuci sklonost da izmedju sebe i srpskog naroda stavljaju znak jednakosti, radikalizam razumevali kao jedinu politicku opciju u Srbiji; ostale dve stare stranke, Liberalnu i Naprednu, oni su u politickoj borbi cesto obelezavali kao »reakcionarne«, »vlasnicke«, kao olicenje »kaputa« koji stoji nasuprot »gunjcu i opanku«. Jednako ceste kao ove koje su ciljale na simpatije prosecnog biraca prema ideji socijalne jednakosti, bile su i formule koje su imale u vidu duboko ukorenjenu ideju o »osveti Kosova«, kao i ksenofobiju, narocito dubok strah od Austro-Ugarske, ali i snaznu odbojnost prema Zapadu uopste. Tako su uobicajene kvalifikacije politickog protivnika bile »izdajnik«, »austrijski spijun«, »izmecar Obrenovica«. (Ovo poslednje znacilo je isto sto i izdajnik, s obzirom da su Obrenovici simbolisali politiku oslonca na Austro-Ugarsku.) Iako su diskvalifikacije ove vrste srazmerno najcesce upotrebljavali radikali, izjednacavanje stranacke pripadnosti sa pitanjem patriotizma bilo je uobicajeno i u redovima drugih stranaka. Ukratko, proces stvarne politicke pluralizacije daleko je zaostajao za procesom partijske pluralizacije, i na tom planu jasno se pokazivala patrijarhalno-kolektivisticka pa i egalitarna sustina preovladjujuce politicke svesti.
S tim u vezi stajala je i nedovoljno razvijena ideja o politickim slobodama, sto su izborne borbe, koje su takoreci neprekidno trajale, najbolje osvetljavale. Njihovo doista bitno obelezje bilo je tesko narusavanje nacela slobode izbora. Manipulacije i zloupotrebe dolazile su pre svega od strane
vlasti, ali su siromastvo i velika neprosvecenost pri tom igrali vaznu ulogu, jer su kod obicnog biraca proizvodili predrasude i strahove. To je izbornu utakmicu pretvaralo u izborne ratove, u kojima je cak bilo i ubistava. Izrazitu netrpeljivost podsticala je i okolnost da je izbore uvek dobijala vladajuca stranka, stvarajuci tako utisak da je vlast nesmenjiva.

Partijska drzava

Na nivou samih institucija, najvece teskoce proizlazile su iz sklonosti gotovo neprekidno vladajucih starih radikala da parlamentarnu vladu razumeju kao neogranicenu vlast vecine. Ovo je ukljucivalo i spremnost da se volja svoje stranke stavlja iznad zakona i ustava i da se ne pravi razlika izmedju partijske vlade i partijske drzave. Ovakvo razumevanje parlamentarne vlade, kao neogranicene vlasti vecine, koje je u Srbiji uoblicila Radikalna stranka, a koje je u krajnjem ishodu vodilo partijskoj drzavi, stajalo je u neposrednoj vezi sa samorazumevanjem ove stranke kao jedine »narodne«, a time i jedine legitimne. Izrazavajuci u osnovi kolektivisticki nacin razumevanja drzave, i jedno i drugo je imalo duboke korene u istoriji Radikalne stranke. Dvadesetak godina ranije, sa svojim konceptom »narodne drzave«, ona se profilisala kao stranka radikalne demokratije narodnjacko-socijalisticke provenijencije, koja je, uzivajuci podrsku ogromne mase naroda, sebe izjednacavala sa srpskim narodom. Napustajuci vremenom program »narodne drzave«, a prihvatajuci okvire ustavne monarhije, ona nije napustila i svoj prvobitni nacin samorazumevanja, i tokom nekoliko godina svoje vlade pod Ustavom iz 1888. utkala je u tradiciju srpske ustavnosti koncept partijske drzave, pokrivajuci ga upravo parlamentarnom formom. U tome se jasno, mozda jasnije nego u bilo kom drugom obelezju srpskog parlamentarnog iskustva 19031914, ogledala tezina istorijskog nasledja. Partijska drzava, koju je jos Slobodan Jovanovic identifikovao kao stalnu teznju Radikalne stranke, predstavlja najtrajniju tekovinu srpskog radikalizma. Ona je pustila duboke korene, nadzivela sve ideoloske mene Radikalne stranke i postala sastavni deo politicke kulture i mentaliteta u Srbiji.
Apsolutizovanje nacela vladavine vecine, praceno drasticnim narusavanjem izbornih sloboda, nailazilo je na jednako radikalan odgovor manjine, u kojoj su najborbeniji bili samostalni radikali. S parolom borbe za slobodne izbore i »pravnu drzavu«, opozicija je vrsila upornu parlamentarnu opstrukciju, pretila novom »revolucijom« i zalagala se za aktivnu ulogu kralja, dokazujuci njegovu duznost da ustane u zastitu ustava i zakona protiv, kako se govorilo, »apsolutizma jedne stranke«. Stranke manjine nisu prestajale da radi obezbedjenja slobodnih izbora traze obrazovanje posebne »izborne vlade«, sto se svodilo na zahtev upucen vladaocu da rukovodjenje izborima preuzme u svoje ruke.

Uticaj vojske

Sledece vazno ogranicenje srpskog parlamentarizma bio je snazan uticaj vojske u politici. Militarizam je bio problem sa kojim je parlamentarni rezim u Srbiji bio suocen za sve vreme svog trajanja i ispoljavao se dvostruko. Prvo, neposrednim uticajem vojske na sastav vlade, cime se marginalizovala politicka uloga legalnih organa vlasti i dovodio u pitanje osnovni smisao ustavnosti, kao sistema ogranicene, javne i kontrolisane vlasti. Drugo, u uslovima snaznog nacionalizma i neprekidnih priprema za nove ratove, rastao je znacaj i ugled vojske u drustvu, koja se povezivala sa svim znacajnim politickim ciniocima, ukljucujuci i politicke stranke. Ugledni pojedinci su propagirali »novi srpski patriotizam« naspram »kosmopolitizmu« i pozivali Srbiju da se spremi da ostvari »najvece teritorijalne transformacije Balkanskog poluostrva«, apelujuci istovremeno na politicke stranke da obustave medjusobnu borbu.3 Sve je to podsticalo militarizaciju najsireg javnog mnenja u kojem su individualne slobode i ustavnost ionako imale plitke korene i lako gubile bitku u konkurenciji sa idejom nacionalnog oslobodjenja i ujedinjenja.
Sve u svemu, prakticno politicka sadrzina parlamentarnih institucija u Srbiji 19031914. bitno je odstupala od temeljnih nacela parlamentarne drzave. Pri svemu tome parlamentarna forma je vise-manje korektno postovana i sa te, strogo institucionalno-pravne tacke gledista, rezim u Srbiji 19031914. bio je parlamentaran. Ove protivrecnosti izmedju forme, s jedne strane, i sadrzine parlamentarnih institucija, s druge, predstavljaju jedno od osnovnih obelezja, ali i najtezih istrazivackih problema srpske parlamentarne istorije u ovom razdoblju. U stvari, uvodjenje parlamentarnih institucija u Srbiji 1903. i njihovo jedanaestogodisnje funkcionisanje pokazuje se kao problem recepcije modernih politickih institucija u predmodernom drustvu. Zato se kao pitanje od sustinskog znacaja postavlja pitanje prakticnih dometa tih institucija, posebno njihove delotvornosti na planu stvarne modernizacije politickog zivota, podrazumevajuci pod tim snazenje individualistickog principa i politicku pluralizaciju drustva, podizanje nivoa tolerancije i prodiranje nacela zakonitosti i pravne drzave u politicku svest gradjana. Odgovor na to pitanje odredjuje znacaj srpskog parlamentarnog iskustva 19031914. u istoriji politicke modernizacije srpske drzave u XX veku. (...)

Politicka dinamika

Da li se, dakle, i u kom domenu parlamentarnog zivota mogu uociti znaci modernizacije politickog zivota koji bi se mogli objasniti kao neposredan rezultat funkcionisanja institucija? Odmah treba reci da je odgovor na to pitanje potvrdan, stavise, da je u nekim segmentima politickog zivota uocljiv izrazit dinamizam.
U tom smislu na prvom mestu treba istaci vec pomenutu pluralizaciju partijsko-politicke scene, a zajedno s njom i porast tolerancije u medjupartijskim odnosima. Podela Radikalne stranke odigrala je kljucnu ulogu, jer je oznacila izlazak Srbije iz faktickog partijskog monizma. Ali proces pluralizacije nije se zaustavio na tome. Nestanak partijskog hegemona podigao je realan znacaj ostalih stranaka, upucivao na saradnju i, uopste, znatno oziveo partijski zivot u celini. Za jedanaest godina funkcionisanja parlamentarnih institucija, Srbija je izvedena iz partijskog monizma, u njoj se artikulisalo nekoliko politickih stranaka, odnosno partijskih grupacija; pred rat, restrukturiranje partijske scene i dalje je bilo u toku, nagovestavajuci nova partijska grupisanja. U ovom pogledu, partijski zivot je na kraju razdoblja izgledao znatno moderniji nego na pocetku.

Medju znacajnim ucincima parlamentarne epohe u Srbiji treba pomenuti i vidno sazrevanje svesti o znacaju ustavnosti, zakonitosti, kao i postovanje forme i procedure u procesu politickog odlucivanja. Ova pitanja, koja zasecaju u samu sustinu pojma moderne drzave, bila su neprekidno otvorena i vrlo zivo raspravljana u onovremenoj politickoj javnosti u skupstini i van nje, u stampi i casopisima. Te rasprave imale su veliki znacaj za artikulaciju srpskog parlamentarizma i postale su njegovo doista vazno obelezje. Stranacki prvaci, cesto ugledni naucnici i intelektualci, svojim sjajnim skupstinskim govorima izrecenim u odbranu institucija ustavnosti, slobode, zakonitosti i demokratije, obogatili su srpsku politicku tradiciju i ostavili svedocanstvo o postojanju moderne politicke elite. Medju skupstinskim poslanicima bio je znatan broj pravnika advokata, sudija, pa i profesora univerziteta; oni su iz dana u dan tumacili ustav, zakone, poslovnik, objasnjavali smisao institucija i nacela moderne drzave, pozivali se na pravne autoritete i ustavnu praksu stranih zemalja. (...)

Uloga elite

Naravno, njih je od obicnih poslanika, jos vise od prosecnih biraca, delila citava provalija, ali oni su svojim politickim, cesto i moralnim autoritetom pribavljali autoritet samim institucijama i pomagali razvoj svesti o njihovom znacaju. Medjutim, vreme koje su srpske politicke stranke na celu sa svojom elitom imale na raspolaganju bilo je suvise kratko da bi se mogle oceniti njihove realne mogucnosti da u tom pogledu naprave znacajne pomake. Pitanje je ne samo koliko su to dozvoljavala ona dubinska i dugotrajna svojstva drustva koja su determinisala njihovu politicku kulturu, nego jos i to koliko je sama elita bila kadra da u prakticnoj politici ostane lojalna nacelima koja je inace branila. Sa stanovista stabilnosti parlamentarnih institucija obeshrabrujuca je cinjenica da je, uprkos sjajnim primerima borbe za odbranu autonomije institucija od politickih pretenzija vojske, otpornost prema militaristickim tendencijama, posebno medju strankama manjine, vremenom slabila, sto je najveci deo opozicije uoci Prvog svetskog rata dovelo cak dotle da se u borbi za vlast neposredno osloni na militaristicke krugove u vojsci. Poslednji meseci srpskog parlamentarnog iskustva bili su obelezeni cinjenicom da je uticaj vojnih krugova na rad legalnih institucija rezima dostigao tacku na kojoj su i same institucije dovedene u pitanje. Ona je ukazivala na nesposobnost politickih stranaka da sagledaju granicu na kojoj prestaje zastita sopstvenog partijskog interesa a pocinje razaranje institucija. To je bacalo ozbiljnu senku na inace nesporno znacajne rezultate parlamentarne epohe i ukazivalo na to da duboka kriza pred kojom se nasao srpski parlamentarizam uoci izbijanja Prvog svetskog rata nije dosla spolja, nego iznutra, iz dubine drustvenog i politickog tkiva onovremene Srbije.
S tim u vezi postavlja se pitanje koliko je otpornu snagu politickih stranaka prema militarizmu slabila gotovo jednodusna fiksiranost na ambiciozne nacionalne ciljeve koje je trebalo ostvariti ratom, a koliko njihov prerani umor i prebrza istrosenost u borbi za vlast. Uopste, kakve su bile realne mogucnosti Srbije za ocuvanje liberalno-demokratskih institucija u uslovima u kojima je postojao spoj izmedju slabih socijalnih temelja na kojima su one pocivale, s jedne strane, i snaznog nacionalizma, cija je osnovna sadrzina podrazumevala rat, s druge. Sve to ulazi u krug onih pitanja koja su ovom knjigom tek naznacena, a koja cine vaninstitucionalni aspekt srpskog parlamentarizma. Istovremeno, to su ona pitanja bez cijeg odgovora istorija srpskog parlamentarnog iskustva 19031914. ostaje samo delimicno objasnjena.

1 »Nedeljni pregled«, br. 11/1908, str. 180.
2 S. Ribarac, Sten. bel., 1910/11, 20. 01. 1911, str 10.
3 V. J. Cvijic, O nacionalnom radu, »Srpski knjizevni glasnik«, XVIII, 1. 03. 1907, str. 355362.

*) Iz: Olga Popovic-Obradovic, Parlamentarizam u Srbiji 19031914, »Sluzbeni list SRJ«, Beograd 1998, str. 421428. Oprema redakcijska.

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar