Tragika malog politicara

Da li se Vuk Draskovic ulaskom u Saveznu vladu zbilja zrtvovao za Srbiju, kako je to teatralno najavio, ili je ispisao onu odlucujucu, strmoglavu stranicu svoje politicke biografije i istorije svoje stranke?
U parlamentarnim demokratijama, doduse, nisu nepoznate kontroverzne situacije da se dotadasnja opozicija upusti u saradnju sa strankom na vlasti. Tome se obicno pribegava kada nastupe dramaticni dogadjaji za narod i drzavu. Obicaj je tada da se javno objavljuju zajednicki programi mera, pa cak i vremensko trajanje ovih neuobicajenih saveza.
U slucaju ove rekonstrukcije Savezne vlade nema ni traga od toga. Istina, Draskovic je bio na kanabetu Slobodana Milosevica, ali o cemu se tamo razgovaralo ostalo je tajna za javnost.
Ovi iznenadni obrti podsticu nas na razmisljanje o motivima ponasanja nasih politicara. Seselj i Mira Markovic, na primer, jesu ekstremisti, ali se bar oduvek znalo gde su. Kod Vuka je suprotno: danas je tu, sutra tamo. Do juce je pretendovao da bude sef opozicije sa jasnom namerom da srusi ovu vlast, danas je u toj vlasti sa istim predvodnickim ambicijama.
Ovi dogadjaji nisu samo jedna obicna prica o trgovini Milosevica i Draskovica, nego i zanimljiva paradigma naseg politickog zivota. U svetu se politika poima na pragmatican nacin, kako da se konkretni problemi rese na najbolji moguci nacin. Za mnoge nase vodje politika je stvar nekog uzvisenog nacionalnog poslanja. Zato im i nije vazno da li su na vlasti ili u opoziciji – vazno je da nastupaju kao umisljeni veliki drzavnici za velike nacionalne i drzavne projekte. Kada ubrzo zavrse kao mali politicari i smetenjaci u beznacajnim poslovima, tada se povlace u uvredjenu usamljenost i svima, koji su spremni da ih slusaju, pricaju kako su, eto, ostali neshvaceni.

Dragos Ivanovic