Broj 207 

Kultura

Dometi novokomponovanog srpsko-vizantijskog stila

Posle visedecenijskog »isterivanja«, svedoci smo zaokreta ka »uterivanju boga«. U bezmalo svakom naselju, pa i na utrinama, nicu nove crkvene zgrade, negde samo zapocete, negde poodmakle, a ponegde i zavrsene

Bilo bi lepo poverovati da je prvenstvena motivacija naprasnih crkvograditelja obnova i negovanje hriscanskog morala kod »posrnulog« stanovnistva.
Iscitavanja arhitekture vecine novih crkava i vidan izostanak ozbiljnih teorijskih razumevanja, medjutim, ove poduhvate redukuje na novokomponovanu povrsnost. Sporadicni pokusaji »zaduzenih« za arhitektonsku teoriju, na vatru visedecenijskog zaostajanja, institucionalnog jednoznacja, samo dolivaju gorivo drasticne i grcevite izolovanosti od tokova svetske misli i nauke. Oskudnost cak i klasicnih (danas prevazidjenih) razumevanja svodi poduhvate na improvizovanje snalazljivih preduzimaca a uz krajnje nepoznavanje kada se povede rec o lokaciji u urbanom kontekstu (gde bajanje, raslje i viskovi ne izostaju). Proizvode dela koja cak i neki od »zaduzenih« poslenika svrstavaju u »sarlatanstvo koje u kulturi oznacava kic i sund«. Uputstva patrijarha Pavla i vladike Amfilohija, uz svaki respekt crkvenih velikodostojnika, u najmanju ruku su nedovoljna.1 Pominjanje »duha gradjevine« i »otelotvorenja logosa«, »svete tajne gradjenja« i »dela bogocoveka«, »hrama broda-himne«, zvuce daleko od danas poodmaklih razumevanja arhitekture obogacenih saznanjima savremene nauke i uvidom u najdublje sinteze primerene senzibilitetima vremena elektronskih medija.
Takodje se postavlja pitanje koliko tradicija crkvene gradjevine »udahnutog duha« Vizantije moze danas da doprinese obnovi etike cak i mimo danasnje oskudnosti valjanih razumevanja. U staroj Vizantiji arhitektura hramova a i druga ispoljavanja kulture otelotvoruju taksis, univerzalni poredak, kosmoloski red. On je »udahnut« kao formula, razmeren proporcijama zidanja, ispoljen u razmestaju prostora, strukturi price narativnih slika biblijskih scena i likova svetaca, smestenih u tacno odredjena mesta prema stranama sveta, u ritualnom obredu ciju multimedijalnost dopunjuju milozvucno pojanje, zvona i klepala, miris tamjana, pa do razmestaja velikodostojnika za carevom trpezom ili trpezom domacina oca i sina.
Teorijska nedorecenost i izostanak odgovarajuce »logisticke podrske« danasnjim poduhvatima gradjenju, samo su izraz dodatne neprilagodjenosti postpismenim senzibilitetima multimedijalnog komuniciranja i prevoda sa hijerarhijskih, vertikalnih, na horizontalne, istovremene, lateralne obrasce poimanja. Hijerarhijski kosmoloski obrazac nuzno razdvaja po misaonoj vertikali i navodi na izolovano posmatranje gradjevine. Odsustvo percepcije u vise ravni, cak i ako je prozeta izvornim redom, lisava poduhvat moci da bude valjani odasiljac poruka, posebno danasnje edukativne funkcije i obnove etike. Sporadicni pokusaji vezivanja za Vizantiju (tzv. srpsko-vizantijski stil) bili su neutemeljeni jos 30-ih godina kada su gradjeni katedralni hramovi u Beogradu. A nategnutost veze sa vizantijskom tradicijom je dodatno uocena eksponatima i katalogom kapitalne Svetske izlozbe u Metropolitenskom muzeju umetnosti u Njujorku 1997. pod nazivom Sjaj Vizantije na kojoj je prikupljena dosad najbrojnija zbirka iz vecine svetskih muzeja i riznica, i katalogom sa vrednim tumacenjima, pa i koncepata arhitekture.2 Dodatnoj izolovanosti domace scene doprinose i 

misljenja brojnih ovdasnjih strucnjaka da je srpski doprinos u ovoj selekciji neprimereno zapostavljen. Iako su organizatori, a i drugi nepristrasni poznavaoci, objasnili da su srpska srednjovekovna kultura i drzava Nemanjica stupili na vizantijsku scenu po zavrsetku Sjaja, a moze se polemisati i da su doprineli njegovom opadanju i »zamracivanju«. Da bi »nepravednu i nicim izazvanu« zapostavljenost prevazisli, brojni poslenici u kontekstu krajnje oskudne domace literature gde je nuzno svaki iole suvisli napis doprinos, nategnuto preduzimaju pretenciozne, obimne a nepotpune poduhvate, poput monografije Arhitektura Vizantijskog sveta (Korac, Suput), koja, recimo, posmatra samo hramove, prenaglasavajuci srpske manastire bez valjanog obrazlozenja i teorijskih objasnjenja.3
Namece se utisak da novi »zaduzbinari«, pripadnici novokomponovane nomenklature, ispunjavaju eticku prazninu manipulacijom i instrumentima prethodnog sistema (pre svega oblikovanjem svesti medijima i brojnim drugim polugama kadrovskog odbira i politickog inzenjeringa) nametanjem simbolike novog kolektivizma »uvrnutog« kontinuiteta. Kampanji izgradnje crkava daju prizvuke obelezavanja teritorije (slovenskog pravoslavlja) ili »zone uticaja« kao nekada »spomenika revoluciji« na svakoj cuki, koti i prevoju (a ne spomen-skola, bolnica, biblioteka). Novi obelezivaci pejzaza, gradjenje crkava po svoj prilici motivisu geostrateskim mitom iskazujuci nostalgiju za minulim podeljenim i konfrontiranim svetom.

Milan Prodanovic

1 Tradicija i savremeno srpsko crkveno graditeljstvo, IAUS, Beograd 1995.
2 The Glory of Byzantium, Art and Culture of the Middle Byzantine Era, A. D. 8431261, Edited by Evans H., Wixom W., The Metropolitan Museum of Art, New York 1997.
3 Korac V., Suput, Arhitektura Vizantijskog sveta, Beograd 1998.

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar