Broj 207 

Zbivanja

Od Gazimestana do Rambujea

Kosovska drama je samo poslednji cin srpske nacionalne tragedije, 
ciji se porazni bilans sada vec jasno ocrtava pred ocima onih 
koji jos nisu potpuno oslepeli

Mirko Tepavac

Milosevicevska politika na Kosovu ne moze izbeci poraz, bilo da se predlozeni Sporazum u Rambujeu pokorno prihvati ili osorno odbije. Sve sto na kraju bude prihvaceno, ocigledno ce se kretati samo u tvrdim okvirima predloga Sporazuma koji su pregovaraci zatekli na stolu.
Ponudjeni tekst sporazuma, u sustini dakle i nije predmet sporazumevanja, jer ce resenje iza kojeg ovoga puta stoji ceo svet, zajedno sa Rusijom, biti nametnuto pod oruzanom pretnjom Evrope, Amerike i NATO-a i garantovano vojnim prisustvom vise desetina hiljada vojnika, koji se vec pripremaju za tu ulogu.

Epilog pogresne politike

Sad je vec i konacno jasno da Kosovo nece biti nezavisna drzava, ali i da Srbija nece suvereno odrzavati status quo »juzne srpske pokrajine«. Albanci ce »dobiti« gotovo sve, sem nezavisnosti, a Srbija »izgubiti« bezmalo sve, sem administrativne celovitosti svoje teritorije. Pa ipak, Srbija nece u Francuskoj izgubiti nista sto vec nije izgubila poslednjih godina, kada je ukinula kosovsku autonomiju i zavela prinudnu upravu nad njim.
Obe strane su sada pred sudbonosnom odlukom: ili odbijanje dakle rat, ili prihvatanje dakle kapitulacija! Nesto trece, tesko da je vise moguce. Na tako uproscenu dilemu sveo se epilog pogresne politike, ubrzan Seseljevom a odnedavno i Draskovicevom asistencijom vladajucoj koaliciji. Zato je i ova »kapitulacija« inace logicno predodredjena svojevremenim trijumfom nacionalistickog velikodrzavlja sada drugo ime za razuman kompromis. Da nije pre bilo laznih pobeda, ne bi ni sada bilo prave kapitulacije!
Zbilja, nije malo dostignuce tako protiv sebe ujediniti ceo svet. Ako sto je, srecom, malo verovatno pregovori propadnu i rat se rasplamti, Kosovo niko vise nece zadrzati u granicama Jugoslavije. Cak i referendumski odbaceno »strano mesanje« sada moze biti potrebnije Srbiji nego Albancima, jer bi bez toga oni pre stekli podrsku za nezavisnost, nego Srbija za nastavak policijske prinude. Medjunarodni protektorat, koji sada sledi, mozemo nazivati drugacije ili kako hocemo, ali on se lako moze protegnuti i na celu Srbiju, ako se odbije na Kosovu.

I srpsko i albansko

Kosovska drama je samo poslednji cin srpske nacionalne tragedije, ciji se porazni bilans sada vec jasno ocrtava pred ocima onih koji jos nisu potpuno oslepeli. Odavno je moralo biti jasno da radikalski koncept oruzane pacifikacije Kosova vodi u sunovrat i da je ne samo glupo nego i nemoralno zrtvovati zivote srpskih i albanskih momaka za proslovekovne ideale srpskih i albanskih sovinista. I grlati glorifikatori kosovskog junastva moraju znati da Srbija vise nema realnih sredstava, ni materijalnih, ali ni moralnih, da vodi rat, cak i kad bi bio neizbezan i kad se niko sa strane ne bi umesao. Kasno je za uproscene dosetke da se sve lako moze resiti garantovanjem manjinskih prava »po najvisim svetskim standardima« u zemlji u kojoj odavno nista nije ni po najskromnijim 


Obe strane su sada pred sudbonosnom odlukom: ili odbijanje dakle rat, ili prihvatanje dakle kapitulacija! Nesto trece, tesko da je vise moguce
standardima civilizovanog sveta. Emocionalna vezanost Srba za Kosovo zloupotrebljena je laznim uveravanjem da je Kosovo izgubljeno ako nije pod strogom srpskom administrativnom upravom. Samo zudnja za vekovanjem na vlasti mogla je toliko da zamuti nacionalne horizonte. Ambiciozni predvodnici, koji su pre deset godina disciplinovali Kosovo, da bi ucvrstili svoju samovoljnu vlast u Srbiji, sada rizikuju da izgube i vlast i Kosovo.
Godinama smo slusali patriotske usklike da »bez Kosova nema Srbije«, ali niko nije objasnio kako bi to Kosovo moglo da ostane »vecito srpsko«, kada voljom prirode, istorije, ali i pogresne politike, na Kosovu neumoljivo opada broj Srba a raste broj Albanaca. Ako ih vec sada i nije svih 90%, sutra ce ih sigurno biti vise. Kosovo je vekovima bilo i uvek ce biti i srpsko i albansko.

Uciniti sve da se narodi posvadjaju, sukobe i zakrve, 
a zatim to nedelo cinicno koristiti kao dokaz da zajednicki zivot nije moguc, vrhunac je politickog nemorala
U svom ovom zlu sacuvalo se ipak i nesto dobro. Jos uvek se nije masovno sukobilo srpsko i albansko stanovnistvo. Ratovala je srpska policija protiv naoruzane OVK. Ginu neduzni, ali srecom jos nisu masovno nasrnuli susedi i poznanici jedni na druge. Ali ni do toga nece biti daleko ako se nasilje efikasno ne zaustavi i ako jos dugo o Kosovu budu odlucivali oni koji su ga dovde doveli.

Politika bez morala

Tesko da ce se i ovoga puta dogoditi da politika bude totalno porazena, a vodeci politicari ostanu netaknuti. Oni koji su vec toliko puta pokusavali i mnogo puta uspevali da svoju borbu za vlast predstave kao borbu za nasu slobodu. Odgovor na pitanje kako iz ovoga izaci, ne moze proci bez odgovora na pitanje kako se dovde doslo.
Ako vladanje nije vestina manipulacije, nego sposobnost vizije, nece se dugo odrzati »patriotsko jedinstvo« ni u vladajucoj koaliciji ni u strankama koje je sacinjavaju. Moze se zamisliti sta se ovih dana dogadja u glavama i dusama, makar onog boljeg dela pristalica vladajucih stranaka, ciji lideri sada, zajedno sa Milosevicem, moraju da potpisu tu »kapitulaciju« ili da pozovu u krvav i uzaludan rat u kojem ce ovoga puta Srbija morati sama da ucestvuje.
Politika nije moralna disciplina, ali se ona ipak ne moze voditi bez morala, mimo moralnih normi, a pogotovu ne suprotno moralnim merilima sveta i vremena. Poraz iluzija brzog socijalnog preokreta cetrdesetih godina nije se zavrsio pojavom nove svesti, nego trijumfom novih iluzija. Ovladao je izbor koji je podrazumevao silu, a sila militantne ideologe, lidere i izvrsioce. Srbija nije bila jedina koje je nacinila pogresan izbor, ali ga je prva ucinila i najduze na njemu istrajala.
Nije uostalom tako samo kad je u pitanju Kosovo. Lazi, opsene, mistifikacije, demagogije, odavno su kod nas instrumenti svakodnevne politicke manipulacije. Skoro da nema obecanja koje nije iznevereno. U ime spasavanja srpskog naroda od genocida, raspala se u rusevinama i krvi velika Jugoslavija. Osnivanje srpskih drzava na teritoriji Hrvatske i Bosne, zavrsilo se pogibijama i

etnickim progonima. »Spasena« od Jugoslavije, Srbija je najbrze nazadovala, zamajavana u medjuvremenu obecanjima svedskog standarda, brzih pruga, bogatih nalazista nafte, Evropolisa... Zajam za preporod (ko ga se jos seca!) rasuo se u nepovrat, opljackana je devizna stednja gradjana, osnovane lazne banke pod okriljem drzave i hiperinflacija. Sve to uz zvanicne i zvucne proklamacije nepostedne borbe protiv kriminala, sa kojim se drzava bas za to vreme neskriveno sprezala... Socijalne razlike, bogatstva nepoznatog porekla i razlike izmedju rada i zarada koje nikad nisu bile tako velike, nesocijalne i bezocne... Zdravstvo, prosveta, nauka i univerzitet, javno informisanje ponos svakog naroda sramotno su degradirani.

Cinicni dokaz

Zvanicna Srbija kao da ne zna vise ni kuda ide ni gde ce stici. Ni »dva oka u glavi« vise ne gledaju u istom pravcu. Nepoverenje i ksenofobicna odbojnost prema svetu posluzili su joj da zavlada, a sada, evo, bez omrznutog sveta, a pogotovu protiv njega, ne moze da se makne s mesta. Zbunjena javnost je godinama verovala da je medjunarodna zajednica »protiv Srba«, da novi svetski poredak zeli cak »da unisti srpski narod«, da Zapad, a pre svih Amerika, mrzi Srbe (zasto bi nas toliko mrzeli isto je tako besmisleno pitanje kao i zasto bi nas voleli!) i da je zato zatvaranje, odbijanje i nepristajanje, jedino dostojanstveno ponasanje. Niko nam doduse ne moze zabraniti da i dalje mrzimo medjunarodnu zajednicu, ali nam niko nece pomoci da joj se ne povinujemo. »Srbijom nece upravljati tudja ruka«, svelo se na vulgarnu odbranu nesrece, koju su sopstvene ruke nanele Srbiji.
Sve ovo nas opominje na pocetni moralni prestup, kada je rodjena, i nazalost pozdravljena, nacionalisticka teza da Srbi ne mogu da zive sa drugim narodima, koja je toliko obradovala sve soviniste sirom nekadasnje Jugoslavije. Uciniti sve da se narodi posvadjaju, sukobe i zakrve, a zatim to nedelo cinicno koristiti kao dokaz da zajednicki zivot nije moguc, vrhunac je politickog nemorala. Usledilo je i drugo, iz njega proizaslo politicko nedelo ogradjivanje svog naroda od sveta da bi se obezbedila vlast i onemogucile reforme. Zato je danas nasa moralna kriza veca od politicke i ekonomske i zato ce verovatno i sada pre doci do ocajavanja, nego do otreznjenja. U sredistu te krize je sada Kosovo.
Porazeni »komunizam« nas nije toliko odvajao od savremenog sveta koliko nas danas odvaja etnicki nacionalizam i odbijanje evropske modernizacije.
 

 


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar