Drzavna privatizacija – model »Galenika«

Kada su vlasti pozvale iz Amerike Milana Panica za premijera, on je usao sa devizama u »Galeniku«. Posto je posao krenuo, osnovao je ICN »Jugoslaviju« i postao vlasnik 75 odsto kapitala. Ubrzo je izgubio mesto premijera, a ovih dana gubi i kompaniju. Vlada Srbije je preko svojih institucija pripisala 65 odsto vlasnistva ICN-a drzavi, uz policijsku pratnju postavila svoje ljude na celo kompanije.
Smenjeni generalni direktor Dusan Mitevic proglasio je celu stvar terorom i nacionalizacijom americke imovine. Panic je pismom upozorio predsednika SRJ Milosevica da ce »nelegalna promena strukture vlasnistva ICN proizvesti stetne posledice po zemlju u celini«. Ministar zdravlja Leposava Milicevic, cija je pomocnica Marija Krstajic zauzela Mitevicevo mesto, porucila je da ce »Galenika« ponovo postati najveci proizvodjac lekova u Srbiji. Savez sindikata Srbije podrzao je »povratak nepravedno otpustenih radnika na posao«, a Gradski odbor JUL-a »spasavanje drzavnog bogatstva«.
»Merkali su, ali sada stranci ne merkaju nista jer nisu sigurni ni u zivot srpskog partnera« – tako je jos jesenas ovom autoru izjavio dr Miroslav Milojevic, direktor Instituta za ekonomiku i finansije, jedan od najvecih strucnjaka za privatizaciju u Srbiji. On je procenio da ce tek za deset godina nasa preduzeca strancima biti primamljiva za biznis.
Vreme u ovoj zemlji prosto leti, proslo je deset godina, a kao da je bilo juce kad su uspaniceni politicari na sve strane pricali kako ce stranci doci sa koferima punim para da kupe nase fabrike i za dolare i marke eksploatisu nase radnike. Spasavanje tada radnicke, sada klase biraca, uspesno je sprovedeno u meri kojom se moze odvagati privatizacija drzave a ne svojine.
U desetoj godini oprobavanja straha od reformi dugovi privrede premasili su ukupnu vrednost drustvenog i drzavnog kapitala procenjenog na oko 100 milijardi maraka. Drzava uzima veci deo drustvenog proizvoda, u bankrotiranu privredu stanovnistvo nema para da ulaze, stranci nece, pa je podrzavljenje privatnog kapitala, nekad se to zvalo eksproprijacija, logican finale srpskog modela tranzicije.
Prosle godine u ovo vreme »Telekom« je plasiran kao isplativ model privatizacije. Milijardu i po dolara, koliko su grcki i italijanski partneri ulozili u 49 odsto akcija »Telekoma«, drzava je potrosila na kupovinu socijalnog mira, a vrednost tog stranog uloga nametnula kao kvotu deviznog priliva od privatizacije. Lane se taj plan izjalovio, a promocija novog modela takozvane dokapitalizacije beocinske Fabrike cementa jos je u fazi najave. Ovogodisnji plan da se iz sveta pribavi polovina dolarske vrednosti »Telekoma«, posle slucaja »Galenika« deluje jos manje ostvarljiv.
Prva dama srpskog bankarstva Borka Vucic ponudila je prosle godine stranim poveriocima pretvaranje dugova SRJ u akcije nasih preduzeca, ali nije uspela da privuce nijednog partnera. Takodje uzalud, Naftna industrija Srbije nudila je ruskom »Gaspromu« akcije EPS-a, »Zastave«, »Sartida« i drugih velikih firmi za dugove za gas. I stranci, dabome, vole kes, a pogotovo drze do poslovnog obicaja da od ulozenog kapitala naprave profit. Pre nametanja modela »Galenika« evropski strucnjaci proglasili su SRJ za najrizicniju zemlju za strana ulaganja na celom kontinentu. Sada, pod talasom eksproprijacije, a otvoreno je pocela uzimanjem imovine novinskih kuca koje su »rusile ustavni poredak«, traje propast zbog koje bi u ekonomski normalnim zemljama padale vlade i rezimi.
Ovog proleca, naime, oko 180 000 firmi (od ukupno oko 203 000 u Srbiji) bice izbrisano iz sudskog registra, radnici ce ostati bez posla, privreda ce i zvanicno potonuti. Tako bi bar trebalo da bude po slovu saveznih zakona o preduzecima i Zakona o transformaciji vlasnistva drustvenog kapitala.
Gledanje kroz prste sada vec deset godina starom »startu za privatizaciju« izum je srpske strane, odakle je i zvanicno objavljeno da vecina od 75 preduzeca sa spiska Vlade Srbije zbog prevelikih dugova ne mogu da izvrse procenu vrednosti kapitala, pa zato njihova privatizacija nije pocela. A radi se, da podsetimo, o velikim sistemima koje je srpska Vlada izabrala za privatizaciju po posebnom drzavnom programu. Medju njima su cementare, »Sartid«, »Trepca«, »Viskoza«, sve duvanske industrije, »Geneks«, Robne kuce »Beograd« i gotovo sve u ovoj zemlji sto ima neku vrstu monopola na trzistu.
Trziste u vidu koncesije za sada je dato jedino nasim ljudima iz dijaspore, Slobodanu i Mirjani Pavlovic, radi izgradnje i koriscenja »Pavlovica cuprije«. Sve ostale koncesije na prirodno bogatstvo, koje su od pre tri godine neprikosnoveno vlasnistvo drzave, Vlada daje bez naknade. Basen Bor, na primer, ima dzabe dozvolu za kopanje rude, pa ukoliko ikad bude privatizovan jasno je da ce veci deo pripasti drzavi. Pogotovo sto su njeni i putevi, reke i sve kuda tece transport drzavnog blaga. Vlast u Srbiji je definitivno pokazala sta je privatizacija na domaci nacin i ko ce od nje imati koristi. A sto se tice gradjana koji ni sada nemaju para da kupe takozvane akcije s popustom, ni u firmama u kojima su odsluzili radni vek, i za njih je drzava nasla resenje. Svi neprodati delovi preduzeca pripasce Akcijskom fondu, novoj instituciji iz krila Vlade Srbije.

Zoja Jovanov