Broj 208-209 


Rat i mir

Reagovanje na tekst u »Republici« br. 202203

Stari temelji evropskog doma

Kada su se 24. oktobra 1998. u Minsteru okupili evropski kraljevi i najvisi drzavni dostojanstvenici, na poziv Saveta Evrope, od prve je bilo jasno da skup nije ni u kojem pogledu tek svecarski i protokolaran. Visoki zvanicnici nasli su se nad dokumentom sacuvanim na latinskom jeziku koji belezi jedan veliki datum evropske istorije o Vestfalskom miru 1648. o kojem prave rasprave tek pocinju jer se upravo povodom trista pedesete godisnjice od njegovog sklapanja u njemu jasno raspoznaju temelji moderne, ujedinjene Evrope koju svi odavno nazivaju »zajednickim domom«. Velikom skupu prethodilo je obilje znacajnih studija koje iz najrazlicitijih uglova osvetljavaju istorijski dogadjaj, koje su to je uistinu znacajna novina usredsredjene na novo citanje njegovog smisla upravo u svetlu izgradnje nove Evrope koja nije zaboravila svoje stare temelje.

Gledista o ratu i miru

J. Engelbreht prikazuje istoriju doktrina o ratu, sa izvorima koji su barem kod nas manje poznati, ali je nista manje vredno njegovo otvaranje perspektive i povlacenje jedne istorijske projekcije, bez cega bi istorijska zbivanja ostala zanimljiva tek uskom krugu specijalista; on razmatra zbivanja ne odvojeno vec u »opstim evropskim okvirima« pa se problem koji se otvorio ne svodi samo na jedan dogadjaj jer to »bikonfesionalno carstvo« nastalo Vestfalskim mirom predstavlja neki korak ka multikonfesionalnosti kao novog stanja u odnosima medju drzavama Evrope, kao sto ni tolerancija nije jos uvek puna sloboda kakva ce se pojaviti sa Francuskom revolucijom; nije rec zapravo naglasava Engelbreht samo o nemackom tridesetogodisnjem ratu vec o evropskom ratu koji je trajao blizu stotinu godina; problem veroispovesti u odnosu na princip jedinstva vlasti i nije mogao biti resen jednom klauzulom mira-ugovora pa je »resenje ove kontradiktornosti bilo veliki i tezak zadatak narednog veka«.
Ta Engelbrehtova teza je potvrda onog citanja smisla i sustine Vestfalskog mira u perspektivi i istorijskoj projekciji koja seze do autenticne istorijske zavrsnice, do Francuske revolucije kada ce se ideje o slobodnom drustvu coveka i gradjanina poceti realizovati i kada ce problem jedinstva vlasti i razlicitosti veroispovesti postaviti na nov, na moderan nacin. U XVI i XVII veku to su druge vazne ideje Engelbrehtove »stari pax christiana sa idejom pravog i pravednog mira je neopozivo propao kao osnova evropskog zajednickog zivota, da bi na njegovo mesto dosao pax civilis«, sto drugim recima znaci da sa scene nestaje stari model »univerzalnog« u biti hegemonistickog modela koji se polako zamenjuje novom ravnotezom koju ce pravno sankcionisati temeljni zakljucci Vestfalskog mira, ali i tu se problem ne bi smeo i Engelbreht to i ne cini pojednostavljivati; princip jus reformandi u sustini znaci da princ moze da predje u drugu veroispovest i da sa sobom povede svoje podanike, status quo ostaje privilegija crkvenih velikodostojnika, dok je podanicima ponudjeno jus emigrandi mogli su se seliti i »birati« i izabrati veru ali bez nepokretne imovine.


Potomke i »gubitnika« i »dobitnika« davno sklopljenog mira povezuje
upravo ideja Evrope bez granica koja nastaje
To je bila istorijska kriza »hriscanskog sveta« u drzavno-pravnom smislu, ali ne i kriza hriscanstva koje je i samo trazilo novi jezik u krilu moderne evropske civilizacije a sto se prava tice ono je postojalo u odredjenom smislu kolektivno ali ne i individualno.
Tu Engelbrehtovu ideju kao da rezimira na svecanosti u Osnabriku Theo Sommer koji nasledje Vestfalskog mira s pravom dovodi u vezu sa idejom savremene, ujedinjene Evrope »Drzava definisana teritorijalnim granicama polako gubi smisao, granice su perforirane i moc drzavnog manevrisanja je ogranicena«.
Ostalo je istorija vec poznata ne samo istoricarima.
Engelbrehtova intuicija nudi jos neke vazne »projekcije« opravdanje za rat drzava je »od druge polovine XVII veka morala da pruzi tada vec postojecoj javnosti« cime se otvarao proces koji ce potrajati vekovima, koji je kaze on doveden do kraja »u doba Francuske revolucije kada rat vise nije vazio za sukob izmedju drzava vec izmedju nacija i ideologija«. Nije Nemacka bila jedina u kojoj se zakasnjenje drustvene svesti osecalo Engelbreht kaze da se i danas oseca snazno jer je situacija u Rusiji i u istocnoj Evropi jos u vecoj meri opterecena posledicama neravnomerno dovrsenog procesa.

Bosansko iskustvo

Slican pristup koristi jedan drugi autor koji se konkretno bavi jednim drugim, u necem »uzim« problemom, ali koji osvetljava iste probleme u sirokom evropskom kontekstu, i na vremenskoj, istorijskoj skali koja se poklapa sa idejom J. Engelbrehta.*
Francuski naucnik inace ministar unutrasnjih poslova u cijoj je nadleznosti, po zakonu, i ministarstvo vera na zaista originalan nacin objasnjava Nantski edikt kojim je kralj Anri IV ustanovio princip verske tolerancije 1598. godine; sve ono o cemu govori i Engelbreht on razvija veoma siroko i to je razlog sto se odricemo ponavljanja istorijskih dogadjaja iz vremena Augzburskog ili Vestfalskog mira; on je Engelbrehtove »projekcije« povukao do kraja, do problema sadasnjeg stanja i u Francuskoj i u Evropi koja se stvara kao »zajednicki dom«.
Poseban deo knjige kod njega je posvecen muslimanima »kao drugoj religiji« u Francuskoj, sa akcentom na Bosni i bosanskoj paradigmi.
Analizirajuci stanje u Evropi Zoks se zaustavlja na Bosni u srcu Balkana i vec u XVI veku nalazi s pravom »sve istorijske faktore nedavne tragedije u Bosni i Hercegovini«; po njemu, muslimani u Bosni su svojevrsna istorijska »mutacija jeretika-bogumila i reakcija na pritiske katolika Hrvata i pravoslavaca Srba« i kaze Zoks kako god gledali istorijske procese Bosna je bila »jedina teritorija u Evropi gde su zajednicki ziveli katolici, pravoslavci i muslimani« koji su kao muslimani u izvesnom smislu »periferni« jer su »evropski i evropeizovani muslimani«; Bosna je po Zoksu »poslednji ostatak Turske, starog prijateljstva prosvecenih princeva i saveznika Fransoa I«, one 

Otomanske imperije koja je bila u veroispovednom pogledu tolerantna ali kao drzava represivna i gramziva do nevidjenih razmera; upravo stoga, vekovni model koji je ipak postojao u Bosni daleko od savrsenstva i punog sklada mogao se uklapati u onu »brazdu« koju je zaorala Francuska revolucija, koja je oznacila kraj onog sto je kao evropska stvarnost trajalo nekoliko stotina godina, sa verskim ratovima ciji se uzasi i danas pamte; kada je buknuo rat u Bosni, i kada su se srpski i hrvatski nacionalisti poceli rvati oko njenog komadanja »kao lupezi na pijaci«, kako Zoks kaze, kada je rat za teritorije dobio u vidu etnicko-konfesionalnih sukoba odlike neceg stravicnog, francuska i evropska javnost bile su »sokirane« jer je sve »pocelo liciti na jedno davno zaboravljeno vreme« evropske istorije i to Evropa, uz sva oklevanja, nije mogla dozvoliti upravo motivisana evropskim razlozima hriscanska, uglavnom, Evropa nije mogla da dozvoli da se na njenom tlu razbukta nesto nalik na verski rat jer ideolozi rata su se i potrudili da rat proglase verskim.
Koliko god pledoaje starog katolika za bosanske muslimane pa i Muslimane delovao cudno, on se nikako ne bi smeo zanemariti.
Na svoj nacin se vec otvara sledeca je teza P. Zoksa problem donosenja jednog drugog, savremenog »nantskog edikta« i za Francusku i za Evropu, jer migracioni pritisak muslimana dobija veoma razlicite vidove on se na celom evropskom prostoru iskazuje i kao agresivni integrizam ali i kao lagani ali uspesni proces integracije; evropski pax civilis i u religijskom i u konfesionalnom pogledu podrazumeva nove i smele korake i nista ne upucuje na to da se ima jos mnogo vremena za cekanje; on ne spori opasnost od integrizma, ali branu koja ce ga zadrzati vidi u integraciji muslimana u razvijena moderna evropska drustva, u kojima ce oni u punoj meri zadrzati elemente svog religijskog i konfesionalnog identiteta, ali koja ce istovremeno prihvatiti kao drustva sloboda, kao zajednice coveka i gradjanina, tim pre na tome Zoks insistira jer muslimani i dolaze iz zemalja u kojima razvoj drustvenih struktura nije odmakao daleko od feudalnog ustrojstva; sasvim je logicno po Zoksu da ce tako biti jer svetski procesi teku u integrativnom smeru i muslimani i svi drugi danas prihvataju tehnologiju Zapada, nacin zivota, pa nije iskljuceno da ce i jedan slobodniji i moderniji evropski politicki »okvir« prihvatiti.
Teze Pjera Zoksa, naravno, deluju utopijski neki ih tako i oznacavaju ali procesi koji se odvijaju u Evropi uveliko potvrdjuju sve to.
Ako je Kavkaz vec daleko od Evrope, ako smo se »na Irsku vec i navikli« to je logika P. Zoksa Bosna se morala sacuvati kao ostatak iz vremena Otomanske carevine koji se uklapao u ideju Francuske revolucije, ali se ona mora graditi ne na starim temeljima verskih ratova vec u smeru drzave coveka i gradjanina. Nisu Zoksu nepoznati ni drugi paradoksi bosanske paradigme licno je boravio u Bosni za vreme rata odnosno nastojanja Srba i Hrvata tacnije njihovih nacionalista koji su deleci Bosnu pospesivali stvaranje ciste muslimanske drzave, a sve su tendencije prisutne i Zoksu dobro poznate.
U svakom slucaju, Zoks je dobro uocio bitne elemente bosanske paradigme na sirokoj istorijskoj pozadini.

*

Istorija kao nauka naglasio je jedan od visokih zvanicnika na svetkovini u Minsteru je za istoricare, ali smisao istorijskih poruka je danas upucen svima koji razmisljaju o ujedinjenoj Evropi koja bi svima i sa Istoka i sa Zapada bila »zajednicki dom«.

Mirko Djordjevic
 

* Pierre Joxe: Lédit de Nantes, Hachette, Paris 1998, sa karakteristicnim podnaslovom »Istorija za nase dane«.
 
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar