"Republika"

	Broj 208-209

*Rat i mir* Reagovanje na tekst u »Republici« br. 202–203 Stari temelji evropskog doma Kada su se 24. oktobra 1998. u Minsteru okupili evropski kraljevi i najvisi drzavni dostojanstvenici, na poziv Saveta Evrope, od prve je bilo jasno da skup nije ni u kojem pogledu tek svecarski i protokolaran. Visoki zvanicnici nasli su se nad dokumentom sacuvanim na latinskom jeziku – koji belezi jedan veliki datum evropske istorije – o Vestfalskom miru 1648. o kojem prave rasprave tek pocinju jer se upravo povodom trista pedesete godisnjice od njegovog sklapanja u njemu jasno raspoznaju temelji moderne, ujedinjene Evrope koju svi odavno nazivaju »zajednickim domom«. Velikom skupu prethodilo je obilje znacajnih studija koje iz najrazlicitijih uglova osvetljavaju istorijski dogadjaj, koje su – to je uistinu znacajna novina – usredsredjene na novo citanje njegovog smisla upravo u svetlu izgradnje nove Evrope koja nije zaboravila svoje stare temelje. Gledista o ratu i miru J. Engelbreht prikazuje istoriju doktrina o ratu, sa izvorima koji su barem kod nas manje poznati, ali je nista manje vredno njegovo otvaranje perspektive i povlacenje jedne istorijske projekcije, bez cega bi istorijska zbivanja ostala zanimljiva tek uskom krugu specijalista; on razmatra zbivanja ne odvojeno vec u »opstim evropskim okvirima« pa se problem koji se otvorio ne svodi samo na jedan dogadjaj jer to »bikonfesionalno carstvo« nastalo Vestfalskim mirom predstavlja neki korak ka multikonfesionalnosti kao novog stanja u odnosima medju drzavama Evrope, kao sto ni tolerancija nije jos uvek puna sloboda kakva ce se pojaviti sa Francuskom revolucijom; nije rec zapravo – naglasava Engelbreht – samo o nemackom tridesetogodisnjem ratu vec o evropskom ratu koji je trajao blizu stotinu godina; problem veroispovesti u odnosu na princip jedinstva vlasti i nije mogao biti resen jednom klauzulom mira-ugovora pa je »resenje ove kontradiktornosti bilo veliki i tezak zadatak narednog veka«. Ta Engelbrehtova teza je potvrda onog citanja smisla i sustine Vestfalskog mira u perspektivi i istorijskoj projekciji koja seze do autenticne istorijske zavrsnice, do Francuske revolucije kada ce se ideje o slobodnom drustvu coveka i gradjanina poceti realizovati i kada ce problem jedinstva vlasti i razlicitosti veroispovesti postaviti na nov, na moderan nacin. U XVI i XVII veku – to su druge vazne ideje Engelbrehtove – »stari pax christiana sa idejom pravog i pravednog mira je neopozivo propao kao osnova evropskog zajednickog zivota, da bi na njegovo mesto dosao pax civilis«, sto drugim recima znaci da sa scene nestaje stari model »univerzalnog« u biti hegemonistickog modela koji se polako zamenjuje novom ravnotezom koju ce pravno sankcionisati temeljni zakljucci Vestfalskog mira, ali i tu se problem ne bi smeo – i Engelbreht to i ne cini – pojednostavljivati; princip jus reformandi u sustini znaci da princ moze da predje u drugu veroispovest i da sa sobom povede svoje podanike, status quo ostaje privilegija crkvenih velikodostojnika, dok je podanicima ponudjeno jus emigrandi – mogli su se seliti i »birati« i izabrati veru ali bez nepokretne imovine. Potomke i »gubitnika« i »dobitnika« davno sklopljenog mira povezuje upravo ideja Evrope bez granica koja nastaje To je bila istorijska kriza »hriscanskog sveta« u drzavno-pravnom smislu, ali ne i kriza hriscanstva koje je i samo trazilo novi jezik u krilu moderne evropske civilizacije – a sto se prava tice ono je postojalo u odredjenom smislu kolektivno ali ne i individualno. Tu Engelbrehtovu ideju kao da rezimira – na svecanosti u Osnabriku – Theo Sommer koji nasledje Vestfalskog mira s pravom dovodi u vezu sa idejom savremene, ujedinjene Evrope – »Drzava definisana teritorijalnim granicama polako gubi smisao, granice su perforirane i moc drzavnog manevrisanja je ogranicena«. Ostalo je istorija vec poznata ne samo istoricarima. Engelbrehtova intuicija nudi jos neke vazne »projekcije« – opravdanje za rat drzava je »od druge polovine XVII veka morala da pruzi tada vec postojecoj javnosti« cime se otvarao proces koji ce potrajati vekovima, koji je – kaze on – doveden do kraja »u doba Francuske revolucije kada rat vise nije vazio za sukob izmedju drzava vec izmedju nacija i ideologija«. Nije Nemacka bila jedina u kojoj se zakasnjenje drustvene svesti osecalo – Engelbreht kaze da se i danas oseca – snazno jer je situacija u Rusiji i u istocnoj Evropi jos u vecoj meri opterecena posledicama neravnomerno dovrsenog procesa. Bosansko iskustvo Slican pristup koristi jedan drugi autor koji se konkretno bavi jednim drugim, u necem »uzim« problemom, ali koji osvetljava iste probleme u sirokom evropskom kontekstu, i na vremenskoj, istorijskoj skali koja se poklapa sa idejom J. Engelbrehta.* Francuski naucnik – inace ministar unutrasnjih poslova u cijoj je nadleznosti, po zakonu, i ministarstvo vera – na zaista originalan nacin objasnjava Nantski edikt kojim je kralj Anri IV ustanovio princip verske tolerancije 1598. godine; sve ono o cemu govori i Engelbreht on razvija veoma siroko i to je razlog sto se odricemo ponavljanja istorijskih dogadjaja iz vremena Augzburskog ili Vestfalskog mira; on je Engelbrehtove »projekcije« povukao do kraja, do problema sadasnjeg stanja i u Francuskoj i u Evropi koja se stvara kao »zajednicki dom«. Poseban deo knjige kod njega je posvecen muslimanima »kao drugoj religiji« u Francuskoj, sa akcentom na Bosni i bosanskoj paradigmi. Analizirajuci stanje u Evropi Zoks se zaustavlja na Bosni u srcu Balkana i vec u XVI veku nalazi – s pravom – »sve istorijske faktore nedavne tragedije u Bosni i Hercegovini«; po njemu, muslimani u Bosni su svojevrsna istorijska »mutacija jeretika-bogumila i reakcija na pritiske katolika Hrvata i pravoslavaca Srba« i – kaze Zoks – kako god gledali istorijske procese Bosna je bila »jedina teritorija u Evropi gde su zajednicki ziveli katolici, pravoslavci i muslimani« koji su kao muslimani u izvesnom smislu »periferni« jer su »evropski i evropeizovani muslimani«; Bosna je – po Zoksu – »poslednji ostatak Turske, starog prijateljstva prosvecenih princeva i saveznika Fransoa I«, one Otomanske imperije koja je bila u veroispovednom pogledu tolerantna ali kao drzava represivna i gramziva do nevidjenih razmera; upravo stoga, vekovni model koji je ipak postojao u Bosni – daleko od savrsenstva i punog sklada – mogao se uklapati u onu »brazdu« koju je zaorala Francuska revolucija, koja je oznacila kraj onog sto je kao evropska stvarnost trajalo nekoliko stotina godina, sa verskim ratovima ciji se uzasi i danas pamte; kada je buknuo rat u Bosni, i kada su se srpski i hrvatski nacionalisti poceli rvati oko njenog komadanja »kao lupezi na pijaci«, kako Zoks kaze, kada je rat za teritorije dobio – u vidu etnicko-konfesionalnih sukoba – odlike neceg stravicnog, francuska i evropska javnost bile su »sokirane« jer je sve »pocelo liciti na jedno davno zaboravljeno vreme« evropske istorije – i to Evropa, uz sva oklevanja, nije mogla dozvoliti upravo motivisana evropskim razlozima – hriscanska, uglavnom, Evropa nije mogla da dozvoli da se na njenom tlu razbukta nesto nalik na verski rat jer ideolozi rata su se i potrudili da rat proglase verskim. Koliko god pledoaje starog katolika za bosanske muslimane – pa i Muslimane – delovao cudno, on se nikako ne bi smeo zanemariti. Na svoj nacin se vec otvara – sledeca je teza P. Zoksa – problem donosenja jednog drugog, savremenog »nantskog edikta« i za Francusku i za Evropu, jer migracioni pritisak muslimana dobija veoma razlicite vidove – on se na celom evropskom prostoru iskazuje i kao agresivni integrizam ali i kao lagani ali uspesni proces integracije; evropski pax civilis i u religijskom i u konfesionalnom pogledu podrazumeva nove i smele korake i nista ne upucuje na to da se ima jos mnogo vremena za cekanje; on ne spori opasnost od integrizma, ali branu koja ce ga zadrzati vidi u integraciji muslimana u razvijena moderna evropska drustva, u kojima ce oni u punoj meri zadrzati elemente svog religijskog i konfesionalnog identiteta, ali koja ce istovremeno prihvatiti kao drustva sloboda, kao zajednice coveka i gradjanina, tim pre – na tome Zoks insistira – jer muslimani i dolaze iz zemalja u kojima razvoj drustvenih struktura nije odmakao daleko od feudalnog ustrojstva; sasvim je logicno – po Zoksu – da ce tako biti jer svetski procesi teku u integrativnom smeru i muslimani i svi drugi danas prihvataju tehnologiju Zapada, nacin zivota, pa nije iskljuceno da ce i jedan slobodniji i moderniji evropski politicki »okvir« prihvatiti. Teze Pjera Zoksa, naravno, deluju utopijski – neki ih tako i oznacavaju – ali procesi koji se odvijaju u Evropi uveliko potvrdjuju sve to. Ako je Kavkaz vec daleko od Evrope, ako smo se »na Irsku vec i navikli« – to je logika P. Zoksa – Bosna se morala sacuvati kao ostatak iz vremena Otomanske carevine koji se uklapao u ideju Francuske revolucije, ali se ona mora graditi ne na starim temeljima verskih ratova vec u smeru drzave coveka i gradjanina. Nisu Zoksu nepoznati ni drugi paradoksi bosanske paradigme – licno je boravio u Bosni za vreme rata – odnosno nastojanja Srba i Hrvata – tacnije njihovih nacionalista – koji su deleci Bosnu pospesivali stvaranje ciste muslimanske drzave, a sve su tendencije prisutne i Zoksu dobro poznate. U svakom slucaju, Zoks je dobro uocio bitne elemente bosanske paradigme na sirokoj istorijskoj pozadini. * Istorija kao nauka – naglasio je jedan od visokih zvanicnika na svetkovini u Minsteru – je za istoricare, ali smisao istorijskih poruka je danas upucen svima koji razmisljaju o ujedinjenoj Evropi koja bi svima – i sa Istoka i sa Zapada – bila »zajednicki dom«. *Mirko Djordjevic* * Pierre Joxe: L’édit de Nantes, Hachette, Paris 1998, sa karakteristicnim podnaslovom – »Istorija za nase dane«.

Posaljite nam vas komentar