Broj 208-209 

Alternativa

Spoljasnje i unutrasnje razaranje univerziteta

Cini se da je – uz jasno izrazenu osudu postupaka vlasti i njenih »prinudnih upravnika« na univerzitetu, uz proteste protiv batinanja studenata – upravo sada vreme da se otvori javna rasprava o krizi univerziteta

Povodom usvajanja novog zakona o univerzitetu napisao sam i u dnevnom listu Danas objavio sledece retke:
»Clanovi univerzitetske zajednice u Srbiji prema odredbama Zakona o univerzitetu potpisuju nove radne ugovore. Tako su i ljudi koji su citav svoj radni vek proveli na univerzitetu dovedeni u ponizavajucu situaciju da, kao pocetnici, ponovo potpisuju jedan dokument koji su davno potpisali. Ne treba sumnjati da ce ogromna vecina postovati volju kojom je zakonodavac demonstrirao svoju teznju za ‘viskom represije’. Mnogi ce se kolebati, ali ce na kraju potpisati. Svoj postupak ce racionalizovati, tvrdeci da time spasavaju Univerzitet, da u krajnjoj liniji potpis nista ne znaci, da se nista bitno nece promeniti i da je i ovaj Zakon prolazna nepogoda koja ce brzo biti zaboravljena. Ne treba sumnjati ni u to da ce se ne mali deo ljudi sa Univerziteta odluciti na takav korak dobrovoljno i bez razmisljanja. Oni su bili, danas stoje, a i sutra ce biti uz vlast, bez obzira ko i kako vladao. Jos manje treba sumnjati da ce medju onima koji ce tu pojedinacnu izjavu lojalnosti novom poretku na univerzitetu, poretku cije je, iz nacionalsocijalizma prepoznatljivo, geslo ‘red i rad’, biti veliki broj casnih ljudi. Nasavsi se u dilemi da sacuvaju ponizavajuce nizak minimum gradjanske egzistencije (plate asistenata su do 250 a redovnih profesora do 500 nemackih maraka mesecno) ili da prihvate neizvesnost zivota besposlenog coveka, oni ce, u zelji da prezive, nastojati da sacuvaju ono sto vec imaju. Nije li osnovna zamisao pacifikacije univerziteta pretvoriti clanove akademske zajednice u proletere, po mogucnosti u lumpenproletere?«

Cena dostojanstva

U rezimima koji siroke slojeve stanovnistva, pa i clanove akademske zajednice dovode do egzistencijalnog ocaja, »kratko pamcenje« je veoma opasno. Nije ovo prvi put da jedna osiona vlast trazi izjave lojalnosti ljudi zaposlenih na Univerzitetu, niti je prvi put da ljudi s Univerziteta listom potpisuju takve izjave. Velibor Jonic, ministar prosvete u Nedicevoj vladi, trazio je da profesori i studenti potpisuju Apel srpskom narodu. Retki, kao cika-Misa Djuric, nisu potpisali taj apel (kazu da je svom kolegi koji je predavao muziku rekao da predaje etiku a ne svira uz diple). Apel su potpisali i neki casni ljudi kao profesor Djordje Tasic. Ni taj ga potpis nije spasao tragicne sudbine banjickog logora i stratista u Jajincima. Ne treba, naravno, zakljucivati po analogiji, ali Univerzitet pre i posle tog cina nije bio isti.
Ni posle Drugog svetskog rata nije se moglo bez raznih potpisivanja. Koliko je samo karijera izgradjeno potpisivanjem policijskih denuncijacija protiv kolega, »analizama« i »informacijama o nekim aktuelnim pitanjima idejnog rada na Univerzitetu«. Nepodnosljiva je lakoca s kojom je 

Zakon ne leci bolest nego cementira jedno bolesno stanje
Univerzitet prihvatio Zakon o udruzenom radu, a jako mnogo govori i statisticki podatak koliko je doktorskih disertacija o tom zakonu odbranjeno na Beogradskom univerzitetu. (Sa jednog od jos uvek »ourizovanih« fakulteta stigao je i novi rektor.) Bilo bi dobro razmisliti i o sudbini ljudi koji su imali nesrecu da prodju Goli otok i »srecu« da posle tog iskustva rade na Univerzitetu. Neka se razmisli i o preregistraciji clanstva raspustenih partijskih organizacija ili zahteva za pojedinacnim »izjasnjavanjem«. Snazna fakultetska i siroka jugoslovenska i internacionalna podrska grupi od osam profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu sedamdesetih godina bila je izuzetak a ne pravilo ponasanja na Univerzitetu. Za bivse i sadasnje politicke ariviste Univerzitet je bio i ostao moguci i stvarni centar subverzivnih politickih aktivnosti koji treba strogo kontrolisati. Ponistiti bedne ostatke autonomije univerziteta i pogaziti dostojanstvo zaposlenih na univerzitetu je cena koja se lako placa da bi se unistio moguci centar otpora stvaranju auticnog i ksenofobicnog, sa citavim svetom zavadjenog – pardon – »najprosperitetnijeg drustva u savremenoj Evropi«.

Odgovornost

Proces opadanja intelektualnih i moralnih moci univerziteta traje vise decenija i nece se zavrsiti novim zakonom o univerzitetu, koji je samo karika u lancu sveopsteg propadanja. Taj zakon ne leci bolest nego cementira jedno bolesno stanje. Samo pod uslovima tog zakona moguce je da se pojavi osoba koja ce reci »dekan Filoloskog fakulteta – to jest ja« ili da druga osoba bude bivsi, sadasnji i buduci (verovatno dozivotni) dekan Sumarskog fakulteta. Uz takve dekane oni kriticari novog zakona o univerzitetu koji pominju seljacke radne zadruge i partijske skole cine nepravdu i zadrugama i partijskim skolama.

Sadasnje stanje na univerzitetu spremano je dugo, sistematicno i temeljno. Proces stvaranja novog zakona poceo je davno, u vreme kada je tadasnji glavni ideolog SPS, akademik Mihailo Markovic postao predsednik Saveta Beogradskog univerziteta. Za vreme njegovog mandata izvrsene su prve pripreme za donosenje ovog zakona. Stoga je razumljivo sto je akademik Markovic odbio ljubaznu ponudu svojih, nekada sa Univerziteta grupno prognanih, kolega da daju zajednicku kriticki intoniranu izjavu, zadrzavsi pravo na »individualnu reakciju«. Ako je akademik Markovic zapoceo i dao pecat tom procesu, nikako nije jedina odgovorna licnost za njegov finale. Ne vredi ovde govoriti o vlasti, vladama i ministrima, od Velibora Jonica do Jove Todorovica. Ali bi, namesto lamenta nad sudbinom univerziteta, bilo vredno razmisliti koliko su ljudi sa univerziteta odgovorni sto su odbijali da preuzimaju rizike zivota dostojnog coveka.
Dok pisem ove redove prisecam se sudbine coveka kojeg postujem i cenim jos iz njegovih i mojih sarajevskih dana – Ranka Bugarskog. Primitivna, kabadahijska vlast ga je onemogucila da nastavi akademski zivot u Sarajevu. Imao je sve intelektualne kvalitete, ali je bio politicki »nepodoban«. Kako i ne bi bio sumnjiv takvoj vlasti kada mu je zedj za znanjem bila preca od bilo kakve politicke podobnosti. Na kraju svog radnog veka doziveo je da ga prinudni upravnik Filoloskog fakulteta u Beogradu, koji se predstavlja kao dekan, ponovo proglasi sumnjivim, dovodeci u pitanje njegov naucni rad. Tako je profesor Bugarski poceo i zavrsava svoj (oficijelni) radni vek kao subverzivni element. To nije samo dokaz ad oculos da je sacuvao integritet i dostojanstvo, nego i svedocanstvo o bedi autokratskih sistema vlasti.
Nece se naucni rad profesora Bugarskog okoncati time sto ce ga arogantni mocnici odstraniti sa Fakulteta. To je izvesno. A u meni ostaje pitanje: »Zaboga, Ranko, da li si i ti glasao da ‘dekan – to jest ja’ bude proglasen za redovnog profesora Univerziteta?« Nacelo kolegijalnosti je neophodan uslov konstituisanja i postojanja akademske zajednice, ali je kolegijalni konformizam osnova njenog truljenja. Razlozi propasti Univerziteta ne leze samo u novom zakonu, pa tek treba ocekivati da se formira intelektualna zajednica cije ce oruzje protiv primitivizma i nekontrolisane mafiozno organizovane politicke moci biti prezir.
Kod reci prezir sam se zaustavio. Namerno i verovatno pogresno. Ostao sam duzan da obrazlozim zasto smatram da razlozi, odnosno uzroci, propasti univerziteta ne leze samo u novom zakonu. Tada, kao i sada, kada me urednik Republike ljubazno podstice da javno iskazem svoje misljenje o krizi univerziteta, osecam se veoma nelagodno i unapred krivim. Imam li pravo da kriticki govorim o stanju na univerzitetu kada »nepoznati« batinasi premlacuju studente, a neki od mojih kolega ostaju bez posla? Nije li neophodno prvo osuditi i uciniti sve sto je moguce da se zaustave fasistoidne akcije prema univerzitetu, a narocito prema studentima? Nije li sada vreme zastite univerziteta i studenata, a ne razgovora o krizi?
Cini se da je – uz jasno izrazenu osudu postupaka vlasti i njenih »prinudnih upravnika« na univerzitetu, uz proteste protiv batinanja studenata – upravo sada vreme da se otvori javna rasprava o krizi univerziteta. Ako to vreme budemo cekali, nikada ga necemo docekati. Bicemo saucesnici u cementiranju jednog bolesnog stanja. U svakom slucaju, lament nad izgubljenom autonomijom univerziteta, ugrozenom slobodom stvaralastva i pedagoskog rada nece pomoci u promeni stanja.
Pokusajmo stvari posmatrati iz drugog ugla. Upravo stoga sto autonomije univerziteta u pravom smislu reci nije ni bilo, sto je citav niz cinilaca ogranicavao i sputavao naucni rad i akademske slobode, bilo je moguce doneti Zakon o univerzitetu koji nosi snazan pecat arogantnog primitivizma vladajucih krugova. To je sasvim logicno. Raspada se drustvo, drzava, privredni i kulturni zivot zamiru, funkcionisanje drustvenih institucija je potpuno haoticno. Veliki broj mladih ljudi bezi glavom bez obzira ili bar kuje planove kako da pobegne sto dalje od opsteg stanja beznadja i bespomocnosti. Nije moguce da je situacija na univerzitetu bila radikalno drukcija. Zakon je samo potvrda drzavnih organa o katastrofalnom stanju na univerzitetu. Da stanje na univerzitetu nije vec bilo katastrofalno, takav zakon ne bi bio moguc, bez obzira na intencije vlasti. Upravo stoga sto prekriva i prikriva jedno ocajno, jadno stanje univerziteta, taj zakon je veoma opasan, daleko opasniji nego po restriktivnim odredbama koje u sebi sadrzi. Postojecem establismentu na univerzitetima taj zakon je dosao kao dar s neba da prikrije svu bedu realnog stanja na univerzitetu. Koje je zadovoljstvo imati i u medjunarodnoj i u domacoj javnosti tako sjajan plast na plecima »nevine zrtve«, tako upecatljivo izvinjenje za duhovnu i moralnu bedu koja decenijama razara tkivo akademske zajednice! »Nema vecina« univerziteta koja je prezivela sve hirove i zapovesti prethodnih (ne samo komunistickih) rezima, nesumnjivo ce preziveti i sadasnje vlastodrsce.

Potcenjivanje istrazivanja

U javnosti je skoro nezapazeno prosla zakonska odredba kojom je osam instituta, jednim potezom pera, izbrisano sa liste univerzitetskih clanica Beogradskog univerziteta. Rec je o takvim institutima kao sto je Institut za nuklearne nauke u Vinci, o Institutu »Mihailo Pupin«, Institutu za kukuruz u Zemun Polju, institutima za biologiju, hemiju, fiziku, Institut drustvenih nauka i Institut za filozofiju i drustvenu teoriju. Te su naucne institucije – a neke od njih su uzivale veliki medjunarodni ugled – izgubile status clanica univerziteta. Ljudski gledano, rec je o nekoj »sitnici« od skoro hiljadu naucnih radnika i istrazivaca koji su odstranjeni s univerziteta. Oni su tako »zasticeni« od potpisivanja »izjava lojalnosti«, ali ce im ta »sansa« biti verovatno pruzena novim zakonom o naucno-istrazivackoj delatnosti. Mada ce ti istrazivaci u svojim institutima nastaviti rad, ova zakonska odredba je na prvi pogled veliki korak u razdvajanju naucno-istrazivackog i nastavnog rada na univerzitetu. Ali, samo na prvi pogled.
U stvarnosti ce poredak stvari ostati manje-vise isti. Fakulteti Beogradskog univerziteta nikada nisu prihvatali ideju da instituti organizuju razne oblike postdiplomskih, specijalistickih ili doktorantskih kurseva ili da ucestvuju u organizaciji takvih kurseva. Ucesce u nastavi i organizacija nastave bio je strogo kontrolisani fakultetski feud u koji niko nije imao pristupa. Pojedinacno angazovanje saradnika univerzitetskih instituta u nastavi bilo je stvar slucaja, licnih veza i redovno je bilo simbolicno. Cak su i na sednicama naucno-nastavnog veca predstavnici instituta sedeli na posebno odredjenom mestu. Takav je bio red; trajao je decenijama. Zar onda ima mesta cudjenju sto cak i u institutima nije bilo ostrijih protesta njihovom iskljucenju sa univerziteta?

Unutarnja ogranicenja

Ako se moze razumeti – nikako opravdati – cinjenica da je u osiromasenom drustvu i univerzitet siromasan, dublji analiticki uvidi bi svakako drasticnu sliku o univerzitetu dali u jos tamnijim bojama. Naime, i u izuzetno teskim uslovima zivota i rada akademske zajednice ne bi se smelo desavati da profesori ne drze casove, da im je svaka druga »obaveza« preca od casova, da asistenti ne drze vezbe, da se konsultacije sa studentima odrzavaju bez ikakvog plana i reda, da studenti ponekad moraju da cekaju susret sa profesorima i po nekoliko dana, da ispiti pocinju sa nedopustivim 

zakasnjenjima itd. Neki od profesora, veoma prisutnih u javnom zivotu, tesko da svojim studentima odrze dva do tri predavanja godisnje. Ne postoje pouzdani dokazi, ali je javna tajna da se na nekim fakultetima pojedini ispiti mogu jednostavno kupiti, da su nepotizam i korupcija rasirene pojave. U decenijama negovanoj atmosferi politickog oportunizma i kolegijalnog konformizma, nikada nije ni doslo do ozbiljnog razgovora o ovakvim pojavama. Najsnazniji otpori su uvek dolazili sa onih fakulteta u kojima je establisment bio veoma blizak vladajucim strukturama moci ili je bio veoma ugledan na trzistu usluga. Ozbiljna analiza krize univerziteta ove probleme nece moci zaobici.
Struktura nastavnog kadra, uslovi i nacin napredovanja u zvanjima takodje zasluzuju posebnu paznju. Nacelo »moralno-politicke podobnosti« zamenjeno je politikom klanova, nepotizmom, korupcijom. Dobro je ako kandidat ispunjava profesionalne kriterijume, ali nije i neophodno. Lenjost i nerad nisu prepreka u izboru kadra. Sledeci »narodnu mudrost«, kamen mudrosti izmecarskog i podanickog mentaliteta da »pokornu glavu sablja ne sece«, covek na univerzitetu moze steci penziju a da nista ne uradi. Bitno je da »ne talasa«. Status na univerzitetu coveka ogranicenih intelektualnih sposobnosti i rezultata u radu mogu cementirati politicki angazman, dobre licne i klanovske veze ili jednostavno biciklisticki stil: saginjati se prema onima iznad i gaziti one ispod. Decenijama se studentima preporucuju isti udzbenici, ista literatura, drze ista predavanja, po programima koji se takodje decenijama ne inoviraju. Kao da se u nauci nista ne desava. Moderni
Zakon je dosao kao dar s neba da prikrije svu bedu 
realnog stanja na univerzitetu

oblici komunikacije, licne inicijative, a narocito medjunarodni kontakti cesto se tretiraju kao subverzivne aktivnosti. U apsolutno osiromasenom drustvu podrska medjunarodnih fondacija se tretira kao cin nacionalne izdaje, a ministarstva i rektorati se trude da svaku medjunarodnu saradnju striktno kontrolisu. Moguce je da ce se kriticka analiza krize univerziteta, koja bi bila usmerena u tom pravcu, suociti sa nepremostivim preprekama.
Studenti su mozda najbolji segment univerzitetskog miljea. Nije rec ni o kakvoj teznji da se studentima a priori laska. Jednostavno, situacija na univerzitetima je takva da je pravo cudo da mlad covek koji ima nesto zdrave pameti u glavi uopste hoce da studira! Verovatno hoce, ne samo da bi sticao odredjena znanja i kvalifikacije, nego i zato sto su mu u ovom drustvu mogucnosti krajnje ogranicene. No, i medju njima nisu vecina oni koji se okrenu ozbiljnom radu. Solidni medju njima se trude da obezbede sebi mesto pod suncem negde u svetu. Cak i rad u domacim naucnim i drugim institucijama ne smatra se osobito atraktivnim, da je vredan daljeg truda i usavrsavanja. Precice do uspeha vode preko politickog angazmana, rada na crnom trzistu, porodicnih veza i korupcije. Studentima se mnogo i cesto politicki manipulise, ali mnogi medju njima ne beze od toga da budu manipulisani, bez obzira ko je manipulator – da li je rec o politickim partijama, drzavnim institucijama ili crkvi. Zar je onda cudno sto politicke partije svoj aktivni kadar tako cesto popunjavaju istaknutim ucesnicima u studentskim »gibanjima«?

*

Ovde su nagovestene samo neke od tema koje bi trebalo analiticki obraditi da bi se razumele razmere krize univerziteta. Tek na osnovu rezultata takvih istrazivanja, bice moguce odgovoriti na pitanje sta je od klasicne koncepcije univerziteta neophodno sacuvati i kako koncipirati univerzitet za danas i sutra. Dok se moderni svet okrece »studijama na distanci«, i maksimalno intenzivira odnos fakultet-istrazivacki rad, nastavnik-student, pospesuje brzinu proizvodnje i unosenja novih naucnih saznanja i tehnickih pogodnosti u akademsku zajednicu, zamajavati se odredbama Zakona o univerzitetu na temeljima devetnaestovekovnih koncepata, jalov je posao. Kriza univerziteta deo je opste drustvene krize i trajace koliko traje i ta kriza, da se ne kaze teza rec – katastrofa. Medjutim, i sa svojim skromnim i tesko ostecenim potencijalima univerzitet moze da doprinese brzoj normalizaciji drustvenog zivota. Ako to ne bude u stanju, proces drustvenog propadanja bice i dalje nezaustavljiv. Kao i do sada.

Bozidar Jaksic
 
© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar