Broj 208-209 


Alternativa
 

Drustvena kriza i kriza univerziteta

Iluzorna je borba za autonomiju univerziteta kao toboz 
cisto akademskog (nepolitickog) pitanja; ona se mora povezati sa 
stvaranjem uslova za drustvene promene

Glavni simptom, a ujedno i uzrocnik krize univerziteta i sire drustva i kulture je, po mom misljenju, etatizacija svih oblika delatnosti i institucija, koja strateski ukida svaku samostalnost i nezavisnost u cilju jacanja monopola vlasti, iz cega proizlazi i ukidanje autonomije univerziteta kao posledica. Previdjanjem ove vrlo smisljene i organizovane strategije, sto je vladajuca partija (a sada koalicija) sprovodi od samog dolaska na vlast, zaboravlja se da se upravo u tome nalazi okosnica kontinuiteta izmedju rezima u bivsoj Jugoslaviji i sadasnjeg u Srbiji. Novi zakoni o univerzitetu i informisanju samo su pretposlednji koraci u lancu totalizujuceg procesa, koji se u nasem drustvu ostvaruje zahvaljujuci cinjenici da se sfera drzavne vlasti sve vise prosiruje na racun drustva. Glavnom menadzeru nase politicke scene ne bi bilo moguce da vuce sve konce politike iz jednog centra (svoje porodice) da taj proces etatizacije nije obavljen i sto zvuci paradoksalno, a nije da je pomocu toga sama drzava pretvorena u privatan posed. A to je sve proslo takoreci neprimetno i bez veceg otpora, jer su politicke stranke i gradjanstvo uperili ostricu svoje kritike na licnost Slobodana Milosevica i njegove supruge, umesto na sistem iz kojeg izvire takav tip vladavine.
Mislim da je, stoga, trebalo poci od pitanja o uzrocima krize univerziteta, da bismo razumeli i sam smisao simptoma kao posledica.

Uzroci i simptomi

Pored naglasene tendencije da se svi elementi drustva, ukljucujuci i univerzitet kao njegov vazan deo, stave pod kontrolu vladajuce koalicije, kriza univerziteta proizlazi i iz opste drustvene klime koju je stvorila dugogodisnja duboka drustvena kriza, ugrozivsi normalno funkcionisanje svih drustvenih institucija i razarajuci i najelementarnije standarde civilizacijskog ponasanja. Sadasnja Srbija nije nasledila veliki potencijal za stvaranje i funkcionisanje civilnog drustva, ali su neki standardi postojali. Kada je rec o univerzitetu, postojali su izvesni materijalni uslovi za vecu samostalnost rada i bolje povezivanje sa svetom. Postovani su u vecini osnovni principi autonomije u pogledu upravljanja univerzitetom i izbora univerzitetskih saradnika, i sto je skoro neverovatno s obzirom na jak uticaj zvanicne ideologije u bivsoj Jugoslaviji, bilo je vise prostora za slobodu 

naucnog rada i stvaralastva. Drustvena i ekonomska kriza pogodila je i univerzitet, pre svega u materijalnom pogledu (primetan pad standarda univerzitetskih saradnika, sto je pojacalo egzistencijalnu nesigurnost). Kada se tome doda politika izolacije, koju ovaj rezim smisljeno sprovodi od pocetka gradjanskog rata, univerzitet i njegovi saradnici sve su manje bili u mogucnosti da prate savremene tokove nauke. Povecana egzistencijalna i profesionalna nesigurnost dovodila je i do moralne erozije.
Dakle, nije samo politicka represija, koja kontinuirano jaca sa stezanjem obruca drzave oko drustvenih institucija, jedini uzrocnik krize univerziteta i drugih kulturnih ustanova. Duboka kriza drustva, koja je najpre razorila jugoslovensku drzavu, a zatim destabilizovala sve drustvene institucije i razorila privredu, imala je snaznog efekta i na krizu celog kulturnog sistema, a ne samo na krizu univerziteta, sto se uobicajeno izdvaja. Sve su kulturne institucije omalovazene, jer drzavom vlada neobrazovana mafija koja je koncentrisala bogatstvo u svojim rukama i vlada i pomocu ekonomske i pomocu politicke sile. Nasi najobrazovaniji ljudi i najbolji univerzitetski kadrovi su napustili zemlju, bilo da izbegnu ucesce u ratu, bilo zbog ogromne stope nezaposlenosti u Srbiji, te u kulturnim ustanovama, ukljucujuci i univerzitet, dominira prosecnost.
Tu dolazimo i na treci nivo na kojem treba traziti uzrok krize univerziteta. Postavlja se pitanje: zasto je donosenje novog zakona o univerzitetu proslo bez veceg otpora i zasto danas, kada se ovde dogadjaju stvari koje su neverovatne i za Istocnu Evropu, koja je prosla kroz zescu staljinisticku torturu, vecina profesora i saradnika univerziteta u Beogradu i Srbiji cuti?

Duboka kriza drustva, koja je najpre razorila jugoslovensku drzavu, a zatim destabilizovala sve drustvene institucije i razorila privredu, imala je snaznog efekta i na krizu celog kulturnog sistema
Degradacija univerziteta je pocela mnogo ranije nego sto je donet Zakon o univerzitetu: infiltriranje »politicki podobnih« a profesionalno nekompetentnih saradnika vrseno je sistematski, uz blagonaklonu (konformisticku) popustljivost nastavno-naucnih veca i univerzitetskih komisija, a time je utrt put manipulacijama; to se najbolje manifestovalo u radu Saveta Univerziteta, u kojem je bilo dosta univerzitetskih profesora koji su se ponasali kao vladini cinovnici i bili potpuno lojalni rezimu, na stetu univerziteta. Slucaj profesora Slobodana Petkovica sa Sumarskog fakulteta pokazao je da su korumpirani dekani dovodjeni i pre ovog zakona i da je profil sadasnjih »dekana-direktora« bio vec ranije zastupljen. Pre bi se moglo reci da je svetlost koja je sinula 1996/97. u gradjanskom protestu, a koja se snazno rasprostrla i na univerzitete sirom Srbije, bila vise iznimka nego logicna posledica situacije i klime koja je vladala na univerzitetu, za koju je karakteristicna politika nezameranja, zatvaranja u katedre, nezainteresovanost za »politiku«, odnosno goruce drustvene probleme, briga pre svega za licno napredovanje u karijeri, pa i uz kompromise koji se kose sa moralnim principima. Dakle, i u unutrasnjem tkivu samog univerziteta treba pronaci uzroke krize univerziteta, koji su, dakako, potencirani opstim drustvenim i ekonomskim uslovima.
Dakle, revansizam vlasti za povremene snaznije otpore na univerzitetu samo je takodje posledica takve politike vlade koja je uspela da ostvari potpuni monopol, u teznji da se uguse svi punktovi iz kojih se moze podsticati otpor. A to je, naravno, u tesnoj vezi sa kritickim misljenjem koje je univerzitet, iako nedovoljno, negovao. Iz tih razloga sasvim je razumljivo da su se na udaru novog zakona nasli upravo oni univerzitetski saradnici koji su po svojim profesionalnim kvalitetima bili najmanje podlozni manipulacijama i korupciji i koji su, po oceni vlasti, bili subverzivni za njen opstanak, jer su negovali slobodno i kriticko misljenje.

Degradacija

Kada se vratimo na analizu posledica ovakvog ukupnog stanja u drustvu i kulturi na univerzitet, gde je donosenje novog zakona bio samo jedan akt koji je do kraja razotkrio politiku represije, treba istaci, pre svega, da je univerzitet kao institucija razoren, jer on vise ne postoji kao ustanova u kojoj svoj rad udruzuju univerzitetski saradnici u cilju praktikovanja slobodnog naucnog rada i obrazovanja. Univerzitet je postao ispostava Ministarstva i u njemu svim funkcijama upravljanja raspolaze vlada, ukljucujuci i donosenje odluka o imenovanju (jer se vise ne vrsi izbor) univerzitetskih saradnika. To je sada kvalitativno drugacija ustanova, koja se razlikuje od svih drugih univerziteta u svetu (osim verovatno u Belorusiji i Kini; i u Rusiji je univerzitet dobio svoju autonomiju iako je drzavni).
Prema tome, ukidanje autonomije univerziteta je samo manifestacija razorenosti univerzitetske institucije, stoga insistiranje samo na toj cinjenici, van ovog sireg konteksta, ne moze da objasni svu dubinu krize univerziteta. Takodje se ni otkazi nastavnicima koji nisu potpisali ugovor sa dekanom po cl. 165 ne mogu posmatrati izolovano, za sebe, vec u funkciji ovako izmenjenog karaktera 


Svetlost koja je sinula 1996/97. u gradjanskom protestu, a koja se snazno rasprostrla i na univerzitete sirom Srbije, bila je vise iznimka nego logicna posledica situacije i klime koja je vladala na univerzitetu
univerzitetske institucije, u kojoj su dekani postali »direktori« sa sirokim ovlascenjima u pogledu kadrovske politike (naravno, po direktivi vlade, jer ni oni nisu samostalni vec su samo vladini pioni i kao takvi su i postavljeni za dekane).
Verujem da je nerazumevanje povezanosti ovih dogadjaja na univerzitetu sa opstom politikom rezima, koja ide ka totalizaciji drzavne vlasti i koja se nece zaustaviti na ovim aktima, jedan od razloga odsustva solidarnosti sa otpustenim profesorima i pobunjenim studentima. Pa i sami pogodjeni profesori su posmatrali taj akt izolovano, kao pojedinacne slucajeve, izolujuci cl. 165 iz opsteg karaktera Zakona o univerzitetu, prenebregnuvsi da se eventualnim resavanjem jednih slucajeva ne izbegava mogucnost otvaranja drugih slicnih, buduci da je celokupna politika univerziteta sada u ingerenciji vlade.
Mislim da je novi zakon o univerzitetu razotkrio ne samo dublje namere rezima, vec i unutrasnje slabosti samog univerziteta. Pokazatelj da je najveci broj saradnika univerziteta u Beogradu i Srbiji ostao pasivan pred cinjenicom razaranja univerziteta, i da cak to nisu mnogi ni shvatili, nego se ponasaju kao da je sve normalno ukoliko sami nisu dobili otkaze, govori o nivou opste gradjanske svesti na univerzitetu. Vise puta sam isticala da su se studenti pokazali samosvesnijim od svojih profesora, sto dokazuju i zbivanja na Filoloskom fakultetu i studentski pokret »otpora« koji shvata samu sustinu ove represije.
S druge strane, velika zainteresovanost studenata i akademaca za alternativne forme obrazovanja, sa obrazlozenjem da im univerzitet nije pruzio savremena znanja i da je u nastavnom procesu konzervativan, govori o tome da je postojeci univerzitet vapio za reformama. Naravno, novi zakon o univerzitetu nije bio odgovor na te izazove, vec obrnuto, sprecio je neophodno reformisanje i u domenu upravljanja i nastavnog procesa.

Mogucnost raspleta

Kako je moguc rasplet sadasnje krize univerziteta u sklopu sire i dublje drustvene krize?
Sâmo pitanje upucuje na odgovor: kriza univerziteta ne moze se resiti izvan napora za nalazenje resenja za izlaz iz opste drustvene krize. A to znaci da je iluzorna borba za autonomiju univerziteta kao toboz cisto akademskog (nepolitickog) pitanja; ona se mora povezati sa stvaranjem uslova za drustvene promene. Tesko je verovati da ce vlada dozvoliti da univerzitet bude oaza slobodnog i nezavisnog misljenja i delovanja (pitanje je koliko je to bio i do sada u celini posmatrano), jer od osude Sokrata u Atini do danas svaka je vlast svesna koliko je slobodna misao subverzivna. Izgovor: »mi se ne bavimo politikom vec se borimo protiv degradacije univerziteta« je izraz osnovnog nerazumevanja da ovakvoj vlasti odgovara samo degradirani univerzitet i da je slom univerziteta kao nezavisne institucije vazan strateski plan njene politike. Stoga, samo promenom vladajuce politike moze da se izmeni i stanje na univerzitetu.
Uporno nastojanje da se otpor na univerzitetu drzi strogo odvojeno od sireg politickog otpora (sto se manifestovalo i u gradjanskom protestu 1996/97) takodje je izraz nerazumevanja da ovo sto se danas dogadja sa univerzitetom predstavlja samo deo sire strategije vladajuce koalicije, koja hoce da nametne ne samo svoj monopol kontrole nego i politiku sile kao opsti vladajuci princip.
Univerzitet bi morao, najzad, da shvati da je deo drustva i da ne moze izboriti neke svoje izolovane bitke; a univerzitetski saradnici bi, pre nego bilo ko drugi, trebalo da razumeju Aristotelovu poruku da je covek »zoon politikon«, tj. gradjanin kao politicko bice. A biti gradjanin znaci ucestvovati slobodno u svim javnim poslovima. Sada je ucesce u borbi za drustvene promene fundamentalan imperativ.

Zagorka Golubovic

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar