Alternativa
Razmisljanja jednog fizicara
Sistem je obezbedio negativnu selekciju na sve moguce
nacine
Uzroci
Prauzrok krize u nasem drustvu su stavovi i delanje politickih partija
na vlasti, i to pre svega JUL-a, zatim SPS-a i SRS-a, ali im se u poslednje
vreme pridruzio i SPO.
Zajednicki imenitelj za sve te politicke partije je gotovo bolesna
zelja za vlascu. Ali ne za vlascu da bi se time uveo red u drzavu, da bi
se sredila ekonomija kao motorna snaga napretka, a zatim to iskoristilo
za napredak cele zemlje (to serve the nation). Cilj je drugi, uzeti vlast
da bi se za svoje potrebe prigrabilo sto vise u sto je moguce kracem vremenu.
Da bi se osvojila a posebno odrzala takva vlast potrebno je sve podvrci
kontroli. Prvi korak ka
Cilj je uzeti vlast da bi se za svoje
potrebe prigrabilo sto vise
u sto je moguce kracem vremenu
tome bilo je osvajanje materijalnih dobara, a zatim novca i kontrola tokova
novca. Cini se da je taj posao obavljen paralelno sa raspadom SFRJ. Sve
sto je moglo od dobara prisvojeno je (od SKJ, od Socijalistickog saveza,
od Sindikata, od Penzionog fonda) i proglaseno »opstim« dobrom.
Novac je, pak, odnosen na sigurno mesto, u banke u nekoliko zemalja sveta.
Volseban nacin kako drzava opstoji unatoc sankcijama UN, hiperinflaciji,
prekidu rada u vecini fabrika, potpuno ispraznjenom budzetu i dr., moze
da bude objasnjen jedino povremenim i doziranim povratkom dela tih sredstava
iz inostranih banaka. Uglavnom zarad odrzanja vlasti, a ne blagodeti naroda.
No, dobar deo tih sredstava vraca se sa drugim ciljem, za kupovinu sredstava
za rad koja su u medjuvremenu potpuno izgubila vrednost.
Paralelno sa osvajanjem kontrole finansijskih sredstava, partije na
vlasti su posle raspada SFRJ preduzele mere da se najvazniji informacioni
sistemi, a to su RTS i list Politika, kao najcitanije novine, stave pod
neposredan nadzor. Tim sredstvima informisanja zapoceta je nevidjena propaganda
i indoktrinacija cele nacije. Propaganda koja se sprovodi vec gotovo 10
godina zasnovana je na precutkivanju istine, a mnogo cesce na lazima. To
je kod onog dela stanovnika Srbije, koji ima mogucnosti da dodje do informacija
i na drugi nacin, dovelo do nevidjene odbojnosti prema tim medijima. Jedan
od najcrnjih perioda propagande odvijao se u vreme rata sa Hrvatskom i
u Bosni i Hercegovini. Noviji mracni period je u toku i poklapa se sa razmimoilazenjem
vlasti u Srbiji i u Crnoj Gori, kao i borbama na Kosovu i Metohiji. Posledica
je bila da je sve manje ljudi uplacivalo pretplatu za RTS. Sve je manje
ljudi kupovalo list Politika, a on je nekada bio pojam u Srbiji, pa i Jugoslaviji,
i na njega smo bili ponosni gde god bili u svetu. Vlast je nedostatak sredstava
za rad RTV sistema resila na jednostavan nacin, ukljucivsi pretplatu u
naplatu potrosene struje. Takav nacin prikupljanja novca za RTV sistem
ne poznaje nijedna zemlja sveta. To je harac u brutalnom ispoljenju.
Informacije su ipak nekako dospevale do gradjana zahvaljujuci nekim dnevnim
i nedeljnim listovima, i nekim radio i TV stanicama, sto vlasti nije odgovaralo.
Iz tog razloga su partije na vlasti nakon osvajanja finansijskih sredstava
presle na naredni korak, a to je pokusaj potpune kontrole tokova informacija.
Pod raznim izgovorima, od kojih su mnogi upravo vanpametski, a na osnovu
Zakona o informisanju, vlast je onemogucila istinito obavestavanje javnosti.
Sve je manje listova koji jos odolevaju gospodarima misli, i sve je manje
TV stanica koje prenose istinu o bilo kojem dogadjaju u zemlji i van nje.
Drugi »neprijatelj« partija na vlasti je univerzitet, njegovi
profesori i studenti. Dogadjaji 1996–97. pokazali su da je to veoma neugodan
deo populacije. Jer misli, ume da misli, ume te svoje misli da iskaze,
i sto je najstrasnije ne boji se da ih saopsti i drugima. Bespostedna borba
studenata i dela nastavnika univerziteta protiv pocinilaca nedela kradje
glasova i falsifikovanja izbora bila je veliko upozorenje i veliki izvor
brige za vlast. Nista manje brige nije izazivao otpor koji se javio na
nivou saveta univerziteta, gde poslusnici partija na vlasti nisu uspevali
vise poturati svoje dogovorene stavove i resenja, i na taj nacin potciniti
univerzitete. To su bili povodi da vlast donese odluku o promeni ustrojstva
univerziteta. Ucinjeno je to donosenjem Zakona o univerzitetu, jednim zdravoj
pameti potpuno nepojmljivim zakonskim aktom. Posledice su se javile veoma
brzo, i one ce se odraziti na dalji razvoj univerzitetske nastave u narednih
najmanje 15 godina.
Razni dogadjaji koji su se odvijali proteklih 10 godina, kao sto su
rat sa Hrvatskom, rat u Bosni i Hercegovini, sankcije UN i dr., doveli
su do tragicnog slabljenja celokupne ekonomije. A posledice toga prenele
su se na sve druge sfere javnog zivota. Drzava nije vise u stanju da sakupi
dovoljno novca u budzet. Time bez sredstava za zivot ostaje onaj deo zaposlenih
u Srbiji koji zavisi od budzeta: prosveta, zdravstvo, nauka, penzioneri.
S trece strane, vlast, da bi dosla do bilo kakvih sredstava, beskrupulozno
pljacka poljoprivredu, kako drzavnu tako i privatnu. Time se podriva i
najzdraviji deo ekonomije.
Konacan rezultat nastojanja vlasti da sve stavi pod svoj nadzor je
opste siromastvo. Sada se vec ne zna ko zivi jadnije. Da li oni koji su
zaposleni, oni koji su na prinudnim odmorima, oni koji ne mogu da nadju
zaposlenje ili oni koji su u penziji. Nema vise novca ni za zenidbe, ni
za proslavu porodjaja, ni za slave, ni za sahrane.
Simptomi
Gotovo da nema oblasti zivljenja u kojoj se simptomi krize nisu pojavili.
Oni prekrivaju sve od rodjenja do sahrane.
Nedostatak novca odrazio se na neredovnu ili gotovo nikakvu isplatu
decjih dodataka. Suoceni sa nemogucnoscu da ishrane sopstvenu decu, stanovnici
Srbije sve se redje odlucuju na podizanje potomstva.
Skolovanje nije vise besplatno. Sve sto je potrebno za redovno skolovanje
dece postalo je toliko skupo da roditelji jedva uspevaju da im priuste
najpotrebnije. Tu su ukljucene skolske potrepstine i odeca i obuca dece.
Posledice su visestruke. Deca u sve vecem broju na nastavu dolaze gladna,
sto umanjuje njihovu sposobnost pracenja nastave. Tome treba dodati cinjenicu
da nastavno osoblje takodje zivi na ivici bede, i da nije ni na koji nacin
motivisano da radi sa djacima. Rezultat je katastrofalan pad kvaliteta
skola. To ce se osvetiti naciji najmanje u narednih 20 godina. I to u vreme
kada ceo svet ubrzanim koracima ide ka 21. veku i tehnoloski potpuno drugacije
ustrojenom zivljenju. Vec na srednjoskolskom nivou kod djaka se javlja
zelja da zauvek napuste ovu zemlju. Jer, ona im gotovo nista ne pruza u
sadasnjosti, a jos manje im obecava u bliskoj buducnosti.
Naredni korak je univerzitetsko obrazovanje koje treba da obezbedi
strucnjake u svim oblastima zivota za 21. vek. Na tom nivou stanje je zastrasujuce
lose vise od 15 godina. Novi zakon o univerzitetu je stvar doterao do dna.
Sredstava za normalnu nastavu nema, opremanja studentskih vezbanja nema.
Rezultat je pad kvaliteta visokoskolske nastave. Rezultat ce biti opsti
pad znanja u zemlji. A to ce se odraziti u prosveti, medicini, inzenjerstvu
i dr. Cak i ako prestanu sve vrste sankcija prema Srbiji, ona se od ovakvog
soka nece moci oporaviti za manje od 20 godina.
Kada se tome doda i cinjenica da najbolji mladi strucnjaci, neposredno
posle diplomiranja ili nesto kasnije, napustaju ovu zemlju da bi negde
nasli uhlebije i pristojan zivot, slika je potpuna. Sistem je obezbedio
negativnu selekciju na sve moguce nacine. Odlaze najbolji, a ostaju oni
manje dobri. A manje dobri, po prirodi stvari, ne dozvoljavaju boljima
od sebe da napreduju. To je drugi kanal daljeg opadanja kvaliteta znanja
u zemlji. To se ovih dana najbolje vidi na primeru nekolikih novih dekana
Univerziteta u Beogradu.
Veoma su zabrinjavajuci simptomi dezaktiviranja mnogih strucnjaka od
dnevnih dogadjaja. Alarmantan primer su profesori univerziteta, koji su
bez i reci suprotstavljanja potpisali ugovore sa svojim fakultetima u skladu
sa novim zakonom. Zapravo iskaze lojalnosti postojecoj vlasti. Profesori,
i uopste nastavnici, koji nemaju hrabrosti da se suprotstave nakaradnoj
vlasti, a svesni su kuda vode njeni postupci, cini mi se da nisu podobni
za uzgajanje nove generacije. Novu generaciju treba uciti slobodi misli,
suprotstavljanju represiji, a pogotovo suprotstavljanju mentalnom zaludjivanju
i zatupljivanju celog naroda. Profesori koji to nisu u stanju dovode do
formiranja nove generacije jos podloznije manipulisanju no prethodne. Taj
proces vodi u potpunu degradaciju nacije, i za cije lecenje treba da prodju
najmanje dve generacije.
Izlazak
Kriza je Srbiju zahvatila veoma intenzivno. Propaganda koja traje godinama
uspela je da usadi u glave dobrog dela stanovnistva pokornost vlasti, kao
i strah od nje. To su krajnje nepogodni preduslovi za promene.
Za izlazak iz krize moguca su dva puta.
Jedan put, veoma pozeljan, jeste da do promene dodje na prvim parlamentarnim
izborima. I to promenom sastava vlasti, te uklanjanjem partija koje su
ovu zemlju dovele u bedu i sukob sa celim svetom, a to su pre svega SPS,
JUL i SRS, a donekle i SPO. Najbolji nacin za to je uz pomoc ustavotvorne
skupstine.
Cak i pod povoljnim uslovima da uskoro dodje do promene sastava vlasti,
perspektive oporavka drzave veoma su lose. Steta nanesena Srbiji za 10
godina vladavine SPS-a i JUL-a toliko je velika da za lecenje treba najmanje
20 godina. I to uz podrsku sveta. A ako ta podrska izostane, posledice
ce trajati mnogo duze. Veoma je tesko izreci ovakva predvidjanja.
Svi koji su sada stariji od 40 godina treba da se pomire sa cinjenicom
da ce do kraja svog radnog veka, a mozda i duze, ziveti u zemlji bede i
nemastine. Za sve one koji su mladji od 40 godina ostaje veliko preispitivanje.
Da li ostati u ovoj zemlji jada i bede i nadati se da ce jednog dana, posle
Profesori, i uopste nastavnici, koji
nemaju hrabrosti da se
suprotstave nakaradnoj vlasti, a svesni su kuda vode
njeni postupci,
cini mi se da nisu podobni za uzgajanje nove generacije
mnogo godina, krenuti nabolje, ili otici nekuda u beli svet. Sadasnja procena
da je iz Srbije od 1990. godine otislo preko 250 000 osoba, uglavnom mladih,
znak je za alarm. Mali deo ce se kad-tad vratiti, ali ce veci deo ostati.
A ti nasi ljudi izrodice decu u inostranstvu. Njihovi potomci vise nece
biti stanovnici Srbije, a neki nece vise biti ni Srbi. Za svakog koji ostaje
u inostranstvu Srbija gubi bar jos dvoje u narednoj generaciji. To je bilans
delovanja sadasnjih partija na vlasti: SPS, JUL i SRS, a delimicno i SPO.
Svako medju njima, ako ima jos pomalo casti, a shvati da je doprineo svojim
delovanjem, ili nedelovanjem, bedi ovog naroda, treba da preduzme maksimalan
napor da sve krene nekim drugim tokom. A ako nije to u stanju da uradi,
tada treba sam sebi da presudi za zlodelo nacinjeno narodu Srbije, ali
i Srbima iz Like, Banije, Korduna, zapadne Slavonije, istocne Slavonije,
Bosanske krajine i Kosova i Metohije.
Drugi put za izlazak iz krize nikako nije pozeljan. To je uklanjanje
krivaca za sve ovo sto nam se desilo silom. Pitanje je da li su oni svesni
svog zlodela prema narodu, da li prepoznaju sebe kao krivce, i da li ce
se prepoznati na vreme. U takvom nacinu promene mnogi zivoti ce biti izgubljeni.
To ni po koju cenu ne sme biti dozvoljeno! To bi trebalo da shvate svi
koji spadaju u krivce za bedu ovog naroda.
Milan Kurepa
|
