Kosovo – najskuplje srpsko iskustvo

Dragos Ivanovic

Za ovih desetak godina, otkako se ratuje na bivsem i sadasnjem jugoslovenskom prostoru, preko glave smo preturili gotovo isto toliko medjunarodnih mirovnih ili pomiriteljnih skupova, pre nego sto smo stigli do ovog u Rambujeu. Skoro da je bilo vise ovih medjunarodnih konferencija o nama samima, nego sto je bilo zasedanja nase Savezne skupstine. Kad nismo hteli, ili mogli, mi sami, nama i nasim susedima vise su se bavili stranci u Dejtonu, Hagu, Londonu ili Parizu. Ovakva vrsta tutorstva, koja bi za svaku normalnu zemlju znacila ponizenje, kod naseg autokratskog rezima izazivala je neku bolesnu stimulaciju i pateticnu superiornost – oni su, uostalom, ovakvim razgovorima uvek pristupali kao neobaveznoj igri, unapred reseni da sagovornika verolomno izigraju.

Pocetak velikih promena

Vec posle prvog dela razgovora u Rambujeu sasvim je jasno da ce se uskoro ustavno-pravna i politicka situacija u Srbiji i Jugoslaviji radikalno promeniti. Posle jednostrane revizije Ustava 1989, Srbija je preuzela svu vlast na Kosovu, ostavljajuci mrvice vlasti pokrajini. Ubuduce, vlast Srbije na Kosovu treba da bude ogranicena, a najvaznija ovlascenja za uredjivanje unutrasnjih odnosa preci ce na pokrajinu. Rambuje ce Srbiju prisiliti na temeljnu reviziju svoje kosovske politike koja se sa samoubilackom upornoscu vodi vec deset punih godina. Svi oni potresi, i drzavni i licni, koji su nas samo okrznuli u ratovima sa Slovenijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, sada nas nece mimoici. Kao da nam je ovoga puta sama istorija zakucala na vrata da s kamatom naplati sve ranije rezimske ludosti.
Prvi odjeci ce najverovatnije nastati na planu demontiranja centralisticke drzave. Vec koliko sutra i Vojvodina moze zatraziti novu ustavnu definiciju svoje pokrajine, a snaznije autonomne teznje mogu se ocekivati i u Sandzaku. U odnosima Srbije i Crne Gore vec poodavno vlada velika konfuzija sa 

Beda jedne politike

Upravo zbog svih tih iskusenja i rizika koji u ovoj kosovskoj prici dolaze i spolja i iznutra, ne moze se izbeci pitanje o tome koliko je Srbija spremna za ove nove izazove. Jasno je da u ovoj situaciji niko nece fatalisticki sedeti skrstenih ruku. Cak i za ovo kratko vreme trajanja Rambujea i posle njega, mnogi iz establismenta ne kriju da ih je vec uhvatio neurotican politicki svrab. Vuk Draskovic, na primer, odjednom je usred razgovora u Rambujeu krenuo u druge tonove od zvanicne vlasti – javno je odobravao ulazak stranih trupa na Kosovo i trazio od Srbije da umesto represivnih zakona, prihvati demokratske reforme. Naravno, ovo iznenadno okretanje antena prema zapadu nece nikoga prevariti; to samo jos jednom otkriva duboku bedu nase prevrtljive balkanske politike. Postavlja se, takodje, i pitanje sudbine nasih vlada nacionalnog jedinstva. Moze li Milosevic dalje i sa Vukom i sa Seseljom kada njih dvojica o Kosovu zastupaju sasvim oprecne stavove?

Okupljanje za drugaciju buducnost

Srbija se danas zbog svega toga dozivljava kao jedna zagusljiva balkanska zabit kojoj je potrebno snazno politicko provetravanje. Pitanje je samo ko ce ovo provetravanje da izvede. Da bi dosla do tog nivoa nacionalne i drzavnicke odgovornosti i opozicija mora da prodje kroz katarzicno iskustvo podstaknuto i kosovskim zbivanjima. Umesto toga, sada se uglavnom samo zagrizljivo odmerava sta je ko zrtvovao u Rambujeu i ko ce vise morati da podvije rep u nastavku dogovora polovinom marta. Predvidja se da ce najveci dobitnik medju Srbima i Albancima biti onaj ko prvi bude u stanju da rascisti sa svojim nacionalistickim ekstremima, da se priblizi merilima demokratskog sveta, umesto da ga svet stalno vodi za ruku.
To i jeste nas najveci problem. Za samo poslednjih godinu dana bilo je pokusaja da se stvore cak i tri razne koalicije opozicionih stranaka, od kojih je Savez za promene i po broju okupljenih i po organizacionim pripremama najdalje odmakao. Ali, u odsudnom trenutku, kada je, i za unutrasnju i za medjunarodnu javnost, Kosovo bilo goruce pitanje, Savez se gotovo i nije pojavljivao. Bile su