Broj 208-209 


Zbivanja

Kosovo najskuplje srpsko iskustvo

Vec posle prvog dela Rambujea sasvim je jasno da je ovaj rezim presao Rubikon i da sada hoda stazom ka propadanju. Pitanje je samo koliko ce to dugo trajati i jos vaznije koliku cemo cenu svi zajedno platiti

Dragos Ivanovic

Za ovih desetak godina, otkako se ratuje na bivsem i sadasnjem jugoslovenskom prostoru, preko glave smo preturili gotovo isto toliko medjunarodnih mirovnih ili pomiriteljnih skupova, pre nego sto smo stigli do ovog u Rambujeu. Skoro da je bilo vise ovih medjunarodnih konferencija o nama samima, nego sto je bilo zasedanja nase Savezne skupstine. Kad nismo hteli, ili mogli, mi sami, nama i nasim susedima vise su se bavili stranci u Dejtonu, Hagu, Londonu ili Parizu. Ovakva vrsta tutorstva, koja bi za svaku normalnu zemlju znacila ponizenje, kod naseg autokratskog rezima izazivala je neku bolesnu stimulaciju i pateticnu superiornost oni su, uostalom, ovakvim razgovorima uvek pristupali kao neobaveznoj igri, unapred reseni da sagovornika verolomno izigraju.

Sa Rambujeom, to je sada sasvim izvesno, priblizava se kraj ovom drzavnom cinizmu. Znacajne promene u statusu Kosova, koje su nam nametnute vec u prvom delu razgovora, imace dubok odjek na drzavnom i politickom planu Srbije, ali i u kolektivnim i licnim osecanjima ljudi. Sve je ociglednije da ce kosovska epizoda ispasti najskuplje srpsko iskustvo.

Pocetak velikih promena

Vec posle prvog dela razgovora u Rambujeu sasvim je jasno da ce se uskoro ustavno-pravna i politicka situacija u Srbiji i Jugoslaviji radikalno promeniti. Posle jednostrane revizije Ustava 1989, Srbija je preuzela svu vlast na Kosovu, ostavljajuci mrvice vlasti pokrajini. Ubuduce, vlast Srbije na Kosovu treba da bude ogranicena, a najvaznija ovlascenja za uredjivanje unutrasnjih odnosa preci ce na pokrajinu. Rambuje ce Srbiju prisiliti na temeljnu reviziju svoje kosovske politike koja se sa samoubilackom upornoscu vodi vec deset punih godina. Svi oni potresi, i drzavni i licni, koji su nas samo okrznuli u ratovima sa Slovenijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, sada nas nece mimoici. Kao da nam je ovoga puta sama istorija zakucala na vrata da s kamatom naplati sve ranije rezimske ludosti.
Prvi odjeci ce najverovatnije nastati na planu demontiranja centralisticke drzave. Vec koliko sutra i Vojvodina moze zatraziti novu ustavnu definiciju svoje pokrajine, a snaznije autonomne teznje mogu se ocekivati i u Sandzaku. U odnosima Srbije i Crne Gore vec poodavno vlada velika konfuzija sa 


Sa Rambujeom, to je sada sasvim izvesno, priblizava se kraj 
ovom drzavnom cinizmu
nepredvidljivim mogucim obrtima. Sa poslednjim merama (ukidanjem viza i odbijanjem da se njena teritorija upotrebi za borbu protiv NATO), Crna Gora je prakticno na putu da istupi iz zajednicke drzave, ukoliko neko pre toga u Beogradu ne smogne snage da ovakvu federaciju temeljno preuredi. Opet nam se vraca ona tragicna dilema: jos jedna Jugoslavija ili jos jedno eksplozivno drobljenje i ove sadasnje zajednice?
Nase drzavno bure curi sa svih strana, ali ni to nije kraj neprilikama Milosevicevog rezima. Prema njemu, to jest Milosevicu, medjunarodna zajednica je radikalno promenila stav otkako ga vise ne tretira kao »deo problema«, vec kao »sam problem«. On za njih vise nije, kao recimo u Dejtonu, kooperativni partner, nego, zajedno sa svojim rezimom, bolesnik na Balkanu, nad kojim se nadvio ceo svetski konzilijum. Da li ce sav onaj ogromni politicki i vojni potencijal sveta usmeren na Kosovo, biti sutra upotrebljen i prema Srbiji u vidu novih i energicnih pritisaka da se vlast prinudi na neke demokratske reforme? Po mnogim znacima, to je danas izvesnije nego juce, pa otuda i sveopsti utisak da je vec i posle prvog dela Rambujea ovaj rezim presao Rubikon i da sada hoda stazom ka propadanju. Pitanje je samo koliko ce to dugo trajati i jos vaznije koliku cemo cenu svi zajedno platiti u predstojecim promenama.

Beda jedne politike

Upravo zbog svih tih iskusenja i rizika koji u ovoj kosovskoj prici dolaze i spolja i iznutra, ne moze se izbeci pitanje o tome koliko je Srbija spremna za ove nove izazove. Jasno je da u ovoj situaciji niko nece fatalisticki sedeti skrstenih ruku. Cak i za ovo kratko vreme trajanja Rambujea i posle njega, mnogi iz establismenta ne kriju da ih je vec uhvatio neurotican politicki svrab. Vuk Draskovic, na primer, odjednom je usred razgovora u Rambujeu krenuo u druge tonove od zvanicne vlasti javno je odobravao ulazak stranih trupa na Kosovo i trazio od Srbije da umesto represivnih zakona, prihvati demokratske reforme. Naravno, ovo iznenadno okretanje antena prema zapadu nece nikoga prevariti; to samo jos jednom otkriva duboku bedu nase prevrtljive balkanske politike. Postavlja se, takodje, i pitanje sudbine nasih vlada nacionalnog jedinstva. Moze li Milosevic dalje i sa Vukom i sa Seseljom kada njih dvojica o Kosovu zastupaju sasvim oprecne stavove?

Javljaju se, podstaknuti razgovorima u Rambujeu, i znaci novih pukotina u najvisim strukturama partijske drzave. Predrag Bulatovic, jedan od prvih ljudi lojalne Socijalisticke narodne partije Crne Gore i desna ruka Momira Bulatovica, javno je pripretio Milosevicu da »nece vise biti njegov predsednik ukoliko prihvati strane trupe na Kosovu«. Ovakav ispad, do sada nezabelezen po drskosti, samo ukazuje da verovatno slicnih previranja ima i u drugim delovima siroke politicke porodice na vlasti.
Sve je to, medjutim, od drugorazrednog znacaja prema onome sto, u ovim najnovijim okolnostima, smera Slobodan Milosevic i njegova ekipa. O tim se namerama za sada moze zakljucivati samo posredno. Sva ova televizijska kampanja, stupidna i razuzdana, kada frustrirani ljudi pred kamerama sire mrznju prema svetu, nije ocigledno samo za trenutnu upotrebu. U njoj pre svega treba videti pokusaj revitalizacije nekadasnjeg populistickog pokreta da bi se sama paranoicna vlast okurazila na novi talas unutrasnjih represija. Za kompromitovani rezim i njegove celnike represija je pitanje opstanka pred sve vecim spoljnim pritiscima za reformama.

Okupljanje za drugaciju buducnost

Srbija se danas zbog svega toga dozivljava kao jedna zagusljiva balkanska zabit kojoj je potrebno snazno politicko provetravanje. Pitanje je samo ko ce ovo provetravanje da izvede. Da bi dosla do tog nivoa nacionalne i drzavnicke odgovornosti i opozicija mora da prodje kroz katarzicno iskustvo podstaknuto i kosovskim zbivanjima. Umesto toga, sada se uglavnom samo zagrizljivo odmerava sta je ko zrtvovao u Rambujeu i ko ce vise morati da podvije rep u nastavku dogovora polovinom marta. Predvidja se da ce najveci dobitnik medju Srbima i Albancima biti onaj ko prvi bude u stanju da rascisti sa svojim nacionalistickim ekstremima, da se priblizi merilima demokratskog sveta, umesto da ga svet stalno vodi za ruku.
To i jeste nas najveci problem. Za samo poslednjih godinu dana bilo je pokusaja da se stvore cak i tri razne koalicije opozicionih stranaka, od kojih je Savez za promene i po broju okupljenih i po organizacionim pripremama najdalje odmakao. Ali, u odsudnom trenutku, kada je, i za unutrasnju i za medjunarodnu javnost, Kosovo bilo goruce pitanje, Savez se gotovo i nije pojavljivao. Bile su 


Srbiji tesko polazi za rukom da okupi svoje snage 
oko sopstvene demokratske buducnosti
aktivne i ovde i u svetu ne samo obe vlade i vladajuce stranke, nego i Srpska pravoslavna crkva i razna patriotska udruzenja, samo se nije cuo taj savez koji pretenduje da bude stub okupljanja za demokratske promene. Zapravo, javljale su se samo stranke pojedinacno, ali ono sto su o Kosovu zastupale one najvece, kao DS i DSS, blize je nasim vlastima i SPO, nego evropskim pogledima.
Uprkos ovom ozbiljnom hendikepu naseg politickog zivota, Srbija, po svim naucnim istrazivanjima, ima znatne demokratske potencijale. Oni su rasuti u raznim nevladinim organizacijama, manjim strankama gradjanske orijentacije, na univerzitetima, u slobodnim gradovima i opstinama, u nezavisnim sindikatima, u medijima, raznim udruzenjima. To jeste latentna, ali skrivena moc koja samo ponekad daje uverljivi znak svoga prisustva. Za javnost ona je i dalje zagonetka katkad izbije eruptivno kao povodom lokalnih izbora 1996, a najcesce, zbog neshvatljivih medjusobica, dugo ostaje u senci, uprkos mnogobrojnim provokacijama koje je prizivaju na politicku scenu.
Danas je ceo svet zabrinuto okupljen oko Srbije, samo Srbiji tesko polazi za rukom da okupi svoje snage oko sopstvene demokratske buducnosti.

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar