Broj 208-209 

Sta citate
 

Obnova univerziteta (1945) 
(Iz: Nova srpska politicka misao, posebno izdanje: »Univerzitet u Srbiji«, Beograd 1998, str. 261–267)

Karl Jaspers

Prvi put posle dvanaest godina ponovo smo slobodno izabrali rektora, ponovo imamo naseg rektora. Danas pocinje nastava na medicini. To je veliki dan za nas Univerzitet. Mozemo se nadati da ce ubrzo uslediti i drugi fakulteti i da ce, u ne tako dalekom vremenu, univerzitet u celini biti otvoren.
To je novi pocetak posle pauze mirovanja zbog sloma i posle propasti u koju je univerzitet bio uvucen pre dvanaest godina.
Svakako da je jezgro univerziteta u potaji odolevalo. Bilo je profesora i studenata koji su iznutra ostali slobodni. Oni su objektivno ispunjavali svoj poziv. Nesto se odrzalo uprkos masovnim otpustanjima, uprkos zadiranjima u nastavu i istrazivanje, uprkos razaranju naseg drevnog ustrojstva i samoupravljanja u korist jednog skolskog pogona koji je, po pogledu na svet i politicki, bio zatrovan i cija je vrednost neprekidno opadala. Posto naucni duh nije stvarno mogao da bude razoren, univerzitet je danas kadar da odmah zapocne iznova, iako samo u ogranicenom obimu.
Sto ponovo smemo da radimo, to zahvaljujemo saglasnosti okupacione sile. Posle bezuslovne kapitulacije, posle nemog nestanka vodje rezima i prestanka svake nemacke drzavnosti, mi nemamo nikakvo subjektivno pravo. Zivimo u polozaju »vae victis«. Medjutim, u taj smo polozaj dospeli ne prema varvarskim narodima, nego prema narodima koji u nacelu svoga zivota priznaju ljudska prava koja su nekada u svojoj istoriji svecano objavili. Sto za izgradnju naseg univerziteta nailazimo na trpeljivost i pomoc pobednika, to mozemo da zahvalimo jedino njihovoj delatnoj veri u ta ljudska prava koja daju i nama pobedjenima. Oni su objavili: nemacki narod ne treba da bude unisten, i nemacki narod treba da bude obrazovan. Tim pravima, koja su nam oni dali, i mi mozemo da se koristimo. Ovde smemo da imamo poverenja, ako uopste u svetu postoji neko mesto kojem hocemo da poklonimo poverenje.
Novi pocetak naseg Univerziteta ne moze, medjutim, biti prosto nastavljanje na stanje pre 1933. Previse se toga dogodilo, katastrofa je preostra.
Mi smo sami postali drukciji posle 1933. Bilo je mogucno da se u bezdostojanstvenosti potrazi smrt – 1933, kada je, posle krsenja ustava, putem prividne legalnosti uspostavljena diktatura, a ono sto se suprotstavilo, bilo odneto u opijenosti velikog dela naseg stanovnistva. Mogli smo da potrazimo smrt kada su se zlocini rezima javno pokazali: 30. juna 1934. ili sa pljackanjima, deportacijama i ubistvima nasih jevrejskih prijatelja i sugradjana, kada su, na nasu neiskorenljivu bruku i sramotu, 1938. u citavoj Nemackoj gorele sinagoge, bozje kuce. Mogli smo da potrazimo smrt kada je u ratu rezim, od samog pocetka, delovao protiv stava naseg najveceg filozofa, Kanta, koji je kao uslov medjunarodnog prava zahtevao: u ratu se ne smeju dogadjati radnje koje ce potpuno onemoguciti potonje izmirenje zaracenih strana. U Nemackoj su hiljade, u otporu prema rezimu, trazile smrt ili pak nasle, vecina anonimno. Mi koji smo preziveli, nismo trazili smrt. Mi nismo, kada su nam jevrejski prijatelji bili odvodjeni, izasli na ulice, nismo vikali sve dok i nas ne uniste. Vise smo voleli da ostanemo u zivotu, sa slabim, iako tacnim, razlogom da nasa smrt ipak ne bi mogla nista da pomogne.

Sto zivimo, nasa je krivica.
Pred Bogom znamo sta nas duboko ponizava.

Tokom dvanaest godina, s nama se dogodilo nesto kao pretapanje naseg bica. Receno mitski: djavoli su navalili na nas i uvukli nas u pometnju da smo izgubili vid i sluh. Bacili smo poglede u realnost sveta i coveka i u nas same, koje necemo zaboraviti. Ono sto ce iz toga nastati u nasem misljenju, ne moze se sagledati. Sto do sada prezivljavamo, to je kao cudo. Ali, povrh toga je, to da zivimo, nasa sopstvena odluka. Ona zahteva da posledice zivota pod takvim uslovima preuzmemo na sebe. Nase dostojanstvo, koje nam u toj bezdostojanstvenosti jos jedino preostaje, jeste istinoljubivost i, zatim, beskrajno strpljiv rad uprkos svim preprekama, uprkos svakom neuspehu – sve dok nam je to iz milosti dopusteno. Mi hocemo da zasluzimo nas zivot koji nam je spasen.
Moramo se udaljiti od proslosti oko nas i u nama. Medjutim, mi ne trazimo odmazdu ako se sada dogadja ono sto je nuzno i sto zahteva nasu saglasnost. Lanac zla mora se jednom prekinuti. Mi necemo da zivimo iz onoga Ne recenog rdjavome, nego iz onoga Da recenog dobrome, iz dubine nase istinske proslosti koja nas nosi. Mi smo verni nasim roditeljima, nasoj domovini, verni smo nasoj otadzbini koju vidimo u Kantu, Geteu, Lesingu i drugim velikim likovima – u svemu sto je kod nas imalo plemstva u povinovanju vecnim moralnim zahtevima – u nasem nemackom jeziku – u nasim sumama, planinama, rekama i nasem moru.

U takvom polozaju, kao ljudi koji smo postali takvi, treba sada da ponovo izgradimo univerzitet. Sto se tice onoga spoljasnjega, imamo nadu da ce nam se ponovo potvrditi nase staro ustrojstvo i samoupravljanje, da klinike, instituti, seminari mogu materijalno da postoje, da studenti mogu da zive, da se stvore, iako skromni, uslovi za istrazivanje i nastavu. Ali, sve to jos nije nikakva obnova.
Ta se obnova zaista moze dogoditi radom pojedinaca, istrazivaca i studenata, u zajednici njihovog duhovnog zivota. Ta zajednica mora imati za vodjstvo neprolaznu ideju univerziteta, ideju visoke skole, koja istovremeno i ujedno sluzi istrazivanju i nastavi, koja zahteva slobodu nastave i slobodu ucenja kao uslov odgovorne samostalnosti svih pojedinih docenata i studenata, koja odbacuje puki skolski pogon i specijalizacije koje se zatvaraju u sebe, koja, naprotiv, razvija jedinstvo nauka u zivoj komunikaciji i duhovnoj borbi.
Rezultat takve obnove pokazace se u duhu kuce, bilo seminara, instituta ili klinike, u nacinu na koji se tu radi i naucno raspravlja. On ce se pokazati u publikacijama i udzbenicima koji omogucuju da se takav duh ispolji sve do raspolozenja. Ta obnova zavisi jedino od nas.
Medjutim, nas jos ne povezuje nikakvo javno zajednicko shvatanje. Mi jos nemamo tlo na kojem stojimo kada jedni s drugima razgovaramo. Ideja univerziteta jos nije ponovo stvarno ziva. Razliciti ostaci problematicnih navika vladaju misljenjem i vrednovanjem.
Mi Nemci imali smo nekada snage da kao pojedinci mozemo da stojimo na sebi samima, da u svim realnim zavisnostima iznutra ipak budemo slobodni i nezbunljivi. Duhovno je to i danas ponajpre nasa jedina sansa. Svako se na univerzitetu mora sam odvaziti, dok neprekidno slusa i trazi komunikaciju kako bi ideja univerziteta ponovo izrasla.
Dakle, obnova univerziteta nalazi se pod ovim pretpostavkama: politicke i privredne nemoci nase zemlje – polozaja »vae victis« – pretapanja naseg bica usled dvanaestogodisnje nevolje i sramote – zadatka nas koji smo jos, rasuti, preziveli i koji se smestamo na razvalinama – sanse naseg duhovnog stvaranja – zahteva ideje univerziteta.
Sve ce to iscrpno postati tema kada ponovo vaskrsnu fakulteti duhovnih nauka.
Cini se da je medicina daleko od tih pitanja. Ipak je ona nauka i vestina koja, nezavisno od politike, hoce isto svugde gde ljudi brinu za zdravlje tela i duse. Medjutim, to se samo tako cini. Videli smo u kojem je opsegu bilo mogucno zadiranje i u jednu tako apoliticnu oblast.
Iz nedovoljnog znanja o prenosenju nasledjem, lekari su davali materijal za jedno zakonodavstvo cije su sprovodjenje morali da sirokom delatnoscu vestaka podrzavaju ili ogranicavaju u njegovim neljudskim dejstvima. Lekari su bili prinudjeni na operacije (sterilizacije) koje u vecini slucajeva nisu mogli da zastupaju ciste savesti. Pojedini lekari su pristali da vrse ubijanje dusevnih bolesnika.
Doziveli smo nesto sto odgovara vesticjem ludilu iz poznog Srednjeg veka: rasno ludilo, zajedno sa svim zabludama na temelju takozvanog bioloskog pogleda na svet. Te su predstave imale ista obelezja kao i onda: nepopravljivost, pretumacenje svih protivrazloga u potvrde, zamena obrazlaganja sofistikom, terorom i mucenjem, obespokojenu usplahirenost dobronamernih, kao da bi u tome ipak moglo biti necega, sadisticko zadovoljstvo drugih koji su nezasitno tezili za jos drukcijim, jos uzasnijim postupcima.
Da li je sve to doneo nacionalsocijalizam? Ocigledno, samo stoga sto su te mogucnosti drzane u pripravnosti. Negde u nasem ranijem predanju boravilo je ono sto je ovde izbilo tako zlokobno. Zato moramo da pojmimo klicu zla koja je, bez ikakve slutnje, davno pre bila polozena. To je jedan od velikih zadataka naseg povesnog samoosvescivanja koje ide u dubinu.
Ovde samo jedan primer iz medicine: jedan kriticki podsticajan, u svoje vreme visoko postovan psihijatar, napisao je s jednim pravnikom brosuru o unistavanju zivota koji nije vredan da zivi. To je odgovaralo nacinu misljenja bezboznog pozitivistickog sveta. Tu su iznete misli koje su sada u ubijanju dusevnih bolesnika imale svoju prakticnu konsekvencu koja tada, svakako, nije bila tako nameravana. Medjutim, odlucujuce je da je uopste, pod izvesnim uslovima, bilo zahtevano ubijanje dusevnih bolesnika na osnovu indikacija koje se racionalno mogu utvrditi, da se pri tom niposto nije radilo o nauci ili rezultatu nauke, da su motivi humanosti bili nejasni i da je takav zahtev, osobito navodjenjem prividno ociglednih primera, izgledao plauzibilan cak i ljudima koji su u smislu naseg doba bili razlozni. Stvar odista nije jednostavna. Ta svaki lekar zna kako se npr. kod besomucnih bolova onih koji boluju od raka injekcije na kraju toliko dobrocino povecavaju da se bolesnik vise ne budi i da je prelazak u letalnu injekciju neprimetan.
Iz toga valja nauciti jedno: da ima pitanja koja su neresiva. Kada se ona odvuku u sferu proracunljivosti i nacelnosti, napipa se nesto sto se sa strahopostovanjem mora ostaviti da postoji. Postoje mnogobrojne takve neresljivosti, na primer u pitanjima slobodnog odredjivanja volje, u pitanjima zakonodavstva o nesrecnim slucajevima, stavise, u pitanjima prosecne svakodnevne terapije. U tim neresljivostima moze se, medjutim, biti jasan. Ta ce jasnoca nastati svugde tamo gde su pouzdana dva stuba na kojima pociva medicina.
Ta dva stuba jesu istinoljubivost i strahopostovanje pred covecnoscu – ili: nauka i humanost. Da su ta dva stuba bila cvrsta, prodor nacionalsocijalizma u medicinu ne bi se mogao dogoditi.
Naucnost, to znaci: znati ono sto se zna i ono sto se ne zna; nenaucno je prihvatanje gotovih mnjenja. Naucno je znanje sa svescu o svaki put odredjenim granicama znanja; nenaucno je svako totalno znanje, kao da bi se znalo u celini. Naucna je bezgranicna kritika i samokritika, dovodjenje u pitanje koje goni napred; nenaucna je zabrinutost da se sumnja moze paralisati. Naucno je metodsko kretanje koje korak po korak, na tlu iskustva, dovodi do odluke; nenaucna je igra mnogostrukih mnjenja i mogucnosti, i nenaucno je mrmljanje.
Usudjujem se da tvrdim da reka nenaucnosti prolazi kroz veci deo nase naucne, pa i medicinske, literature. Duh nenaucnosti otvorio je vrata nacionalsocijalizmu, posto je ovaj naisao na susretljivo razumevanje. Na primer: rasna teorija pogadja, doduse, nesto sto u temelju covekovog bivstvovanja verovatno igra vrlo veliku ulogu. Medjutim, nije jasan cak ni pojam »rase«. Ono sto je u rasnoj teoriji svih tih godina bilo skolska struka, najvecim delom je podvala. Ali, posledice su bile, prvo, jedan iskvaren pseudonaucni mit, posto izokrece shvatanje covecnosti, i drugo, one ubilacke radnje radi uklanjanja rasa proglasenih za manje vredne.
Teorija o prenosenju nasledjem spada u najvelicanstvenije istrazivacke pokrete u prirodnim naukama poslednjih decenija. Studij znacajnih dela geneticara dovodi nas do cudesnog shvatanja o tome sta sve moze nase saznanje. Medjutim, covek je, iz najrazlicitijih razloga, bioloski narocito nepodesan objekt za istrazivanje prenosenja nasledjem. Moze se samo pokusati da se na nj primene saznanja o prenosenju nasledjem koja su drugde stecena. Takve primene su, doduse, pri povoljno podesenim oblicima bolesti imale nekih rezultata, iako skoro nikada nije bila dostignuta egzaktnost geneticara. Nasuprot tome je u najsirem opsegu – osobito u psihijatrijskoj teoriji o prenosenju nasledjem – stavljen u pokret pogon sa matematickim igrarijama i tipicnim produbljivanjem neproduktivnog istrazivanja do u beskonacnost. Rezultati su toliko oskudni da je prakticna primena, cak i ako se prihvatilo nehumano polaziste takve primene, u vecini slucajeva bila naucno lisena savesti.
Drugi stub pored naucnosti jeste humanost: ona znaci strahopostovanje pred covekom. Svaki pojedinac je jedna beskonacnost. Nijedno naucno shvatanje ne moze da ga pogodi kao celinu. Covek je vazda vise nego sto se o njemu sazna. Stoga lekar, pogotovo psihijatar i psihoterapeut, nikada ne sme da izgubi svest o neiscrpnosti i zagonetnosti svakog pojedinog coveka. On treba da je ima i prema naoko najsvakodnevnijim slucajevima.
Ta je neiscrpnost veo ispred skrivenosti pravog coveka za naucno saznanje. Covekova sloboda je njegova najodsudnija stvarnost, ali za naucno iskustveno saznanje ne postoji nikakva sloboda.
Otuda u humanost spada slika coveka koja, ponad onoga sto se moze saznati, predocava sta covek jeste i sta moze da bude. Na toj slici coveka rade svi fakulteti. Sticati tu sliku danas u citavom njenom opsegu, to za svakoga, a pre svega za medicinara, stvara prostor iz kojeg svoje vodjstvo ima posebno znanje i umenje. Slika coveka bila je uveliko izgubljena i, narocito u velikim delovima medicinske literature, iskvarena. Nema istinske slike coveka bez Boga. Mi moramo ponovo steci tu sliku coveka.
Naucnost i humanost traze se uzajamno.
Humani lekar nece od nauke vise nego sto ona moze da ucini, ali taj ucinak hoce potpuno i savesno. Naucni lekar zna da za praksu nije dovoljan sa pukom naukom. Na granici onoga sto je naucno mogucno, on je iz zajednice covecnosti patnikov pomagac i sudbinski saputnik.
Naucnost i humanost su nerazlucno povezane. Gde se napusti nauka, tu fantastika i obmana postaju zamena za veru, kojom se oni varaju, umesto za Boga, vezuju, naprotiv, za svoje fanatizme. Nenaucnost je tlo nehumanosti.
Da oba ta stuba, naucnost i humanost, opet postanu cvrsti, za to je potreban citav univerzitet. Kao i svo znanje i umenje, medicina mora ziveti u prostoru jedne obuhvatne istine koja se pokazuje u kosmosu nauka i u zivoj komunikaciji istrazivaca. Citav univerzitet mora ziveti ako nastava i istrazivanje u pojedinim oblastima treba da budu bericetni. Ne smeju nas raskomadati.
Bilrot, svetski poznat hirurg, pisao je sedamdesetih godina da teologija, zapravo, ne pripada univerzitetu. Medicinar, kaze on, nece posecivati teoloska predavanja, a teolog, koji poseti neko medicinsko predavanje, naci ce se u opasnosti da izgubi svoju veru. No, pijetet ga podstice da, uprkos tome, ne zagovara iskljucivanje teoloskog fakulteta. Srce humanisticki obrazovanog Bilrota nije se jos moglo ucutkati u odnosu na takve kobne ideje razdvajanja koje su tada bile skoro samorazumljive i koje su se ispoljavale do danas. A bez Boga i duse dolazi se do ubijanja dusevnih bolesnika.
Prvobitno je univerzitet zaista bio jedna celina. Za osnovne brige naseg ljudskog bivstvovanja bila su osnovana tri fakulteta: za spas duse teoloski fakultet, za poredak ovozemaljske zajednice pravni, za zdravlje tela medicinski. Ta tri visa bila su podzidana nizim, filozofskim fakultetom. On za sebe obuhvata citav kosmos nauka, osnovne nauke na kojima pociva svekolika praksa.
Bila je zla kob sto je to jedinstvo nestalo u drugoj polovini devetnaestog veka, najpre u svesti o obrazovanju, a zatim i u spoljasnjoj pojavi univerziteta. Posledice toga bile su: s jedne strane, rasipanje nauka, a time prodor nenaucnosti, posto je svaka pojedinacna nauka htela da sebe ucini celom, i najzad, rasipanje koje je imalo vrhunac u utvarama nacionalsocijalizma; s druge strane, nesposobnost da se nove stvarne snage vremena, narocito tehnike, preuzmu u povezanost celine i prozmu s obzirom na nju. Obnova iz izvora morala bi prosiriti univerzitet na sve velike ljudske brige naseg vremena i u isto vreme ponovo zadobiti njihovo jedinstvo. Ona bi nadoknadila ono sto je bilo propusteno tokom skoro jednog veka. Zadatak takve obnove odnosi se na istinski smisao naseg poziva. Mozda su osnivanje jednog tehnickog fakulteta, pored pravnog i medicinskog, i ponovno uspostavljanje starog jedinstva filozofskog fakulteta dva najveca problema spoljasnjeg uoblicavanja univerziteta. Oni se mogu valjano resiti samo ako u svim pojedinim istrazivacima postane ziva celina naseg sveta.
Tada bi posebna zanimanja ponovo isla jedna s drugim u jednom zajednickom duhu. Tada bi teoloski fakultet ponovo bio zaista vrhovni fakultet. Tada bi svi, dok bi obradjivali svoju posebnu oblast, ziveli u svesti o celini, s pogledom na njene simbole. Tada bi i lekar, koji je u svemu prisutan, ponovo bio lekar u velicanstvenom Hipokratovom smislu: lekar koji je filozof jeste bogolik – iastos philosophos isotheos.
Takva obnova univerziteta bi, s misljenjem koje iz nje izrasta, obuzela citavog coveka. Posledica bi bila da se moze osvestiti i rasiriti pouzdano misljenje o drzavi. Istinska ljudska drzava vrsi sa vlascu istovremeno i samoogranicavanje vlasti, posto ostvaruje prava. Svoj smisao ona ukorenjuje u svakidasnjem nacinu misljenja svojih gradjana, u njihovoj solidarnosti. Ona, kao i svekoliki duhovni zivot, neprestano vrsi samokorekture. Njena sloboda pokazuje se u zakonski oblikovanoj borbi duhova koji, i u najradikalnijoj suprotnosti, ostaju medjusobno povezani zajednickim zadatkom. Ona se ispunjava svekolikim znanjem, pa stoga u duhovnom stvaranju na univerzitetu nalazi ne samo svoju najjasniju svest nego i izvor obrazovanja svojih gradjana. To, medjutim, moze uspeti samo ako je univerzitet obuhvatna celina, a ne agregat strucnih skola i specijalnosti. Ideja univerziteta i diktatura iskljucuju jedna drugu; to je pokazao nacionalsocijalizam. Ideja univerziteta takodje utice na pravnu drzavu slobodnih ljudi. To su visoki ciljevi. Ako u nasem polozaju budemo mislili na obnovu univerziteta, svakako cemo moci da ih sagledamo. Jer, duh je i u materijalnoj ogranicenosti otvoren za ono sto je najvise. Ali, put do tamo je dalek. Za sada moramo zakoraciti na njegov prvi pocetak.
Mi necemo klicuci govoriti o »uzletu«, necemo jos jednom zapasti u pogresan patos da ce sada sve biti dobro i divno i da smo mi izvrsni ljudi u izvrsnim prilikama. Poneko je pao u takvu iluziju 1918. i 1933. Takvo samoopijanje, dok uistinu propast ide svojim tokom, nama je uskraceno. Preostaje nam da jednostavno preuzmemo svoj usud i da potom ucinimo ono sto je mogucno: tezak rad na duzi rok, s malo nade za neposrednu srecu, ali s blagoslovom sluzbe ideji i – osobito za omladinu – s poletnim iskustvom duhovnog napredovanja, oslobadjanja i osamostaljivanja u sticanju nauka, razvijanja duse u dubinu i u sirinu.
Neka nam na tom putu, s obzirom na uzasnu realnost, budu poklonjeni pouzdanje i hrabrost.

Preveo sa nemackog Danilo N. Basta

 
© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar