Ponovo procitati
Opako ostrvo
Iz: Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel, Prosveta,
Beograd 1950, prevod Stanislav Vinaver, knj. II, str. 229–232.
Posavsi odatle, prodjemo pokraj Osude, potpuno pustog ostrva, i dodjemo
do Kapidzika, gde Pantagruel nije hteo da sidje. I dobro je ucinio, jer
tu nas zarobe i uhapse po naredbi Mrnje Grabeza, nadvojvode Macora-Krznasa,
i to zato sto je neko iz nasega drustva istukao nekog ujdurmasa kad smo
prolazili kraj ostrva Punomocja.
Macori-Krznasi zivuljke su veoma strasne i grozovite; jedu malu decu,
a pasu po mramorju. †...‡
U krticnjak kad smo sasli, bozjaka smo jednog nasli, koji nam rece,
kad mu dadosmo srebrni novac-glavatac:
»Dobri ljudi, neka da bog da sto pre iznesete odavde glavu. Pogledajte
samo lice tih valjanih stubova, tih svodo-drzaca grabezljive mrnjau-pravde.
I zapamtite: ako pozivite jos sest olimpijada i dva pseca veka, videcete
kako ce ti Macori-Krznasi zagospodariti celom Evropom i da ce se mirnim
putem dokopati celokupne njene imovine i bastine, osim ako potomcima njihovim
bozja kazna ne oduzme dobra i prihode do kojih su nepravedno dosli. Zapamtite
to dobro, – to vam bozji bozjak kaze. Oni su se docepali neke preovejane
sustine, koja im omogucuje da sve zdipe, da sve prozderu i da sve zaseru.
Oni vesaju, pale, cerece, glave seku, tuku, u tamnicu bacaju, potkopavaju
i unistavaju sve, i ne vode racuna o tome sta je dobro a sta zlo. Jer medju
njima porok se zove vrlina, zloca se naziva dobrotom, izdaja nosi ime vernosti,
kradja se zove velikodusnost, pljacka je njihovo geslo, a kad pljacku vrse,
svi je smrtni primaju kao nesto dobro, svi – osim jeretika. A sve sto cine,
cine uz blagonaklonost vrhovne vlasti.«
»Da vidite koliko sam u pravu, pogledajte kako su kod njih valovi
postavljeni preko jasala. Jednoga dana i toga se setite. Pa ako u svetu
iskrsne kuga, nastupi glad ili bukne rat, otvore se provalije, zavladaju
napasti i morije, ako se na svet nevidovne bede obore – ne pripisujte to
ni sprezi zlokobnih planeta, ni zloupotrebama rimskoga dvora, ni tiranstvu
kraljeva i knezeva zemaljskih, ni prevari pritvornih zlomoljaca, jeretika
i laznih proroka, ni opakosti lihvara, krivotvoraca novca i onih sto zlatne
i srebrne pare sasecaju i jeksik-novac u opticaj pustaju, niti neznanju
i bezocnosti lekara, hirurga i apotekara, niti pokvarenosti zena, preljubnica,
otrovnica i cedomorki – nego sve to pripisite ogromnoj, neiskazanoj, neverovatnoj
i neizmernoj zlobi, koja se jednako kuje i pravi u tvornici Macora-Krznasa.
Njih svet ne poznaje, kao ni jevrejsku kabalu, te prema tome niti je omrazena,
niti joj se na put staje, niti se kaznjava – kako bi to bilo pravo. Ali
ako se ona jednoga dana iznese na videlo i narodu obelodani, nema toga
govornika, ma kako recit bio, koji ce narod zadrzati svojom vestinom, nema
tog zakona, ma kako on surov i drakonski bio, koji ce narod strahom zauzdati,
nema ni tog vrhovnika-sluzbenika toliko mocnog koji ce silom spreciti da
ih zive ne spale u jazbini njihovoj, bez milosti i postede. I sama njihova
deca, Macici-Krznascici, i druga rodbina, uzasavaju ih se i gade.«
»Zato, kao sto je Hanibala otac njegov Hamilkar zakleo najvecom
i najstrasnijom kletvom da Rimljane goni do poslednjeg daha, tako je i
mene zakleo moj pokojni otac da zivim ovde ispred prebivalista njihovog,
dok posred njega ne udari grom nebeski i njih u prah i pepeo ne pretvori,
kao neke nove Titane, obesvetioce, oskvrnitelje i bogoborce – jer ljudska
su srca toliko okorela da nesrecu i jad koje su ovi svetu naneli, nanose
i jos imaju da nanesu, niti osecaju, niti ih se spominju, niti ih predvidjaju,
a ako ih i osete, onda ne smeju i nece ili ne mogu da ih potamane«.
– Sta je to? rece Panurgije. Aja, ne! Ne idem ja tamo, tako mi boga!
Vratimo se! Kazem: vratimo se, tako vam boga!
To sto dobri bozjak rece zacudi me
Vise no da grmi i seva sred zime.
Vrativsi se, nadjosmo vrata zatvorena. Rekose nam: na ta se vrata lako
ulazi, kao u podzemlje, ali je izici tesko; a izici necemo ni na koji nacin,
osim ako pokazemo propusnicu i razresnicu, jer drukcije se odlazi sa vasara,
a drukcije sa obicne pijace. Osim toga, i noge su nam prasnjave.
Najgore nam je bilo kad smo prosli kroz Kapidzik. Da bismo dobili cedulju
i razresnicu, izveli su nas pred cudoviste gnusnije no sto se opisati moze.
Zovu ga Mrnja Grabez. Ponajpre bih mogao da ga uporedim sa Himerom, Sfinksom
ili Kerberom, ili sa likom boga Ozirisa, koga Egipcani
pretstavljaju sa tri glave – ricuceg lava, psa koji se umiljava i kurjaka
koji je razjapio celjusti – a sve tri glave obavijene su zmajem koji sam
sebe za rep ujeda, dok svuda unaokolo zraci zableskuju. Ruke su mu krvave,
kandze kao u harpije, njuska kao gavranov kljun, zubi kao u divljeg vepra
cetvorogodisnjaka, oci bukte kao grotlo pakleno, tako je pokriven stupama
sa izukrstanim maljevima da se od njih samo kandze vide. Stan njegov, i
svih njegovih macora iz istog omacilista, bile su duge, nove novcate jasle,
iznad kojih je, kao prekojasle, bio postavljen valov, veoma prostran i
lep, kao sto nam je bozjak vec kazao. Na glavnome mestu bila je slika neke
babe, koja u desnoj ruci drzi navlaku od srpa, u levoj terazije, a na nos
je natakla naocare. Tasovi terazija bile su dve kadifene torbe, jedna pretegla
puna bakarusa, druga prazna i uvis izdignuta. Pa mislim da je to bila prava
slika i prilika mrnjau-pravde-grabljivice. Koliko se ona razlikovala od
onoga sto je bilo u Tebi! Tebanci su svojim dikastima i sudijama posle
njihove smrti podizali zlatne, srebrne i mramorne kipove, prema tome kako
ko zasluzi, a svaki je bio pretstavljen bez ruku.
Kad nas izvedose pred Mrnju Grabeza, neki ljudi, bog bi znao kakvi
su, odeveni u torbe i vrece, sa velikim natpisima koji su sa ovih visili,
posadise nas na jednu klupicu. Panurgije rece:
– Prijatelji moji, lupezi, bolje mi je kad stojim; ova je stolica malo
preniska za coveka koji ima nove gace i kratak prsluk.
– Sedite vi gde vam se kaze, rekose mu oni, i da vam to vise ne ponavljamo.
Zemlja ce se odmah otvoriti da vas zive proguta, ako ne odgovorite kao
sto treba.
|
