U gradu na Lepenici, gde preko 10 000 ljudi ne radi a oni koji imaju srece da odlaze na posao primaju mesecne zarade od 120 nemackih maraka, i gde svako deseto dete boluje od bronhitisa, ponovo se, 15. februara, zavijorio crveni barjak samouprave.
Uz svecane zvuke internacionale, barjak samouprave na jarbol ispred Doma sindikata, ranije poznat kao Dom samoupravljaca, podigao je najbolji metalac Srbije Rodoljub Djordjevic, zaposlen u »Zastava kamionima«.

Radnici porucuju mocnicima

Vec prilikom svecanosti, predsednik »drzavnog sindikata«, Dragan Alimpijevic, porucio je da je »crveni barjak obelezje radnicke solidarnosti, za zivot od rada, a ne milosrdja, zivot dostojan coveka stvaraoca«.

Susreti radnika, bez radnika

Na susretima u Kragujevcu, u raspravi o »Polozaju zaposlenih u tranziciji i svojinskim promenama« ucestvovalo je 200 radnika! Kao i mnogo puta do sada, u pripremljenim referatima oni su se zdusno zalozili za veci i pravi uticaj sindikata na pravce transformacije, kako bi »teret privatizacije bio ravnomernije raspodeljen«.
Na skupu »Crveni barjak« sindikat je ponovio, po ko zna koji put, da je »pitanje privatizacije sustinsko i sudbinsko pitanje za zaposlene, njihovu ukupnu poziciju i perspektive«. Ali, to nije sve. Uz zaljenje sto se do sada proces transformacije sporo odvija i sto je obuhvatio tek nesto vise od 3 odsto od ukupnog broja zaposlenih u drustvenom sektoru (sto predstavlja tek »pocetne korake«), sindikat je ukazao i na uzroke. To su »neinformisanost, izostanak opsteg podsticajnog ambijenta, nepostojanje ukupne trzisne infrastrukture, posebno trzista hartija od vrednosti i neizvesna sudbina dobijenih akcija«.
Kako stoji u materijalu za ove susrete, oko pola miliona radnika, ili cetvrtina zaposlenih u drustvenom sektoru, nema redovna primanja. O tome najbolje govori podatak da je preko 30 hiljada firmi sa 650 000 zaposlenih – nelikvidno.
U proteklom periodu (od 1990. godine do sada), svaki cetvrti radnik je ostao bez posla.
Smanjenje broja zaposlenih iznosi 25,3 odsto, sto znaci da je svaki cetvrti radnik ostao bez posla, otisao u penziju ili napustio drustveni sektor. Prosecne zarade tokom poslednjih godina kretale su se od 125 maraka do 195 maraka, da bi u 1998. godini pale na oko 100 nemackih maraka u proseku.
Zbog takvog stanja, sa skupa u Kragujevcu sindikat je porucio da su »ekonomske i materijalne rezerve stanovnistva prakticno iscrpljene, da prihodi od sive ekonomije i trosenje eventualnih rezervi sluzi za odrzavanje golog zivota«.
»Sve manje prostora ostaje za ulaganja, preduzetnistvo, privatizaciju i eventualnu stednju«, upozorio je sindikat, neposredno posto je jednodusno podrzao mere Vlade u ICN Jugoslavija (»Galenika«).

Reakcije

Susreti radnika »Crveni barjak« izazvali su zestoke reakcije gradskih vlasti, stranaka i nezavisnih sindikata, medju kojima se prvo oglasio UGS »Nezavisnost«.
»I ove godine ce sindikalni miljenik srpskog rezima, samostalni sindikat pod kragujevackim Crvenim barjakom, pustiti neku krokodilsku suzu nad zlom sudbinom srpskih i jugoslovenskih radnika«, stoji u saopstenju »Nezavisnosti«.
»Crvena boja kragujevackog barjaka samouprave iz 1876. godine nije boja onog partijskog barjaka koji je Srbiju s pocetka ove decenije gurnuo u ratno bezumlje, njene radnike pretvorio u ratnike i potom izbacio iz fabrike na ulice i buvljake, gradjane pokrao po bankama i izborima, a ispod koga se sasvim udobno smestio samostalni sindikat placajuci svoju lakejsku udobnost izdajom radnickih interesa«, porucuje UGS »Nezavisnost«.
Predsednik Regionalnog odbora Demokratske stranke (DS) i predsednik gradske vlade, Borivoje Radic, ocenio je Susrete radnika »Crveni barjak« kao »ozivljavanje mrtvaca« sa ciljem da se vrati romanticarsko-komunisticka proslost.
»Rezim preko svog sindikata zeli da zaustavi vreme, spreci demokratske procese i zadrzi drustvenu svojinu, nadajuci se da ce u medjuvremenu u svetu da ozivi komunisticki centar kome bi se nasa zemlja, po njihovoj zelji, odmah prikljucila« – rekao je Radic i dodao – »sve je to jadno i bedno«. On je kao poseban cinizam ocenio cinjenicu da je barjak podigao radnik »Zastave«, fabrike u kojoj su zaposleni na ulici a proizvodne hale prazne, jer su radnici svoja mesta zamenili buvljakom kako bi prehranili porodice. »Trebali su da podignu crnu radnicku zastavu, jer su politikom ovog rezima i njihovog sindikata svi radnici zavijeni u crno«, rekao je Radic.
Gradski odbor Gradjanskog saveza Srbije (GSS) u svom saopstenju je bio jasan: susreti radnika predstavljaju »pokusaj prorezimskog sindikata da po ko zna koji put baci prasinu u oci napacenim ljudima, koji su se, ne svojom krivicom, nasli na ulici bez sredstava za golo prezivljavanje«. GSS je na kraju porucio: »pametnije bi bilo da se pozamasna sredstva upotrebe za pomoc najsiromasnijim radnicima i gradjanima koji sve teze zive«.

Olivera S. Tomic