Dao Bog da imao, pa nemao. Stara jevrejska kletva postala je nezaobilaznim delom tranzicije. Narodi na podrucju Istocne i Jugoistocne Evrope suoceni sa realnom slikom sadasnjosti, romanticno zagledani u svetlu proslost, nalaze se usred agonije izbora: napred, u neizvesnu buducnost, ili nazad, ka davnasnjim, proverenim idealima. Niko, osim Slovenaca i, mozda, Ceha, nije ucinio odsudan korak u bilo kojem pravcu. Madjari predstavljaju ekstreman slucaj – oni su iskoraknuli sa obe noge. Raskreceni, sada pokusavaju da pomire buducnost sa povijescu, Zapad sa Istokom, sebe.

Veliko otvaranje

Komunizam je otisao kao sto je i dosao, po direktivi iz Moskve, sa sovjetskim tenkovima. Iza njih, koji su u nekoliko navrata pokazali kako na (socijalisticke) revolucije imaju pravo samo odabrani, ostali su nacionalizovana svojina, zastarela industrija, nizak standard i strah, strah od njihovog povratka. Madjari su se nasli na »nuli«, u stvari nesto ispod nje. Medjutim, demonstrirana je velika odlucnost da se zemlja obnovi.
Deset godina kasnije, Madjarska se smatra prosperitetnom drzavom Istocne Evrope. Jedni ce tvrditi da je razlog tome njen geografski polozaj, fizicka udaljenost od Rusije, te bliskost Zapadu. Mozda, ali samo u duhovnom smislu. Kako narod nije slovenskog porekla, ne vuku ga bratske veze, niti je ubedjen u samodovoljnost. Madjari su dugo, neki kazu i predugo, bili zatvoreni, pa je na nacionalnom nivou precutno usaglaseno veliko otvaranje. Ovaj fenomen nije ostao na recima, kao sto je to bio slucaj sa pojedinim susedima. Donet je veliki broj zakonskih i podzakonskih akata koji su drzavu ucinili privlacnom za strance. Madjarska danas, sa izuzetkom Vatikana, verovatno ima najliberalniji rezim viza u Evropi, ako se to uopste moze nazvati rezimom viza, posto gotovo nijednom Evropljaninu taj detalj u identifikacionim ispravama nije potreban da bi posetio Budimpestu, jedan od najlepsih i svakako najposeceniji grad na Istoku.

Djula umesto Horna

Uprkos svemu, vladajuci socijalisti porazeni su na izborima. Socijalistickom kabinetu premijera Djule Horna zamereno je povecanje kriminaliteta, te razni korupcionaski skandali, medju kojima prednjace oni u koje su direktno umesani clanovi vlade, a ticu se prodaje oruzja. Na parlamentarnim izborima trijumfovala je koalicija desnog centra »Fides«, premijer je postao njen lider Viktor Orban. Ovom mladom politicaru (generacija Mila Djukanovica) nije bilo potrebno mnogo vremena da pokaze da je kadar voditi drzavu. Odmah se nametnuo kao vodeci politicki autoritet, posto za vecinu odluka vlade licno preuzima odgovornost. Grafit »Kabinet, to sam ja« osvanuo je za Novu godinu u Pesti, a gradom kruzi vic:
Izveo premijer Orban svog malog sina u setnju Budimom. Prolaze oni pored radnika koji postavljaju tablu sa imenom ulice Orbanhedji (Orban brdo). Sin upita oca:
»Tata, je li ova ulica dobila ime po tebi?«
»Ne, sine. Ulica (pojam) je dobila ime po meni«, odgovori premijer.
Simpaticno, kako za koga. Orban, cini se, uziva u svojoj poziciji, ali pseudoapsolutizam iritira opozicione socijaliste. Oni su u decembru prosle godine napustili parlament ustvrdivsi da je prekrsen ustav dolaskom NATO trupa na madjarsku teritoriju. Iako je oko pristupa Severnoatlantskoj vojnoj alijansi postignut konsenzus mnogo pre izbora, sto je i potvrdjeno opstenacionalnim zadovoljstvom po formalnom ulasku u ovaj savez 12. marta 1999. godine, socijalisti su bili motivisani »bezbednosnom pretnjom«. Navodno, dolazak NATO-a, odnosno postavljanje vazdusnog kisobrana iznad Madjarske, mogao je biti shvacen kao provokacija, a nije postojao nijedan dokument koji je potvrdjivao da bi Alijansa branila celovitost teritorije. Paradoks?
I da i ne. Ono sto neupucenom posmatracu deluje kao besmisleno sitnicarenje, analiticaru-formalisti cini se veoma ozbiljnim. Naime, po povlacenju sovjetskih garnizona, odbrana Madjarske poverena je njenoj nejakoj armiji. Oko 80 000 vojnika i oficira u aktivnom sastavu (maksimalno optimisticki: dva miliona, u slucaju opste mobilizacije), uz limitiranu i poprilicno zastarelu ratnu tehniku, bez mogucnosti dorade ili ubrzane modernizacije, nije, po oceni zvanicnika, dovoljno da bi se zemlja oduprla stranoj agresiji, pri cemu se kao potencijalni agresori imenuju Ukrajina, Rumunija i – Jugoslavija! Ukratko, Budimpesta strahuje od jacanja ekstremnih nacionalista u tri susedne drzave, te njihovog eventualnog trijumfa u sukobu sa NATO, nakon cega bi, valjda, normalno, pozeleli da okupiraju »neprijateljsku teritoriju«. I, dok su Madjari sest meseci cekali da se digne kuka i motika, zacudjujuce, nista se nije dogodilo. Sada su punopravni clan Alijanse, u ime koje se Madlen Olbrajt obavezala da ce stititi celovitost teritorije, i mogu da odahnu.
Ipak, opozicija preferira park preko puta parlamenta – nikad se ne zna sa kukom i motikom. Socijalisti zale sto su NATO ostrvo, pa mole neutralnu Austriju da i ona pristupi, kako bi postojala kopnena veza. Sve se jos vise zakomplikovalo odlukom Beca da ne dozvoli madjarskim trupama prelazak preko svoje teritorije, pri odlasku na vojnu vezbu u severnu Italiju (moralo se preko Hrvatske i Slovenije). No, cini se da je stvarna ideja ovih manevara da NATO, paralelno sa naoruzavanjem madjarske vojske, stacionira u Madjarskoj ozbiljne snage, te ratnu tehniku dovoljnu da izdrzi prvi udar imaginarnog neprijatelja. Politickom igrokazu pridruzio se i premijer Orban. On misli da vlast moze sasvim normalno da funkcionise bez opozicije u parlamentu, ali naglasava da je njegova drzava demonstrirala svoju spremnost da udje u NATO, pa je sad red da se Brisel malo vise angazuje.