Ljubomir Madzar

Dobro je poznata sporost sa kojom se jugoslovenska privreda i celo drustvo izvlace iz krajnje disfunkcionalnih i beznadno anahronicnih institucionalnih okvira kolektivistickog vlasnistva i njemu prilagodjenog stila upravljanja. Inercija i neposredno blokiranje institucionalnog prilagodjavanja uveliko su prerasli u jedno od najtezih razvojnih ogranicenja sa kojima se vec nepunu deceniju suocava celokupna drustvena zajednica. Grcevito istrajavanje na institucionalnim okvirima koji su bastina jednog sada vec minulog vremena postali su u neku ruku znak raspoznavanja jugoslovenskog drustva i obelezje po kojem se ono na nimalo dopadljiv nacin prepoznaje u medjunarodnoj zajednici. Kad se taj upadljiv konzervativizam u odrzavanju prezivelih institucija svom svojom neugodnom tezinom naslanja na celo drustveno bice i sprecava njegovu modernizaciju i uklapanje u medjunarodne standarde, prirodno je da se namecu pitanja uzroka ovog epohalnog kasnjenja i razloga zbog kojih je istorija u svojim neprestanim menama i preokretima resila da zadugo otpocine upravo na nasim prostorima.
Razloga za tako uocljivo zaostajanje u odnosu na druge zemlje, pa cak i u odnosu na deo neposrednog okruzenja koje se ne odlikuje nekim posebnim prednostima, veoma je mnogo i njihov broj verovatno premasuje toliko ocigledne i iz godine u godinu sve brojnije negativne posledice ovog civilizacijskog zaostajanja. Medju njima bi se vec na prvi pogled mogli prepoznati nedostatak odgovarajucih znanja i umeca, i to kako onih koja su potrebna za uspesno realizovanje promena tako i onih koja ce biti potrebna za zivot i rad u tom novom institucionalno preoblikovanom svetu. Druga grupa razloga mogla bi da bude sadrzana u nedostatku sredstava, kako finansijskih tako i materijalnih, i to, ponovo, kako za samo izvodjenje promena tako i za jedan drukciji stil privredjivanja i zivljenja nakon sto bi promene bile konacno izvrsene. Moguce niposto zanemarljive zapreke mogle bi da proisticu i iz okolnosti da svaka znacajnija promena – a one koje nama predstoje sve su samo ne beznacajne – iziskuje troskove, zrtve i odricanja kao svojevrsna ulaganja u unapredjenje drustvene organizacije da bi tek u daljoj buducnosti mogli da se jave i kontinuirano priticu pozitivni ucinci takvih promena. Nikako nije zanemarljiv broj onih institucionalnih preokreta i ekonomskopolitickih pomaka koji u daljoj vremenskoj perspektivi donose ogromne ucinke i trajan drustveni boljitak a koji u neposrednoj, ne bas precizno odredjenoj, buducnosti zahtevaju tako velika odricanja da moze da se ispostavi da drustvo za njih ne samo sto nije spremno nego cesto nije ni sposobno.
Kada se razne kategorije mogucih i verovatnih ogranicenja pocnu detaljnije razmatrati i, posebno, kada se uzmu u obzir domace i lokalne specificnosti, lako se dolazi do zakljucka da je broj razloga zbog kojih bi moglo i da ne dodje do promene znatno veci od broja razloga koji promene podsticu. Objasnjavanje razloga zbog kojih se tako uporno reprodukuje status quo postaje daleko lakse od identifikovanja razloga koji bi trebalo da dovedu do promena. U sumi ogranicenja koja koce i blokiraju promene ovde ce biti razmotrena samo jedna njihova kategorija. Ovde ce, naime, biti reci jedino o politickim ogranicenjima, pa cak ne niti o toj klasi ogranicenja kao celini nego tek o jednoj skupini unutar te klase. Ogranicenja koja ce ovde biti nesto detaljnije razmotrena vezuju se za nedostatak politicke volje, za duboki raskorak izmedju onoga sto je prihvatljivo i atraktivno za one koji su ovlasceni i dovoljno mocni da pokrenu promene i njima upravljaju i onoga sto bi donelo boljitak zajednici kao celini i, prema tome, bilo privlacno za preovladjujucu vecinu u drustvu.
Ako ce ova, relativno uska kategorija ogranicenja biti predmet razmatranja, to sigurno ne znaci da se implicitno potiskuju druge kategorije ogranicenja ili da se ona smatraju manje efektivnim ili cak nepostojecim. Drustvo je uveliko i odavno u situaciji da je broj cinilaca koji sprecavaju promene daleko veci od broja onih koji bi ih eventualno podsticali. Slicno alegoriji hiljadu i jedne smrti, ako bi kojim slucajem prestala da deluju ogranicenja u jednoj ili nekoliko klasa, promene bi bile onemogucene delovanjem ogranicenja iz drugih kategorija. A izbor politicke volje kao velike prepreke promenama ovde je motivisan okolnoscu da se kroz to ogranicenje moze sagledati jedan broj zanimljivih osobenosti strukture savremenog jugoslovenskog drustva i funkcionalnih mehanizama koji stoje iza njegovih nimalo impresivnih ekonomskih ali i drugih performansi.

Interesi i moc u pokretanju i usmeravanju reformi

Gde je rec o politickim komponentama reformi, tu su neminovno posredi interesi da se neke promene izvedu i odgovarajuca moc da se one ozivotvore pod uslovom da se povoljna konstelacija interesa nekako i oformi. Moc ima mnogo dimenzija i ne svodi se samo na delovanje nekih snaga koje su interesno okrenute protiv reformi. Moze se desiti da se sve znacajnije politicke snage interesno usaglase na reformskoj platformi, pa da za samo sprovodjenje reformi ne bude dovoljno snage. Mogu da nedostaju organizacione sposobnosti, mogu – kako je uvodno nagovesteno – da se isprece kao prohibitivni veliki socijalni rizici povezani sa neizbeznim odricanjima tokom sprovodjenja reformi ili, sto je ponajlakse zamislivo, da za reformske poduhvate jednostavno ne budu na raspolaganju potrebna finansijska i druga sredstva. Moc je dovoljno siroko definisana da prekriva dobar deo ogranicenja koja su u uvodu klasifikovana kao elementi drugih, pretezno vanpolitickih kategorija.

Hippolyte Lucas
La Femme aux iris

privrednosistemskih prilagodjavanja. Jednostavno receno, izmedju implicitnih ciljeva onih koji u dokumentima posvecenim analitickom i akcionom formalizovanju reformi predlazu potrebne strategije i pravce delovanja i konfiguracije ciljeva onih koji treba predloge da prihvate i promene prakticno da izvedu – zjapi pravi ponor nepremostivih razlika. Strucnjaci po pravilu koje gotovo da nema izuzetaka predlazu nesto sto nije u interesu onih od kojih realizacija predlozenog u punoj meri zavisi. Sukob moze da se pojavi ne samo sa ciljevima neposredno ovlascenih i direktnih drzalaca moci, nego i sa sirokim slojevima onih koji nastupaju u ulozi glasaca i od cije politicke podrske na razne druge nacine zavisi opstanak i prosperitet faktickih drzalaca moci. Na sve to se nadodaje jedna gotovo univerzalna karakteristika krupnih drustvenih konstelacija koje posredstvom reformi treba da budu predmet dalekoseznih i ireverzibilnih institucionalnih promena: najvecu moc u ocuvanju statusa quo imaju upravo oni koji su za njegovo trajno odrzavanje najvise i zainteresovani.
Distinkcija izmedju interesa politickog establismenta i, implicitnih ili eksplicitnih, interesa koji cine osnovu za formulisanje strateskih opredeljenja u naucnim, akademski inspirisanim projektima reformi analogna je sad vec i kod nas dobro poznatoj distinkciji izmedju teorije javnog interesa i teorije javnog izbora. Ove medjusobno suprotstavljene teorije su pravi medjasi u savremenoj politickoj filozofiji o teoriji ponasanja drzavnih struktura (videti specijalni broj Ekonomske misli XXXI, br. 3, jul-septembar 1998, posvecen u celosti ovim pitanjima). Opsti interes i blagostanje celine subjekata u jednom drustvu – neizostavno uzimani kao platforma za reformske predloge – iz osnova se i nacelno razlikuju od konkretnih interesa siroko rasute i vrlo heterogene skupine cinilaca od kojih zavisi ritam, opsta usmerenost i konkretna izvedba reformi. Danas je vec jasno i najsire prihvaceno da je politika podrucje na kojem se afirmise i zadovoljava ne neki apstraktno uzeti javni, opsti interes, nego je oblast u kojoj se, cesto uspesnije nego u privredi i na trzistu, ide za nekim sasvim konkretnim, intenzivno doziranim i tek delimicno prikrivenim posebnim ili pojedinacnim interesom.
Alternativa koja na prvi pogled profesiji stoji na raspolaganju jeste da realisticno prihvati postojecu »realnu« konfiguraciju interesa, da se okrene u pravcu sto potpunijeg njihovog zadovoljavanja i da tako uveca sanse ostvarivanja onoga sto se predlaze i preporucuje. Ta alternativa, medjutim, ne dolazi u obzir. Razlog je dvostruk, eticki i saznajni. Eticki se sastoji u principijelnoj neprihvatljivosti aktuelnih parcijalnih – posebnih, a cesto i pojedinacnih – ciljeva kao putokaza i osnove za javnu politiku. Politika se, kada je rec o njenoj percepciji i tumacenju u krugovima profesije, svodi na mere i poduhvate koji treba da unaprede blagostanje svih clanova zajednice i, u meri u kojoj se moze smisleno formulisati, dobrobit zajednice kao celine. Potciniti politiku isterivanju uskih, parcijalnih interesa principijelno se sukobljava sa imperativima profesionalne etike. Saznajni razlog je u neosposobljenosti profesije da sluzi tim parcijalnim interesima. Kako te interese najbolje promovisati – to najbolje znaju oni koji su njihovi nosioci. Na tom nivou i na tom planu nekakva 

Uloga nauke i profesije u politickom miljeu dominantnih posebnih interesa

Upravo istaknute mocne sile koje u politickom sistemu skoro neodoljivo vode ka privatizaciji javnog delovanja navode na postavljanje jednog pitanja koje u profesionalnoj optici deluje maltene apokalipticno. Da li u svetlu te nacelne nepodudarnosti ciljnih funkcija i neprihvatljivosti i nemogucnosti pristajanja na nekakve parcijalne interese i pojedinacne funkcije cilja profesija nema sta da cini sa ekonomskom i socijalnom politikom? Odgovor na ovo pitanje je rezolutno negativan. Kao zakljucak se, naprotiv, namece potreba da se, uz sve ostalo, u istrazivanju drustveno celishodnih pravaca reformi sasvim ozbiljno i sistematicno moraju uzimati u obzir i interesne konfiguracije. Tu se daju identifikovati neka najkrupnija ogranicenja, jednako efektivna kao i ona sto proisticu iz oskudice resursa ili datih svojstava tehnologije. Iako su dugo vremena bila izvan fokusa strogo strucnih analiza i projekcija, politicka ogranicenja ne smeju vise da se ignorisu. 

Manjak realizma kao posledica neuvazavanja politickih zapreka

Kada se apstrahuju prepreke koje izviru iz privatnim interesima opterecene i stoga krajnje deformisane motivacione strukture koja lezi u osnovi javnog, politickog delanja, slika nase aktuelne privredne i politicke situacije ispada daleko povoljnija nego sto to odgovara stvarnim odnosima i tendencijama. Izoblicena percepcija narocito cesto, ali i naglaseno, dolazi do izrazaja kada se autori raznih predloga suoce sa izgledima za reintegraciju u medjunarodne finansijske i trgovinske 

Jan Toorop
Delfsche Slavlie 1895

u naporima da se organizuju. Otuda su oni i nemocni da nastupe kao relevantna politicka snaga. Sta tek reci o sugestiji da se zemlja u pogledu vojnih i bezbednosnih izdataka uklopi u medjunarodne standarde? Nije nikakav intelektualni izazov utvrditi da ovi hipertrofirani izdaci treba da budu drasticno skresani; pravi je izazov kako ishoditi neko, makar i skromnije, smanjenje u postojecoj konstelaciji interesa i na ovaj ili onaj nacin percipiranih potreba. Kako sve te razumne predloge provuci izmedju scila i haribdi davno stecenih i u zivoj aktuelnoj stvarnosti cvrsto ukopanih interesa?
Mozda je najkrupnija promena koju bi trebalo ishoditi u preovladjujucem ponasanju drzave i politickog direktorijuma koji stoji iza nje – promena njenog stava prema zadovoljavanju njenih ogromnih, a zakonski veoma jasno i van svake sumnje formalizovanih obaveza. Drzava mora da ispunjava svoje obaveze bas kao i svaki drugi subjekt. Stavise, ona tu mora da bude i daleko priljeznija i doslednija. Kako ce javnost steci poverenje da ce drzava odigrati svoju ulogu u garantovanju ugovora u gradjanskopravnim odnosima ako je sama ona najveci prekrsilac sopstvenih obaveza i najopasniji podrivac finansijske discipline? Igrajuci ulogu inicijatora u krsenju ugovora i prenebregavanju obaveza drzava potkopava neke fundamentalne civilizacijske vrednosti na kojima pocivaju sva savremena drustva. U isto vreme, losi ucinci njenog gotovo brutalnog neuvazavanja nesumnjivih i u pravnom smislu strogo formalizovanih finansijskih obaveza mnogostruko se multiplikuju kroz ceo ekonomski sistem. Ne treba, naime, sumnjati da se prenebregavanje obaveza od strane drzave snazno odrazava na ponasanje velike vecine subjekata u sistemu i da finansijska nedisciplina postaje preovladjujuci stil, pored ostalog, i zato sto sama drzava nastupa u ulozi teskog i, reklo bi se, bezobzirnog prekrsitelja.

Otkazi u sistemu politickog odlucivanja kao zapreka reformama

Promeni ponasanja drzave u sudbinski vaznoj dimenziji tacnog i pravovremenog ispunjavanja sopstvenih obaveza mogli bismo da se nadamo jedino tako sto ce se pokazati da su stete od finansijskog nereda koji drzava stvara gomilanjem svojih neispunjenih obaveza mnogostruko vece od eventualnih, uostalom kratkorocnih i efemernih, povoljnih ucinaka i koristi. No, tu je i nesto

Paul Ranson
La Revue blanche: La Liseuse 1894

posve posebno i mnogo vaznije od ovog prethodnog, a to je da se (eventualno) ispostavi i pokaze da su i za najvaznije protagoniste ove razorne drzavne politike stete vece od koristi. No, ovo potonje je i tesko pokazati jer se ucinci drzavne finansijske nediscipline fakticki pomeraju u buducnost, a subjekti politickog odlucivanja imaju kratak vremenski horizont i racunaju sa velikom verovatnocom da ce probleme koje oni u tako velikom opsegu proizvode danas neka druga garnitura morati da resava u buducnosti. Jedina korist koja bi mogla da proistekne iz jedne drukcije formalizacije nagomilanih drzavnih obaveza – pored eventualnih tehnickih pogodnosti – jeste u tome sto bi u javnosti na taj nacin bio emitovan signal da se u ponasanju drzave nesto dalekosezno menja, naravno ako bi to takve promene nekako doslo.
Ovde ima mesta tek da se naznaci, a nikako i da se razradi, jedan mnogo ozbiljniji i doista fundamentalan politicki problem. Reforma je izuzetno opsezan, kompleksan i veoma neizvestan posao, bolje reci siroko razudjen i gotovo nesaglediv splet uzajamno povezanih, mnogostruko medjuzavisnih poslova. Vremenski profil ucinaka reformi, njihovih troskova i eventualnih koristi, takodje je izrazito kompleksan, neizvestan i fakticki nepredvidiv. On je u uvodu tek nagovesten, ali njegova vaznost daleko prevazilazi meru koja bi odgovarala jednoj usputnoj primedbi. 

Zakljucak

Kada je rec o opseznom i mnogostrano rizicnom poduhvatu institucionalnog preobrazaja privrede i drustva, prepreke i ogranicenja namecu se svojim brojem i, posebno, tezinom i dometima kao cinilac koji u mnogim dimenzijama preteze nad podsticajnim i olaksavajucim faktorima. Prepreke