Broj 210 

Ogledi 

U politickom sistemu nema bas prave motivacije da se ulazi u vratolomije reformi ako onaj ko ih pokrene uglavnom snosi troskove i rizike, a neko drugi ce ubrati pozitivne posledice ukoliko se one pojave

Politicka ogranicenja modernizacije privrede

Medju krupne smetnje reformama spadaju i politicki sistemi sa njihovim strukturnim defektima i funkcionalnim otkazima

Ljubomir Madzar

Dobro je poznata sporost sa kojom se jugoslovenska privreda i celo drustvo izvlace iz krajnje disfunkcionalnih i beznadno anahronicnih institucionalnih okvira kolektivistickog vlasnistva i njemu prilagodjenog stila upravljanja. Inercija i neposredno blokiranje institucionalnog prilagodjavanja uveliko su prerasli u jedno od najtezih razvojnih ogranicenja sa kojima se vec nepunu deceniju suocava celokupna drustvena zajednica. Grcevito istrajavanje na institucionalnim okvirima koji su bastina jednog sada vec minulog vremena postali su u neku ruku znak raspoznavanja jugoslovenskog drustva i obelezje po kojem se ono na nimalo dopadljiv nacin prepoznaje u medjunarodnoj zajednici. Kad se taj upadljiv konzervativizam u odrzavanju prezivelih institucija svom svojom neugodnom tezinom naslanja na celo drustveno bice i sprecava njegovu modernizaciju i uklapanje u medjunarodne standarde, prirodno je da se namecu pitanja uzroka ovog epohalnog kasnjenja i razloga zbog kojih je istorija u svojim neprestanim menama i preokretima resila da zadugo otpocine upravo na nasim prostorima.
Razloga za tako uocljivo zaostajanje u odnosu na druge zemlje, pa cak i u odnosu na deo neposrednog okruzenja koje se ne odlikuje nekim posebnim prednostima, veoma je mnogo i njihov broj verovatno premasuje toliko ocigledne i iz godine u godinu sve brojnije negativne posledice ovog civilizacijskog zaostajanja. Medju njima bi se vec na prvi pogled mogli prepoznati nedostatak odgovarajucih znanja i umeca, i to kako onih koja su potrebna za uspesno realizovanje promena tako i onih koja ce biti potrebna za zivot i rad u tom novom institucionalno preoblikovanom svetu. Druga grupa razloga mogla bi da bude sadrzana u nedostatku sredstava, kako finansijskih tako i materijalnih, i to, ponovo, kako za samo izvodjenje promena tako i za jedan drukciji stil privredjivanja i zivljenja nakon sto bi promene bile konacno izvrsene. Moguce niposto zanemarljive zapreke mogle bi da proisticu i iz okolnosti da svaka znacajnija promena a one koje nama predstoje sve su samo ne beznacajne iziskuje troskove, zrtve i odricanja kao svojevrsna ulaganja u unapredjenje drustvene organizacije da bi tek u daljoj buducnosti mogli da se jave i kontinuirano priticu pozitivni ucinci takvih promena. Nikako nije zanemarljiv broj onih institucionalnih preokreta i ekonomskopolitickih pomaka koji u daljoj vremenskoj perspektivi donose ogromne ucinke i trajan drustveni boljitak a koji u neposrednoj, ne bas precizno odredjenoj, buducnosti zahtevaju tako velika odricanja da moze da se ispostavi da drustvo za njih ne samo sto nije spremno nego cesto nije ni sposobno.
Kada se razne kategorije mogucih i verovatnih ogranicenja pocnu detaljnije razmatrati i, posebno, kada se uzmu u obzir domace i lokalne specificnosti, lako se dolazi do zakljucka da je broj razloga zbog kojih bi moglo i da ne dodje do promene znatno veci od broja razloga koji promene podsticu. Objasnjavanje razloga zbog kojih se tako uporno reprodukuje status quo postaje daleko lakse od identifikovanja razloga koji bi trebalo da dovedu do promena. U sumi ogranicenja koja koce i blokiraju promene ovde ce biti razmotrena samo jedna njihova kategorija. Ovde ce, naime, biti reci jedino o politickim ogranicenjima, pa cak ne niti o toj klasi ogranicenja kao celini nego tek o jednoj skupini unutar te klase. Ogranicenja koja ce ovde biti nesto detaljnije razmotrena vezuju se za nedostatak politicke volje, za duboki raskorak izmedju onoga sto je prihvatljivo i atraktivno za one koji su ovlasceni i dovoljno mocni da pokrenu promene i njima upravljaju i onoga sto bi donelo boljitak zajednici kao celini i, prema tome, bilo privlacno za preovladjujucu vecinu u drustvu.
Ako ce ova, relativno uska kategorija ogranicenja biti predmet razmatranja, to sigurno ne znaci da se implicitno potiskuju druge kategorije ogranicenja ili da se ona smatraju manje efektivnim ili cak nepostojecim. Drustvo je uveliko i odavno u situaciji da je broj cinilaca koji sprecavaju promene daleko veci od broja onih koji bi ih eventualno podsticali. Slicno alegoriji hiljadu i jedne smrti, ako bi kojim slucajem prestala da deluju ogranicenja u jednoj ili nekoliko klasa, promene bi bile onemogucene delovanjem ogranicenja iz drugih kategorija. A izbor politicke volje kao velike prepreke promenama ovde je motivisan okolnoscu da se kroz to ogranicenje moze sagledati jedan broj zanimljivih osobenosti strukture savremenog jugoslovenskog drustva i funkcionalnih mehanizama koji stoje iza njegovih nimalo impresivnih ekonomskih ali i drugih performansi.

Interesi i moc u pokretanju i usmeravanju reformi

Gde je rec o politickim komponentama reformi, tu su neminovno posredi interesi da se neke promene izvedu i odgovarajuca moc da se one ozivotvore pod uslovom da se povoljna konstelacija interesa nekako i oformi. Moc ima mnogo dimenzija i ne svodi se samo na delovanje nekih snaga koje su interesno okrenute protiv reformi. Moze se desiti da se sve znacajnije politicke snage interesno usaglase na reformskoj platformi, pa da za samo sprovodjenje reformi ne bude dovoljno snage. Mogu da nedostaju organizacione sposobnosti, mogu kako je uvodno nagovesteno da se isprece kao prohibitivni veliki socijalni rizici povezani sa neizbeznim odricanjima tokom sprovodjenja reformi ili, sto je ponajlakse zamislivo, da za reformske poduhvate jednostavno ne budu na raspolaganju potrebna finansijska i druga sredstva. Moc je dovoljno siroko definisana da prekriva dobar deo ogranicenja koja su u uvodu klasifikovana kao elementi drugih, pretezno vanpolitickih kategorija.


 Broj cinilaca koji sprecavaju promene daleko veci od broja onih 
koji bi ih eventualno podsticali
No, interesi su ipak odlucujuci. U tom domenu javlja se jedan istinski krupan problem koji nije u dovoljnoj, pa mozda cak niti u nesto skromnijoj, meri prepoznat u nasoj akademskoj javnosti, a u krugovima onih sto se prakticno bave privrednosistemskim prilagodjavanjima posve se zapostavlja. Problem se sastoji u fundamentalnom i principijelnom nepodudaranju implicitne funkcije cilja na kojoj se temelji svaki projekat reformi koji dolazi iz akademskih, naucnih krugova i funkcije cilja, bolje receno funkcija cilja, onih koji imaju ovlascenja i moc da upravljaju procesima 

Hippolyte Lucas
La Femme aux iris

privrednosistemskih prilagodjavanja. Jednostavno receno, izmedju implicitnih ciljeva onih koji u dokumentima posvecenim analitickom i akcionom formalizovanju reformi predlazu potrebne strategije i pravce delovanja i konfiguracije ciljeva onih koji treba predloge da prihvate i promene prakticno da izvedu zjapi pravi ponor nepremostivih razlika. Strucnjaci po pravilu koje gotovo da nema izuzetaka predlazu nesto sto nije u interesu onih od kojih realizacija predlozenog u punoj meri zavisi. Sukob moze da se pojavi ne samo sa ciljevima neposredno ovlascenih i direktnih drzalaca moci, nego i sa sirokim slojevima onih koji nastupaju u ulozi glasaca i od cije politicke podrske na razne druge nacine zavisi opstanak i prosperitet faktickih drzalaca moci. Na sve to se nadodaje jedna gotovo univerzalna karakteristika krupnih drustvenih konstelacija koje posredstvom reformi treba da budu predmet dalekoseznih i ireverzibilnih institucionalnih promena: najvecu moc u ocuvanju statusa quo imaju upravo oni koji su za njegovo trajno odrzavanje najvise i zainteresovani.
Distinkcija izmedju interesa politickog establismenta i, implicitnih ili eksplicitnih, interesa koji cine osnovu za formulisanje strateskih opredeljenja u naucnim, akademski inspirisanim projektima reformi analogna je sad vec i kod nas dobro poznatoj distinkciji izmedju teorije javnog interesa i teorije javnog izbora. Ove medjusobno suprotstavljene teorije su pravi medjasi u savremenoj politickoj filozofiji o teoriji ponasanja drzavnih struktura (videti specijalni broj Ekonomske misli XXXI, br. 3, jul-septembar 1998, posvecen u celosti ovim pitanjima). Opsti interes i blagostanje celine subjekata u jednom drustvu neizostavno uzimani kao platforma za reformske predloge iz osnova se i nacelno razlikuju od konkretnih interesa siroko rasute i vrlo heterogene skupine cinilaca od kojih zavisi ritam, opsta usmerenost i konkretna izvedba reformi. Danas je vec jasno i najsire prihvaceno da je politika podrucje na kojem se afirmise i zadovoljava ne neki apstraktno uzeti javni, opsti interes, nego je oblast u kojoj se, cesto uspesnije nego u privredi i na trzistu, ide za nekim sasvim konkretnim, intenzivno doziranim i tek delimicno prikrivenim posebnim ili pojedinacnim interesom.
Alternativa koja na prvi pogled profesiji stoji na raspolaganju jeste da realisticno prihvati postojecu »realnu« konfiguraciju interesa, da se okrene u pravcu sto potpunijeg njihovog zadovoljavanja i da tako uveca sanse ostvarivanja onoga sto se predlaze i preporucuje. Ta alternativa, medjutim, ne dolazi u obzir. Razlog je dvostruk, eticki i saznajni. Eticki se sastoji u principijelnoj neprihvatljivosti aktuelnih parcijalnih posebnih, a cesto i pojedinacnih ciljeva kao putokaza i osnove za javnu politiku. Politika se, kada je rec o njenoj percepciji i tumacenju u krugovima profesije, svodi na mere i poduhvate koji treba da unaprede blagostanje svih clanova zajednice i, u meri u kojoj se moze smisleno formulisati, dobrobit zajednice kao celine. Potciniti politiku isterivanju uskih, parcijalnih interesa principijelno se sukobljava sa imperativima profesionalne etike. Saznajni razlog je u neosposobljenosti profesije da sluzi tim parcijalnim interesima. Kako te interese najbolje promovisati to najbolje znaju oni koji su njihovi nosioci. Na tom nivou i na tom planu nekakva 


Strucnjaci po pravilu koje gotovo da nema izuzetaka predlazu nesto sto nije u interesu onih od kojih realizacija predlozenog u punoj meri zavisi
strucna ekspertiza moze da ima samo ogranicene domete. Uostalom, ti su interesi toliko razudjeni i raznovrsni da neki spoljni cinilac ne moze raspolagati niti potrebnim znanjima niti informacijama da bi za sve njih u jednom navratu mogao da trazi celishodna resenja. To vazi cak i kad se apstrahuje cinjenica njihove neminovne delimicne suprotstavljenosti. Pokusati da se u jednom aranzmanu zadovolji siroko rasuto mnostvo heterogenih (dakako parcijalnih) interesa bilo bi nesto analogno pokusaju da se u centralizovanom poretku resi neki problem iza kojeg stoje izrazito decentralizovana informaciona i motivaciona struktura. Danas je bar jasno da takva eventualna nastojanja ne mogu da budu krunisana uspehom.

Uloga nauke i profesije u politickom miljeu dominantnih posebnih interesa

Upravo istaknute mocne sile koje u politickom sistemu skoro neodoljivo vode ka privatizaciji javnog delovanja navode na postavljanje jednog pitanja koje u profesionalnoj optici deluje maltene apokalipticno. Da li u svetlu te nacelne nepodudarnosti ciljnih funkcija i neprihvatljivosti i nemogucnosti pristajanja na nekakve parcijalne interese i pojedinacne funkcije cilja profesija nema sta da cini sa ekonomskom i socijalnom politikom? Odgovor na ovo pitanje je rezolutno negativan. Kao zakljucak se, naprotiv, namece potreba da se, uz sve ostalo, u istrazivanju drustveno celishodnih pravaca reformi sasvim ozbiljno i sistematicno moraju uzimati u obzir i interesne konfiguracije. Tu se daju identifikovati neka najkrupnija ogranicenja, jednako efektivna kao i ona sto proisticu iz oskudice resursa ili datih svojstava tehnologije. Iako su dugo vremena bila izvan fokusa strogo strucnih analiza i projekcija, politicka ogranicenja ne smeju vise da se ignorisu. 


Izostaje identifikovanje subjekata lociranih u tim nalogodavnim nivoima 
koji bi bili inicijatori ovih ili onih transformacija i preokreta
Nepostojanje uvida u sva relevantna ogranicenja ima za posledicu nesposobnost identifikovanja pravog optimuma ili bar nekog prihvatljivog racionalnog resenja. Jasno je da tek poznavanje interesa omogucava oblikovanje takvih strategija koje mimoilaze neka od onih ogranicenja koja bi mogla da se nametnu kao najkrupnije prepreke. Pored toga, ako se interesi ne mogu zaobici niti prenebregnuti, mogu se potraziti nacini njihovog alternativnog zadovoljavanja. Medju raspolozivim opcijama posebno su vazni takvi nacini koji, zadovoljavajuci merodavne i na moc oslonjene interese u stepenu koji im u uslovima statusa quo stoje na raspolaganju, ostavljaju (neke) resurse i mogucnosti i za iniciranje, pa i uspesno okoncavanje reformskih preobrazaja.
Isto tako, uvid u konfiguraciju interesa medju kojima su i takvi koji su dovoljno mocni da se ne mogu ignorisati daje osnovu za traganje za njihovim sukobima i podudaranjima i za identifikovanje kombinacija u kojima ce se na nekim pravcima promena udruziti dovoljna kriticna masa interesa za pokretanje i ubrzavanje bar nekih komponenti privrednih reformi. Najzad, tamo gde se neki interesi na takav nacin isprece reformskim promenama da stradaju brojni i masivni, makar i siroko rasuti, interesi velike mnozine subjekata, objektivna i uverljiva analiza interesa moze ih uciniti transparentnim siroj javnosti, te tako preovladjujuci deo javnosti mobilisati u pregnucu da se ti interesi dezavuisu i njihov otpor satre.
Sa politickim aspektima i okvirima za sprovodjenje reforme povezani su i odgovori na standardna pitanja iz oblasti privrednog planiranja i planiranja institucionalnih promena: ko, sta, kada, gde, na koji nacin, kojim sredstvima?... Politicka komponenta sadrzana je u svim ovim pitanjima, ali mozda ponajvise u prvom pitanju: ko? U vecini akademskih projekata reformi, u kojima se formalizuju i konkretni scenariji promena zajedno sa odgovarajucim spiskom i redosledom konkretnih mera i akcija, ovo se pitanje po pravilu pomno raspravlja i njegovoj operacionalizaciji pridaje se maksimalna paznja, ali samo na jednom operativnom nivou. Tako se za neke zadatke aktiviraju postojece a za druge predlazu nove institucije i sa maksimalnom skrupuloznoscu alociraju se zadaci i funkcije. Precizno i do u detalje specifikuje se sta bi ko radio. No, te institucije nisu nosioci politicke ili bilo kakve druge volje, one su puki izvrsioci naloga koji bi dolazili sa drugih mesta i, posebno, sa drugih nivoa.
U predlozima, posve karakteristicno, izostaje identifikovanje subjekata lociranih u tim nalogodavnim nivoima koji bi bili inicijatori ovih ili onih transformacija i preokreta. Da li su preporuke u krajnjoj liniji upucene skupstinama, ili predsednicima republika, ili vladama, ili partijama, ili nekim uze opredeljenim subjektima unutar tih institucija? A identifikacija tih aktivnih subjekata, tih aktera koji treba da odigraju ulogu institucionalnih preduzetnika bitan je uslov za akcioni i mobilizatorski za razliku od istrazivackog i akademskog uspeh svakog takvog projekta. Tek kada se pristupi identifikaciji subjekata politicki ovlascenih (i dovoljno mocnih) da pokrenu inicijative za promene, dolazi se u situaciju da se na pravi nacin i u punoj meri prepozna tezak i uvek vazan problem politicke prohodnosti ponudjenih predloga i preporuka. Jer, kad se konkretno identifikuje onaj koji treba da dâ inicijativu za promene ili da je podrzi, automatski se postavlja pitanje njegove motivisanosti za dati oblik promene, odnosno mere u kojoj njegova konkretna funkcija cilja odstupa od neke opste funkcije blagostanja koja implicitno lezi u osnovi predloga za institucionalne promene i ekonomskopoliticke zaokrete kakvi tipicno dolaze iz akademskih krugova. Prava analiza politicke ostvarivosti pocinje onoga trenutka kada se u fokus stave konkretni politicki subjekti koji treba da se odrede prema predlaganim promenama a koji imaju ovlascenja, sredstva i moc da ih iniciraju ili sprece.
Lako je, u mnogim projektima reformi koje su u opticaju, pronaci primere preporuka kod kojih je ignorisana potreba da se identifikuju nalogodavni subjekti kojih se odgovarajuci predlozi ticu. Te preporuke deluju stoga nedovoljno uverljivo. Primera radi, sve cesce preporuke da se pristupi postenom i postojecoj regulativi saobrazenom oporezivanju akciznih proizvoda (reklo bi se da dramaticna kvantifikacija fiskalnih gubitaka po osnovu zloupotreba u prometu akciznih proizvoda spada u najjace delove jednog broja obrazlozenih predloga za ekonomskopoliticke preokrete) sigurno spadaju medju najefektnije i najumesnije poente ovakvih nacrta za jedan drukciji generalni pristup celokupnoj ekonomskoj politici. Ali, zar autori odista veruju da je jedini razlog zbog kojeg je budzet ostao prikracen za tolika sredstva u tome sto se nije znalo da bi postivanjem propisa drzava ostvarila velike dodatne prihode? Tesko je poverovati da se mislilo da ce se situacija promeniti kada se u nekoj studiji objasni da drzava zbog zloupotreba u ovom prometu trpi ogromne stete i kad se u dramaticno intoniranom tekstu naglasi da bi te stete trebalo izbeci.

Manjak realizma kao posledica neuvazavanja politickih zapreka

Kada se apstrahuju prepreke koje izviru iz privatnim interesima opterecene i stoga krajnje deformisane motivacione strukture koja lezi u osnovi javnog, politickog delanja, slika nase aktuelne privredne i politicke situacije ispada daleko povoljnija nego sto to odgovara stvarnim odnosima i tendencijama. Izoblicena percepcija narocito cesto, ali i naglaseno, dolazi do izrazaja kada se autori raznih predloga suoce sa izgledima za reintegraciju u medjunarodne finansijske i trgovinske 


Preduslov za pravi povratak u svet, tj. takav koji ce imati i vidljive finansijske implikacije, jeste radikalna promena u generalnoj orijentaciji celokupne ekonomske politike koja bi, bez obzira na potencijalne drustvene koristi, znacila smanjenje sasvim konkretnih dobitaka onih koji tu politiku vode
organizacije i tokove. Cena koja bi za tu integraciju morala da se plati nije nista manja nego radikalan i spektakularan preokret celokupne nase politike, a nije tesko zamisliti koji bi sve interesi i na kakve sve nepovoljne nacine bili u tom slucaju pogodjeni. Zato se sa velikim iznenadjenjem dozivljavaju one procene u kojima se vec u bliskoj perspektivi racuna sa medjunarodnim kreditima. Ovi krediti su stvar daleke i posve neizvesne perspektive. Preduslov za pravi povratak u svet, tj. takav koji ce imati i vidljive finansijske implikacije, jeste radikalna promena u generalnoj orijentaciji celokupne ekonomske politike koja bi, bez obzira na potencijalne drustvene koristi, znacila smanjenje sasvim konkretnih dobitaka onih koji tu politiku vode. Iluzorno je od njih ocekivati da naprave dugo ocekivani kopernikanski preokret ako bi se on tako nepovoljno odrazio na njihov individualni interes.
Stoga promene ne treba ocekivati: oni od kojih promene zavise motivisani su da ih sprece, a oni kojima bi promene donele velike ukupne koristi suvise su brojni, odvec rasuti i mnogostruko sputani

Jan Toorop
Delfsche Slavlie 1895

u naporima da se organizuju. Otuda su oni i nemocni da nastupe kao relevantna politicka snaga. Sta tek reci o sugestiji da se zemlja u pogledu vojnih i bezbednosnih izdataka uklopi u medjunarodne standarde? Nije nikakav intelektualni izazov utvrditi da ovi hipertrofirani izdaci treba da budu drasticno skresani; pravi je izazov kako ishoditi neko, makar i skromnije, smanjenje u postojecoj konstelaciji interesa i na ovaj ili onaj nacin percipiranih potreba. Kako sve te razumne predloge provuci izmedju scila i haribdi davno stecenih i u zivoj aktuelnoj stvarnosti cvrsto ukopanih interesa?
Mozda je najkrupnija promena koju bi trebalo ishoditi u preovladjujucem ponasanju drzave i politickog direktorijuma koji stoji iza nje promena njenog stava prema zadovoljavanju njenih ogromnih, a zakonski veoma jasno i van svake sumnje formalizovanih obaveza. Drzava mora da ispunjava svoje obaveze bas kao i svaki drugi subjekt. Stavise, ona tu mora da bude i daleko priljeznija i doslednija. Kako ce javnost steci poverenje da ce drzava odigrati svoju ulogu u garantovanju ugovora u gradjanskopravnim odnosima ako je sama ona najveci prekrsilac sopstvenih obaveza i najopasniji podrivac finansijske discipline? Igrajuci ulogu inicijatora u krsenju ugovora i prenebregavanju obaveza drzava potkopava neke fundamentalne civilizacijske vrednosti na kojima pocivaju sva savremena drustva. U isto vreme, losi ucinci njenog gotovo brutalnog neuvazavanja nesumnjivih i u pravnom smislu strogo formalizovanih finansijskih obaveza mnogostruko se multiplikuju kroz ceo ekonomski sistem. Ne treba, naime, sumnjati da se prenebregavanje obaveza od strane drzave snazno odrazava na ponasanje velike vecine subjekata u sistemu i da finansijska nedisciplina postaje preovladjujuci stil, pored ostalog, i zato sto sama drzava nastupa u ulozi teskog i, reklo bi se, bezobzirnog prekrsitelja.


Oni od kojih promene zavise motivisani su da ih sprece, a oni kojima bi promene donele velike ukupne koristi suvise su brojni, odvec rasuti i mnogostruko sputani u naporima da se organizuju
S tim u vezi cini se da je sasvim problematicno insistiranje na promeni pravnog oblika nagomilanih neispunjenih drzavnih obaveza kao toboznjem uslovu za korenit preokret u ponasanju drzave i za sustinsku promenu njenog ponasanja u odnosu na ispunjavanje obaveza. Drzava je akumulirala ogromne iznose neispunjenih a pravno na striktan nacin formalizovanih obaveza. Ako se u obzir uzmu i te neispunjene obaveze, budzet je, suprotno onome sto se oficijelno tvrdi, daleko od toga da bude uravnotezen. Izracunate kao procenat drustvenog proizvoda, ove obaveze su u poslednje cetiri godine (199598) uzimale sledece vrednosti: 2,8; 2,1; 1,7; 5,4. Smatra se da je vec ucesce deficita od 3 odsto u drustvenom proizvodu ozbiljan i, sto je mnogo vaznije, po privrednu stabilnost opasan prekrsaj javne finansijske discipline. No, navedeni procenti ni izdaleka ne iscrpljuju velike prolome koje je ekonomska politika nacinila u jugoslovenskim javnim finansijama. Kada se uzmu u obzir kamate na ogromni jugoslovenski spoljni dug i kamate na, takodje veliku, staru deviznu stednju (za spoljne dugove pretpostavljena je, inace cesto koriscena, kamatna stopa od 7 odsto, a za deviznu stednju stopa od 4 odsto), javlja se dodatna komponenta deficita, koja u cetiri pomenute godine (199598), opet racunata u procentu drustvenog proizvoda, uzima sledece doslovno 

Igrajuci ulogu inicijatora u krsenju ugovora i prenebregavanju obaveza 
drzava potkopava neke fundamentalne civilizacijske vrednosti 
na kojima pocivaju sva savremena drustva
sokantne vrednosti: 7,5; 6,1; 6,2; 9,1. Indikativno je, ali i razocaravajuce, da se ova komponenta deficita u javnim finansijama potpuno ignorise ne samo u oficijelnim krugovima, sto se dâ razumeti iako ne i opravdati, nego i u krugovima analiticara jugoslovenske makroekonomske situacije i njene ekonomske politike.
Neretko se u strucnim analizama dâ razabrati iluzija da bi puka promena pravnog oblika preobratila ponasanje drzave i naterala je da se odgovorno postavi prema svojim obavezama. Jedna takva promena bila bi, primera radi, pretvaranje nagomilanih obaveza u hartije od vrednosti koje bi se dale onima kojima drzava duguje i koje bi se servisirale iz buducih fiskalnih prihoda, uz mogucnost prometanja ovih hartija na prosirenom i modernizovanom trzistu kapitala. Nije, medjutim, rec o pravnoj formi, nego o politickoj volji. Za sve neispunjene drzavne obaveze ionako postoji potpuno, strogo formalizovano i nesumnjivo pravno pokrice. Drzavna volja mora autonomno da se preokrene ili njena promena mora da ima neki drugi, verodostojniji izvor. Neispunjavanje nije plod nezadovoljavajuce ili nepostojece pravne osnove, nego je, nazalost, uzelo maha uprkos takvoj, posve sigurnoj osnovi. A trenutak u kojem zakon pocinje da krsi drzava moze se smatrati pocetkom razaranja elementarnih civilizacijskih normi uljudjenog zivljenja.

Otkazi u sistemu politickog odlucivanja kao zapreka reformama

Promeni ponasanja drzave u sudbinski vaznoj dimenziji tacnog i pravovremenog ispunjavanja sopstvenih obaveza mogli bismo da se nadamo jedino tako sto ce se pokazati da su stete od finansijskog nereda koji drzava stvara gomilanjem svojih neispunjenih obaveza mnogostruko vece od eventualnih, uostalom kratkorocnih i efemernih, povoljnih ucinaka i koristi. No, tu je i nesto


Paul Ranson
La Revue blanche: La Liseuse 1894

posve posebno i mnogo vaznije od ovog prethodnog, a to je da se (eventualno) ispostavi i pokaze da su i za najvaznije protagoniste ove razorne drzavne politike stete vece od koristi. No, ovo potonje je i tesko pokazati jer se ucinci drzavne finansijske nediscipline fakticki pomeraju u buducnost, a subjekti politickog odlucivanja imaju kratak vremenski horizont i racunaju sa velikom verovatnocom da ce probleme koje oni u tako velikom opsegu proizvode danas neka druga garnitura morati da resava u buducnosti. Jedina korist koja bi mogla da proistekne iz jedne drukcije formalizacije nagomilanih drzavnih obaveza pored eventualnih tehnickih pogodnosti jeste u tome sto bi u javnosti na taj nacin bio emitovan signal da se u ponasanju drzave nesto dalekosezno menja, naravno ako bi to takve promene nekako doslo.
Ovde ima mesta tek da se naznaci, a nikako i da se razradi, jedan mnogo ozbiljniji i doista fundamentalan politicki problem. Reforma je izuzetno opsezan, kompleksan i veoma neizvestan posao, bolje reci siroko razudjen i gotovo nesaglediv splet uzajamno povezanih, mnogostruko medjuzavisnih poslova. Vremenski profil ucinaka reformi, njihovih troskova i eventualnih koristi, takodje je izrazito kompleksan, neizvestan i fakticki nepredvidiv. On je u uvodu tek nagovesten, ali njegova vaznost daleko prevazilazi meru koja bi odgovarala jednoj usputnoj primedbi. 


Trenutak u kojem zakon pocinje da krsi drzava moze se smatrati pocetkom razaranja elementarnih civilizacijskih normi uljudjenog zivljenja
Najverovatnije je da profil ucinaka ima neke analogije ako ne i prepoznatljive slicnosti sa poznatom J-krivuljom u teoriji devalvacije i njenih naknadnih efekata. Troskovi reformi i zrtve koje valja podneti mahom su koncentrisani u prvim godinama nakon sto je reforma inicirana; koristi, ako ih bude, dolaze po pravilu tek kasnije. Politicka garnitura koja pokrene reforme mora se izloziti ogromnom politickom riziku jer je mala verovatnoca da ce javnost biti voljna i sposobna da velika pocetna odricanja percepira kao normalne i neizbezne troskove reformi, kao nuznu cenu za koristi koje se ocekuju u daljoj buducnosti.
To bi za javnost bilo utoliko teze sto je u proslosti na mnogo razlicitih nacina bila obmanjivana i izigravana. Svaka zrtva, nakon sto je tako zalosno istrosen sav politicki kredibilitet, dozivljava se kao jos jedna »velika pljacka naroda«. Politicki direktorijum koji tako pokrene reforme i proizvede njene nuzne pocetne troskove tesko da bi mogao politicki da prezivi taj inicijalni period iskusenja i odricanja. Ironicno je da u tim fazama uocljivu komparativnu prednost imaju rezimi sa naglasenim elementima autoritarnosti u svojoj institucionalnoj i organizacionoj strukturi. No, bez obzira na karakter rezima, ozbiljan pristup reformama podrazumeva velike politicke troskove i rezimi po pravilu odbijaju da ih snose, pa makar se i ne postavljalo pitanje njihovog opstanka. A jedini nacin izbegavanja troskova jeste odbacivanje samih reformi.
Reforme imaju jednu osobenost koja uslovljava krajnje nepovoljnu, nepodsticajnu motivacionu strukturu kada je rec o njihovom pokretanju. S obzirom na dugorocnost njihovih, posebno pozitivnih, efekata, politicke koristi od njihovog uspesnog sprovodjenja izvlace po pravilu neke politicke garniture iz dalje buducnosti koje nemaju nikakvu, ili imaju tek neznatnu, zaslugu za njihovu realizaciju. Ona garnitura koja pokrene reformu, i u najvecem delu je i fakticki izvede, u situaciji je da uglavnom trpi samo troskove. Izgleda da je rec o jednoj kolosalnoj eksternaliji u politickom sistemu, ako se on posmatra kao sistem odlucivanja u kojem je bitna veza izmedju akcija i njihovih rezultata i u kojem se, kao i u svakom sistemu odlucivanja, javljaju veliki problemi ako posledice ne padaju na mesta na kojima su akcije preduzete. Ukratko, u politickom sistemu nema bas prave motivacije da se ulazi u vratolomije reformi ako onaj ko ih pokrene uglavnom snosi troskove i rizike, a neko drugi ce ubrati pozitivne posledice ukoliko se one pojave.

Zakljucak

Kada je rec o opseznom i mnogostrano rizicnom poduhvatu institucionalnog preobrazaja privrede i drustva, prepreke i ogranicenja namecu se svojim brojem i, posebno, tezinom i dometima kao cinilac koji u mnogim dimenzijama preteze nad podsticajnim i olaksavajucim faktorima. Prepreke 

reformama su sa dobrim razlozima privlacile, i jos uvek privlace, i ekonomskopoliticku i strucnu, ali i najsiru javnost. U vrlo razudjenom i zaista raznovrsnom konglomeratu razlicitih zapreka i ogranicenja ovde je razmatranje usredsredjeno na jednu skupinu smetnji i prepreka koje u dosadasnjim i aktuelnim sagledavanjima mogucnosti institucionalnih promena i izgleda za reforme nisu dobile tretman koji bi odgovarao njihovim ucincima. Rec je o onoj kategoriji politickih ogranicenja koja izviru iz defektne motivacije u sistemima politickog odlucivanja i koji se na taj nacin vezuju za nedostatak politicke volje.
Cinioci koji otezavaju reforme a proishode iz odsustva, ili bar nedovoljne zastupljenosti, politicke volje svrstavaju se u dve siroko opredeljene grupe. U prvu spadaju oni koji se svode na ovako ili onako izrazenu principijelnu razliku izmedju, makar kako definisanog, opsteg interesa i sasvim konkretnih, najcesce privatnih interesa onih koji imaju politicka ovlascenja i moc da sprovode reforme. U drugu grupu spadaju eksternalije i drugi otkazi u sistemima politickog odlucivanja. 

Politicka garnitura koja pokrene reforme mora se izloziti ogromnom politickom riziku jer je mala verovatnoca da ce javnost biti voljna i sposobna da velika pocetna odricanja percepira kao normalne i neizbezne troskove reformi, kao nuznu cenu za koristi koje se ocekuju u daljoj buducnosti
Politicki troskovi i koristi od reformi raspodeljuju se asimetricno i krajnje neravnomerno. Konfiguracije su najcesce takve da troskovi pokretanja i, u najvecem delu, sprovodjenja reformi padaju na jedne politicke garniture, dok eventualne koristi priticu drugim politickim postavkama. Ove potonje su, u odnosu na one prve, cesto veoma udaljene ne samo vremenski nego i programski. Medju krupne smetnje reformama spadaju, stoga, i politicki sistemi sa njihovim strukturnim defektima i funkcionalnim otkazima. Jedan od krupnih drustvenih prioriteta je, ocigledno, i njihova korenita reforma. No, da li ce se, i kako, naci snage koje ce biti ne samo osposobljene i dovoljno mocne, nego i na pravi nacin motivisane da ostvare ovaj krupan strateski pomak u najsire shvacenoj politickoj organizaciji drustva?

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu   


 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar