Broj 210 

Alternativa   

Kriza univerziteta i drzave

Univerzitet u Republici Srbiji tesko je oboleo on je u stanju »bolesti na smrt«; njegov organizam je iznutra u propadanju, a spolja nema nikakve pomoci, 
i kada se spolja intervenise, to se cini na pogresan nacin, 
sa opakim namerama i sredstvima


Univerzitet u Republici Srbiji tesko je oboleo on je u stanju »bolesti na smrt«; njegov organizam je iznutra u propadanju, a spolja nema nikakve pomoci, i kada se spolja intervenise, to se cini na pogresan nacin, sa opakim namerama i sredstvima.
Univerzitet je najnovijim antizakonom predat u ruke nesposobnih, osujecenih i osvetoljubivih (partijskih privrzenika i zarobljenika) jednom recju neukih, ogranicenih i zlih. Simptomi njegove sadasnje krize su materijalne, nastavno-naucne i upravljacke prirode.

Simptomi krize

Materijalno, univerzitet je osiromasivan proteklih trideset godina. Posle studentskog bunta 1968. godine deo univerziteta je i materijalno kaznjavan. Prvi jaci ekonomski potres u Jugoslaviji, krajem sedamdesetih godina, univerzitet je odmah osetio. Drasticno su smanjena ulaganja u njegovo odrzavanje, modernizaciju, stambeni fond i licna primanja zaposlenih. Katastroficne razmere materijalnog propadanja univerziteta pocinju uvodjenjem medjunarodnih sankcija Srbiji. Pored objektivnih okolnosti izazvanih sankcijama, univerzitet je materijalno kaznjavan i zbog otpora prema rezimu 1991, 1992. i 1996/1997. godine. To se posebno manifestovalo u materijalnom polozaju zaposlenih. Standard zaposlenih doveden je do granice prezivljavanja. S materijalnom oskudicom srozavan je ugled profesorskog poziva. Kod nas se taj poziv dozivljava kao poziv osudjen na siromastvo. Jos je Zan Zak Ruso upozoravao da se sa velikim siromastvom gubi dostojanstvo i samopostovanje. Nazalost, nas socijalni ambijent sveo se na ohole (sloj novokomponovanih bogatasa, ratnih profitera i ucesnika u vlasti) i siromasne. Zbog materijalnog osiromasenja poziva, nasi najbolji diplomirani studenti odlaze u inostranstvo ili su, ako ostaju ovde, nezainteresovani za univerzitetsku karijeru. Materijalno siromastvo delom je podloga i za ostala posrnuca na univerzitetu. 
Nastavno-naucna delatnost, kao osnovna i primarna, najnovijim antizakonom u potpunosti je dovedena u pitanje. Njena logika i izboreni standardi ovim politickim atakom se unistavaju. Antizakon je univerzitet stavio pod totalnu kontrolu vladajucih partija, tacnije stavljen je u sluzbu nosilaca najvise politicke moci. Niko na univerzitetu nema nikakvu moc odlucivanja odnosno raspolaze samo sa onoliko moci koliko mu se dodeli i koliko mu se precutno omoguci da sam na svoj racun realizuje. To dodeljivanje i raspolaganje moci formalno je jedino omoguceno dekanskoj funkciji. Dekan, iako se bira na dve godine (za opoziv u antizakonu ne postoje taksativno nabrojani uslovi pod kojima se razresava), na svakoj sednici vlade moze biti razresen duznosti. Vlada ga moze postaviti u cetvrtak na redovnoj sednici, odrediti sta treba odmah u petak da izvrsi i ako to ne ucini vec u subotu na vanrednoj sednici moze ga razresiti duznosti. S druge strane, u dekanskoj funkciji monopolisan je celokupan rad fakulteta. Dekan moze da reorganizuje fakultet (ukida ili formira predmete, katedre, odseke), da predlozi vladi predstavnicko nastavno-naucno vece umesto 


Uvodjenje vannaucnih kriterijuma u izbor i napredovanje saradnika i nastavnika ima nesagledive posledice
nastavno-naucnog veca u kojem su clanovi svi saradnici i nastavnici fakulteta (premda vece nema nikakvu moc odlucivanja ono samo moze da predlaze). Ono sto je najproblematicnije, i po posledicama najopasnije, jeste izbor saradnika i nastavnika koji je u potpunosti prepusten dekanu. Taj izbor moze prouzrokovati teske povrede naucnih i nastavnickih kriterijuma i standarda. Nezamislivo je da o naucnom izboru i napredovanju odlucuje jedan covek, koji u najvecem broju slucajeva za to nije ni kvalifikovan. Zamislimo na primer da dekan Farmaceutskog fakulteta, koji po struci moze biti sociolog (sto se pre nekoliko godina i desilo), odlucuje o izboru ili reizboru saradnika i nastavnika organske hemije itd. Ili, da profesor ruskog jezika na Filoloskom fakultetu odlucuje ko moze biti profesor engleskog ili nemackog ili kineskog jezika itd. Na odluke dekana o izboru i napredovanju saradnika i nastavnika moze direktno da utice resorni ministar, vlada, odnosno partija ili partijski mocnici koji cine vladu.
Uvodjenje vannaucnih kriterijuma u izbor i napredovanje saradnika i nastavnika ima nesagledive posledice. Univerzitet se na taj nacin pretvara u partijsku skolu, prciju partijskih mocnika, gde naucni, pedagoski, profesionalni i moralni standardi nista ne znace. Svrha partijske vrhuske ili najmocnijeg coveka postaje kriterijum, a kanali prohodnosti su partijska ili licna upotrebljivost, odanost i poslusnistvo. Mediokriteti i kalkulanti imace najbolje sanse za dolazak i prohodnost na univerzitetu. Njihovim ukljucivanjem izmenice se struktura ili »krv« univerziteta sto se tesko moze na dugi rok ispraviti i izmeniti. Jer, njihovim dolaskom uspostavljaju se partijski i licni kriterijumi za sve sledece promocije. To je neosporno put koji vodi propadanju i unistavanju univerziteta. 
Prihvatanje ovog antizakona od ogromne vecine zaposlenih na univerzitetu, potpisivanjem ugovora o lojalnosti (ugovora koji nema nikakvu zasnovanost u postojecim pozitivnim zakonima o radnim odnosima republickom i saveznom), pokazuje katastrofalno stanje profesionalne svesti i savesti nastavno-naucnog kadra. Koliki je nivo profesionalne svesti i savesti posebno se manifestovalo u slucajevima kada su dekani na pojedinim fakultetima poceli da daju otkaze ili suspenduju profesore.

Sto su drustvo, drzava i kultura u jednoj zemlju u vecoj krizi, 
univerzitet je pod jacim udarom
Naprosto je neverovatno da su pojedini profesori pristali da preuzmu predmete bezrazlozno otpustenih ili suspendovanih kolega. To je sa moralnog stanovista profesije ne samo nedopustivo vec se moze kvalifikovati kao nemoralno. Ko su oni kao ljudi, posebno kao pedagozi? Da li oni uopste imaju svest o postovanju, samopostovanju i osecanju sopstvenog dostojanstva, a o profesionalnom ugledu pred studentima i kolegama da i ne govorimo? Oni su verovatno bili od pocetka strana tela, odnosno uljezi u casnom profesorskom pozivu. Isplivali su na povrsinu onog trenutka kad je univerzitet dosao pod udar i kada su morali da se izjasne. Njima nije mesto na univerzitetu. Oni su unutrasnji rusitelji univerziteta, odnosno njegovo benigno tkivo koje se aktiviralo i postalo maligno. To su ljudi koji ne mogu da nose i odrzavaju logiku poziva. Prema tome, oni su na pogresnom mestu i za sebe i za univerzitet. Najtragicniji su oni koji su do sada casno nosili i branili poziv (naucnom imaginacijom, naucnim rezultatima, visokom pedagoskom kulturom, kritickim prosudjivanjem i dokazanim snaznim otporom pred svim vannaucnim pritiscima, neravnodusni i angazovani pred naletima bezumlja i oholosti u uzem okruzenju i zajednici), a ustukli su i sagnuli se pred ovim atakom, izgubili ravnotezu i doveli u pitanje ortopediju uspravnog hoda. Koliko razboritosti, odlucnosti i otpora su pokazali i pokazuju studenti (posebno Filoloskog fakulteta) u odnosu na svoje profesore koji stalno traze kompromis sa necim sa cime nema pretpostavki da se kompromis postigne. Ne mogu da shvate da se radi o antizakonu koji se ni po koju cenu ne sme prihvatiti. Usled mentalnog i egzistencijalnog straha i pometnje ne dokucuju uzrok, vec traze izlaz u nekakvim »dobronamernim« upravljacima fakulteta, koji ce kako-tako stisati vatru koja guta njihovu gradjevinu i zajednicu. Ne shvataju da su ovim antizakonom fakultetski upravljaci zarobljenici i puki izvrsioci najcesce nerazumnih vladinih odluka, odnosno vladajucih partija i licne politicke moci. 
Ovim antizakonom i psiholoski je razbijena univerzitetska zajednica. Zavladali su zebnja i strah, apatija i ravnodusnost, teskoba i mucnina. Ljudi nerado dolaze na svoje fakultete, izbegavaju susrete, posebno sa onima koji nisu potpisali ugovore o lojalnosti ili se pred njima neprijatno osecaju. Nelagodan je i ponizavajuci susret sa studentima i javnoscu. Bahati, oholi i osujeceni dobili su prostor za razmah. Iza svake njihove aktivnosti nastaje nered i haos, vulgarnost i glupost, razaranje i pustos. Kalkulanti love u ovom nevremenu univerziteta, ali se i plase sutrasnjice. Igraju na dve karte trenutne probitacnosti i buduceg zaborava. Konacno im treba staviti do znanja da je dosta zaborava i da vise ne racunaju na logiku biranja izmedju manjeg i veceg zla. Ta logika za univerzitet i profesorski poziv je nedopustiva i nepodnosljiva. 
Nezavisno od ovog antizakona, nastavno-naucna delatnost na univerzitetu vec je u dugom periodu u krizi. Zastareli pristupi i nacini izvodjenja nastave dominiraju fakultetima. Takvo stanje umrtvljuje univerzitet i svodi ga na funkciju otaljavanja. To je posledica objektivnih okolnosti vezanih za materijalno stanje, ali i negativne selekcije, slabe motivacije, jednom recju nebrige i inercije postojeceg nastavnog kadra za unosenje novina i promena. Strah od novina i promena je nesto sto je karakteristicno za sve institucije. To ih zaustavlja, umrtvljuje, cak i organizuje u borbi protiv novina, promena i uopste kreacije. Modernizacija i nove metode u izvodjenju nastave pocivaju na entuzijazmu malog broja nastavnika koji se ne mire sa zastojem i koji ne prihvataju rutinsko obavljanje poslova. 
Upravljacka delatnost je u potpunosti van kontrole zaposlenih na fakultetima i univerzitetu. Upravljace imenuje vlada: rektora, dekane, upravne i nadzorne odbore. Ona ih moze razresiti kad god hoce. U ovom antizakonu nisu nabrojani uslovi pod kojima se oni razresavaju. Na taj nacin oni su u potpunoj zavisnosti od volje vlade, odnosno onih koji mogu da uticu ili naredjuju vladi. Dekani imenuju prodekane i sefove katedara, a mogu umesto nastavno-naucnog veca da formiraju predstavnicka veca, sto im pruza mogucnost da uvek imaju vecinu, koja u potpunosti zavisi od njih. To znaci da predloge i ono malo odluka koje donosi predstavnicko vece moze u potpunosti da usmerava i kontrolise dekan, odnosno partija u vladajucoj koaliciji. Na ovaj nacin nastavnici su iskljuceni iz onoga sto po prirodi profesije ne moze da se zamisli bez njihovog ucesca u odlucivanju: izbor i reizbor saradnika i nastavnika, donosenje nastavnih planova i programa i rasporedjivanje predmeta po katedrama. Predstavnickim nastavno-naucnim vecem u potpunosti se mogu 

Kriza koja ostavlja najrazornije posledice i s kojom je najteze izaci na kraj 
jeste moralna kriza
dezavuisati i sve druge bitne nastavne funkcije. Tako se moze uticati na izbore tema i mentora za magistarske i doktorske studije. Sve one teme koje su partijski i ideoloski nepozeljne i svi mentori koji su u nemilosti mogu se onemoguciti i zaustaviti ili administrativno-proceduralnim trikovima beskonacno odlagati donosenje odluka o izradi teza.
Reorganizacijama odseka, grupa, katedri, premestanjem profesora, mogu se stalno izazivati nesigurnosti, nestabilnosti, obustave nastave, protesti, sto dovodi u pitanje normalan rad fakulteta i univerziteta. Na sadasnje proteste studenata i profesora na fakultetima (Filoloski i Elektrotehnicki) dekani se obrusavaju upotrebom sile i nasilja. Na fakultete se dovode telohranitelji, paramilitarni jurisnici, obezbedjenja koja zabranjuju ulaz u zgradu fakulteta ili delove zgrade. Sve to podseca na dolazak nacista na vlast tridesetih godina u Nemackoj kada su okupirali nemacke univerzitete. Tesko je poverovati da medju profesorima postoje takvi ljudi koji su spremni da se prihvate funkcija i da upotrebom sile i nasilja uspostavljaju red. To je za logiku poziva neoprostivo. Ko to praktikuje ne zna gde se nalazi i sta radi. Takodje, i svi ostali na univerzitetu, koji na sve to cute, ili se sklanjaju, ili se prave da ne vide, ucestvuju u tom uzasu. Jer, ne odupirati se nasilju nad pozivom i ne braniti ga od siledzija nije nista drugo nego izneveravanje profesorskog poziva. 
Cinicno je da su branioci antizakona ustvrdili da se on donosi i iz razloga proterivanja svakog partijskog uticaja na univerzitet. A, upravo, novoimenovani upravljaci dekani, upravni i nadzorni odbori clanovi su samo partija vladajuce koalicije. Kolike su razmere njihovog ucesca dovoljno je ilustrovati podatkom da su mnogi od njih clanovi i po nekoliko upravnih i nadzornih odbora na univerzitetima. To se moze tumaciti na dva nacina: prvi, uzak je krug partijski poverljivih profesora za te funkcije i, drugi, malo je profesora koji su hteli da se prihvate ovih necasnih funkcija. 

Kriza univerzitetskog okruzenja

Sto su drustvo, drzava i kultura u jednoj zemlji u vecoj krizi, univerzitet je pod jacim udarom. Kod nas je najcesce spoljasnji cinilac podstakao i unutrasnju krizu na univerzitetu. Izdvojio bih kao dominantne sledece uzroke krize naseg univerziteta: stalno atakovanje na autonomiju univerziteta (ili povremeno ponistavanje izborenih autonomnih standarda); mocan uticaj ideoloskog faktora na univerzitet; losa selekcija na univerzitetu; nemoc drugih autonomnih institucija i organizacija u drustvu i drzavi; neuspostavljanje vladavine prava i nefunkcionisanje pravne drzave; ekonomska kriza i razoreno socijalno tkivo drustva; uruseni vrednosni sistem.
Atakovanje na autonomiju univerziteta posebno je izrazeno kod nas posle Drugog svetskog rata. Dolaskom komunista na vlast ideoloski pritisak na univerzitet je rastao. U pocetku se odnosio na fakultete drustvenih i humanistickih nauka, da bi od univerzitetskog bunta 1968. godine bili zahvaceni i ostali fakulteti. Autonomija je dovedena u pitanje preko upravljackih funkcija. Na vecini fakulteta samo partijski podobni profesori mogli su da budu izabrani za dekane. Naravno, tada se ipak vodilo racuna da izabranici koliko-toliko imaju ugled i da su prihvatljivi za kolektiv. Bahato ideolosko mesanje bilo je samo na novoformiranim univerzitetima i fakultetima. Stariji i ugledniji fakulteti bili su postedjeni surove ideoloske iskljucivosti u izboru upravljaca. 
Mocno mesanje ideoloskog faktora na novoosnovanim univerzitetima i fakultetima s manjom tradicijom uticalo je na poremecaj u kriterijumima selekcije buduceg saradnickog i nastavnickog 


Mary Gelay
Iris blanc

kadra. Ispred pokazanih sposobnosti i predispozicija za bavljenje nastavnom i naucnom delatnoscu stajalo je cesto partijsko opredeljenje, podobnost, poslusnistvo i vestina snalazenja. To ce uticati na snizenje visokih standarda koji po prirodi pripadaju univerzitetskoj delatnosti. Prosecni i ispod prosecni reprodukovace se na istom nivou ili ce se cak prag nivoa jos spustati. Ovaj spoljasnji uticaj kasnije ce prouzrokovati unutrasnji poremecaj i duboku unutrasnju krizu na fakultetima i univerzitetima. Svaki novi ideoloski pritisak i uzurpacija izbacuju na povrsinu skrivene ili zataskane ili zaboravljene unutrasnje probleme fakulteta i univerziteta.
U vremenima ideoloskog zatisja i nezainteresovanosti za univerzitet odvijali su se procesi uspostavljanja kakvih-takvih standarda koji po logici stvari pripadaju univerzitetu. Tako su se minimalno modernizovali nastavni planovi i programi; izostravala selekcija prijema saradnika; podizao nivo kriterijuma za izbor i reizbor nastavnika i prihvatanje tema za magistarske i doktorske teze; odlucivalo o izboru uprave fakulteta uz primenu demokratskih procedura (tajnog glasanja). Propusti i slabosti bili su iskljucivo interpersonalne prirode: nezameranje kolegama prilikom izbora u visa zvanja, prihvatanje tema i mentora za magistarske i doktorske teze bez udubljivanja u obrazlozenja, manipulisanje izbornom procedurom pri izboru uprave itd. 
Da bi se princip autonomije odrzavao neophodno je da se on praktikuje u realizaciji razlicitih interesa i potreba kulturnih, verskih, socijalnih, humanitarnih, ekonomskih, obrazovnih itd. Autonomna samoregulacija oslobadja gradjane tutorstva i monopolisanja drzave i, istovremeno, kao kontrolni korektiv, ukazuje drzavi na njene slabosti iz kojih mogu da proizadju nestabilnost i kriza. Autoritarni politicki poreci i autoritarna politicka kultura u Srbiji, i kada je omogucavala formiranje autonomnih institucija, uvek je to cinila pod pritiskom demokratski razvijenog sveta. Sve te institucije vise sluze za pokazivanje nego sto one autonomno funkcionisu. Ili ako funkcionisu, onda je to pod velikim pritiskom i stalnom pretnjom ukidanja. Najpozeljnije za rezim je spolja fasada, a iznutra simuliranje autonomije. 
Jedan od uzroka krize univerziteta i drustva jeste neuspostavljanje vladavine prava. Pravna neizvesnost i nesigurnost konstanta su autoritarnih poredaka. U okolnostima pravne neizvesnosti ne moze se ostvariti ideja vladavine prava. Donosenje zakona i propisa i njihovo sprovodjenje od strane vlastodrzaca nije isto sto i vladavina prava. Ako pravo, zakoni, propisi ne teze da se priblize ideji pravde, ako ne polaze od univerzalnih principa, ako ne postuju kontinuitet i stecena prava, ako nisu utemeljeni na trajnosti i jednakosti prava i obaveza, ako su oni koji ih donose izuzeti od obaveza da ih postuju onda se oni ne mogu oznaciti kao vladavina prava vec samo volja i samovolja onih koji su na vlasti. Preterana pravna regulativa vlastodrzaca i cesta promena zakona i propisa nema drugu funkciju do stavljanje pod kontrolu svih segmenata drustvenog zivota. Samo su 


Neosporno je da je glavni uzrocnik produbljivanja krize 
naseg drustva i univerziteta sadasnja vlast
vlastodrsci van kontrole. Takva kontrola suzava ili ukida svaku autonomiju. Vlastodrsci su posebno osetljivi na autonomiju univerziteta, medija i privrednih organizacija. Zato su ove institucije pod stalnim njihovim udarom. Jer, u ovim institucijama nastaje i kristalise se kriticka svest koja trazi promene ka otvorenijem, pravednijem i demokratskijem drustvu. Takodje, u njima se mobilise kriticna masa koja je spremna da protestuje i realizuje svoje zahteve. To je razlog da autoritarna vlast strahuje od njih i da na razne nacine pokusava ili da njima manipulise ili da ih drzi u neizvesnosti, nestabilnosti i strahu ili da primenjuje represivne mere. Najnoviji antizakoni o univerzitetu i medijima primer su restriktivnosti i represije, odnosno stavljanja pod potpunu kontrolu univerziteta i medija. 
Ekonomska kriza koja je posledica sistemske krize komunistickog projekta i njemu primerenog autoritarnog politickog poretka zahvatila je i univerzitet. Ona je i dodatno koriscena kao alibi za jos vece osiromasivanje univerziteta. I ono sto se zbog krize nije moralo materijalno ogranicavati univerzitetu uskracivano mu je. Politika koja se sluzi takvim nacinima i sredstvima pogubna je i za univerzitet i za drustvo.
Kriza koja ostavlja najrazornije posledice i s kojom je najteze izaci na kraj jeste moralna kriza. Kada ona zahvati jedno drustvo i pojedince onda oni gube orijentire i orijentaciju. Tada se oni prepustaju slucaju i nepogodama koje proizlaze iz stanja i shvatanja da je sve dopusteno. Stanje u kojem je sve dopusteno pogoduje marginalnim grupama, odnosno talogu i olosu drustva, hohstaplerima, kalkulantima i rdjavim ljudima, da se uz pomoc prevara, laznih obecanja, lopovluka, razbojnistava, nasilja dokopaju materijalnog bogatstva i vlasti i da nametnu svoj nacin zivota kao opsti i vladajuci. U tom dezorijentisanom i mutnom stanju drustva dolazi do sloma vrednosnog sistema. S rusenjem vrednosti obezvredjuju se pojedinci, institucije, profesije, jednom recju sve ono sto zivot istinski odrzava. To se upravo desilo nama. Moralnom krizom drustva zahvacen je i univerzitet. Moralno propadanje univerziteta pokazuje se kao njegov najveci i najopasniji pad. Moralno posrnuce je neizbrisivo i nepopravljivo, a po posledicama nesagledivo. Da bi se jedno drustvo moralno podiglo i uspravilo, posle posrnuca, potrebne su generacije i decenije. Moralna duznost nalaze da iza reci stoji delo, a iza moralnog prosudjivanja moralno ponasanje. Ne moze se jedno misliti, drugo govoriti, a trece raditi. Sta reci za profesore koji govore svojim studentima o zakonu i principu zakonitosti, a pred prvom pretnjom vlastodrzaca konkretnim postupkom odstupe od onog sto predaju i povijaju se pred aktima koja potiru nacela zakonitosti, pravde, prava i logike poziva. Moralni pad profesora devalvira i profesora i profesiju, studente obeshrabruje a njihov trud obesmisljava, znacaj i funkcije znanja i razuma umanjuje, a univerzitet srozava i urusava. Da postoji svest o tome kod vecine profesora, pokusaji vlastodrzaca da ponizavaju, degradiraju i dovode u pitanje autonomiju univerziteta bili bi bezuspesni. Kada bi se profesori po meri profesije angazovali u odbrani svog poziva tesko bi se univerzitet mogao upotrebljavati, zloupotrebljavati i ponizavati od bilo koje vlasti.

Moguci raspleti krize

Neosporno je da je glavni uzrocnik produbljivanja krize naseg drustva i univerziteta sadasnja vlast. Sta god je u proteklih dvanaest godina ucinila bilo je pogresno, glupo i suludo po ovu zemlju. Njeno odrzanje mnozilo je probleme, smanjivalo i pustosilo zivotni prostor, kulturu srozavalo a duhovnost osiromasivalo. Ona je laznim obecanjima, podvalama, prevarama, manipulacijama, optuzbama drugih za nevolje (spoljasnji i unutrasnji neprijatelji) vodila ovu zajednicu.
Zato bi njen silazak s drzavnog kormila na demokratskim izborima, prema strogoj izbornoj proceduri i standardima, uz kontrolu medjunarodne zajednice, bio prvi korak u normalizaciji zemlje. Sledeci potez bio bi oporavak obezvredjenih politickih institucija i povratak poverenja u njihovo funkcionisanje. Jer, bez njih nema pretpostavki za uspostavljanje demokratskog politickog zivota. Takodje, potrebne su i izmene u politickoj konstituciji, posebno u delu koji se odnosi na kontrolu i kontrolne mehanizme izvrsne vlasti.
U segmentu zakonodavne vlasti, uz ostale promene, neophodno je formiranje ekspertskih grupa s nadleznoscu za kompetitivnu funkciju prilikom usaglasavanja i formulisanja zakonskih predloga iz oblasti posebnih delatnosti. U njihovoj nadleznosti bio bi i predlog novog zakona o univerzitetu. Ovaj sadasnji antizakon trebalo bi u potpunosti da se odbaci. Novi zakon trebalo bi da predlozi univerzitet a saglasnost da dâ ekspertska grupa pri parlamentu. U nasim okolnostima, drzavni univerzitet, kao strateska institucija, bio bi samo delimicno u nadleznosti parlamenta a sve ostalo pripadalo bi njegovoj autonomiji. Drzava bi se mesala samo u delu kontrole nad materijalnim sredstvima koja ona ulaze. Nikakvo mesanje ne bi smelo da bude u nastavno-naucnoj delatnosti i izboru uprave i upravljaca. Kao model pri izradi modernog zakona o univerzitetu, koji zadovoljava visoke demokratske i nastavno-naucne standarde, mogao bi da posluzi Zakon o univerzitetu koji je Skupstina Kraljevine Srbije usvojila 1905. godine. Cinjenica da je pomenuti zakon usvojen pre bezmalo jednog veka recit je dokaz o dubini naseg civilizacijskog sunovrata. Drzava bi se takodje obavezala da univerzitetu vrati zaduzbine i zemljisne posede i revalorizuje inflacijom obezvredjene i unistene fondove, fondacije i donacije. 
Neophodna je i unutrasnja reforma univerziteta. Prilikom reformisanja ne treba praviti nikakve radikalne, ishitrene i nepromisljene poteze. Polazeci od dobro popisanih problema i slabosti trebalo bi razraditi taktiku za njihovo saniranje. Najprimarniji i najznacajniji reformski poduhvati bili bi 


Leopold Stolba
Ver Sacrum: April

vezani za uvodjenje novina u nastavno-naucnoj delatnosti. Savremena nauka pokazuje da se pojave, procesi, problemi mogu potpunije istraziti samo primenom razlicitih pristupa i ukljucivanjem saznanja i metoda iz drugih srodnih disciplina i nauka. Beg nauke u specijalizaciju, koja je i kod nas forsirana, nije nista drugo do njena kriza. Razbijena nauka daje male rezultate. Bez enciklopedijskih i sintetickih uvida gubi se smisao naucnog istrazivanja a naucnici postaju zarobljenici uskih specijalnosti. Na taj nacin izostaje i kriticki uvid a i razbija se naucna zajednica. To stanje posebno pogoduje totalitarnim sistemima jer lako ostvaruju kontrolu nad isparcelisanim naucnim disciplinama i u svoje uske ljusture zatomljenim naucnicima. Zato uvodjenje multidisciplinarnih pristupa u istrazivanja upotpunjuje naucnu istinu, a naucnike zblizava i povezuje. Jedan deo nase razbijene univerzitetske zajednice povezao je upravo ovaj uzasan antizakon. To je jedina korist od njega!
Nevolja i patnja su nas udruzile i pokazale nam kuda treba krenuti. Poceli smo se upoznavati i spoznavati nasa disciplinarna ogranicenja. Potvrdila se Kamijeva poruka da najcesce »svest dolazi na svet pobunom«.
U izvodjenju nastave ukljucivali bi se, prema specificnosti predmeta, profesori iz srodnih disciplina i nauka. Predmetni nastavnik bio bi koordinator u izvodjenju nastavnog programa. Program bi bio realizovan ukljucivanjem profesora s drugih fakulteta, univerziteta, kao i naucnika iz instituta iz zemlje i inostranstva. Tako bi studenti slusali najbolje poznavaoce odredjene teme i problema a profesori bi se zblizavali i upotpunjavali znanja i iskustva. U mnogim nastavnim oblastima saradnjom bi bili obuhvaceni profesori prirodnih, primenjenih, drustvenih i humanistickih nauka, kao i filosofije i umetnosti.
Programe, nacine i realizaciju nastavnih planova trebalo bi saciniti prema standardima intenzivnog studiranja, koji se primenjuju na najboljim svetskim fakultetima i univerzitetima. Jednosemestralna nastava s malim brojem predmeta u semestru (do tri) i velikim brojem casova (koji se rasporedjuju prema prirodi predmeta) intenzivirala bi proces studiranja. Svetska iskustva su pokazala izuzetne rezultate takvog nacina studiranja. Veci broj fakulteta i univerziteta a mali broj studenata i grupa omogucavaju maksimalan kvalitet. Takodje, ovakvim nacinom studiranja na minimum se svodi osipanje i zaostajanje studenata.
Za izlazak univerziteta iz krize znacajno je povezivanje sa stranim fakultetima i univerzitetima, posebno iz razvijenih zemalja. Pored materijalne pomoci saradnja bi trebalo da obuhvati i kadrovsku pomoc (dolazak stranih profesora, ne samo za postdiplomsku i doktorsku nastavu vec i za osnovne studije), razmenu profesora i studenata. Mnogi fakulteti u saradnji s fakultetima iz razvijenih zemalja trebalo bi da uspostavljaju takve kontakte koji bi imali mentorski karakter. To bi omogucavalo usavrsavanje profesora i garanciju buducim akademskim gradjanima da njihova diploma ima vaznost i prodju u razvijenim zemljama. S takvom drzavnom i visokoskolskom strategijom gradi se duhovni i kulturni identitet jednog naroda i zajednice. Samo taj identitet ima smisla jer narod i zajednicu otvara prema svetu, garantuje im opstanak, daje veru i nadu za uspostavljanje normalnije sadasnjosti i bolje buducnosti.

Cedomir Cupic  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar