Skupstina Srbije je 24/25. avgusta 1994. godine razmatrala odnos Srbije prema stavu politickog i vojnog vodjstva Srba u Bosni i Hercegovini, prema ponudi mirovnog sporazuma od strane Kontakt grupe, koje je odbilo predlog mirovnog ugovora i organizovalo referendum na kojem se 96,13% glasaca RS izjasnilo – protiv. Skupstini Srbije podneta su, tim povodom, tri predloga dokumenta (SPS, SPO-GSS i DS). Otvorena je debata o taktickim i strateskim interesima Srbije i srpskog naroda, ali je ona prekinuta nametanjem stava SPS i napustanjem sednice bezmalo citave opozicije.
Govor Vesne Pesic, narodnog poslanika (predsednice GSS), vredan je paznje kako zbog ideja i stavova, tako i zbog pretpostavke kao da zaista postoje institucije – parlamenta, opozicije i javnosti – u kojima se vodi ozbiljna i odgovorna rasprava pre donosenja odluka o bitnim interesima gradjana, naroda i drzave. Bio je to tracak parlamentarizma, bez kojeg i danas tesko mozemo da zamislimo stvarno uspostavljanje pomenutih institucija – osnova demokratije.

Danas se ocigledno nalazimo na vaznoj prekretnici. Ili ce ova Skupstina podrzati nastojanja da se okonca rat ili ce podleci raspaljenim strastima i raznim spekulacijama za njegovo produzenje.
Samo podsecanja radi i sasvim kratko hocu da kazem i vama i javnosti Srbije da su protiv rata, jos pre njegovog izbijanja, bili ne samo nacelni pacifisti, nego i mnogi gradjani Srbije, i vojnici a ne samo civili, kao i mnogi Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Nas nisu uvazavale ni domace vlasti, a ni medjunarodni cinioci. Cak smo trpeli povremeno i brutalne uvrede, od cega smo pretrpeli trajnu stetu; ne samo mi nego i svi oni koji su zaista bili za mir, obnovu i prosperitet Srbije. To je glavni motiv za ovo podsecanje, da bismo sto trezvenije procenili kojim putem da krenemo, a ne da se parnicimo ko je kad bio u pravu i ko kakve satisfakcije ocekuje.
Odustajanje najmocnijih ljudi u Srbiji od ratne politike moze biti krupna promena u sadasnjem i buducem polozaju Srbije. Da li je zaista rec o promeni koja vodi ka miru, izbegavanju razbuktavanja rata i katastrofe Srbije, umnogome ce pokazati vec i ova debata koju smo danas zapoceli. Gradjanski savez Srbije smatra da u pluralistickom sistemu niko ne moze imati pravo da vodi politiku u ime celine drustva i drzave, a jos manje da ima monopol na definisanje i tumacenje nacionalnih i drzavnih interesa. Jos manje bilo ko ima pravo da donosi sudbinske odluke bez obrazlaganja i polaganja racuna pred ovom skupstinom.
Svako onaj ko pokusava da ove, mozda najteze dane Srbije, koristi da nam nametne lazni izbor izmedju starog i novog vodje »vaskolikog srpstva«, ne misli ni na Srbiju, ni na srpski narod, ni na gradjane nase, nego nas gura u totalni slom i potpuno ocajanje. Nas je izbor jasan: to je izbor izmedju mira i rata, izmedju buducnosti i potonuca, izmedju diktature i demokratije. Mi se zalazemo za principijelno odbacivanje ratne politike bez obzira ko je zastupa: vlast ili opozicija, s ove ili s one strane Drine.
Za nas je danas kljucno pitanje kako da se srpski narod u Bosni i Hercegovini odvrati od nastavka rata i pogibelji. Za taj narod Srbija snosi odgovornost, i sada i ubuduce. Mi moramo reci otvoreno da ratna politika Pala potapa i njih i Srbiju. Mora se uspostaviti neki red stvari. Jer, sta ce Srbi bez Srbije? Legitimno srpsko pitanje nije moguce resiti topovima na Palama i ukidanjem mirovnog procesa. Ono se ne moze resiti propascu Srbije. Tu granicu Srbi ne mogu da predju i da uobraze da Pale vode Srbiju.
Srpski narod je udario glavom o zid i on sada mora dzinovskim koracima da ide ka kompromisu. Cena je ogromna upravo zato sto se nisu pravili kompromisi. Zaostajemo cak i za onima koji su decenijama bili iza nas. Neka se niko ne pita zasto mu je mala penzija, zasto je omladina rasterana, zasto vec pljuste otkazi radnicima, zasto se pljackaju seljaci, zbog cega smo izolovani, zasto kriminal buja, zasto jedva zivotarimo. Svako treba da zna za sta placa ceh. Mora da zna da je to cena rata.
Zato Gradjanski savez smatra, u skladu sa svojom dosadasnjom politikom, da na pitanje da li treba potpisati plan Kontakt grupe, jasno kaze: da, treba ga potpisati. Reci NE mirovnom planu jednako je nastavku rata. (...)
Ozbiljnost ove parlamentarne debate pokazace i to da li cemo se i dalje vrteti u zacaranom krugu izvikivanja i rusenja vodja, divljenja i kudjenja njihove politike, ili ce svaki gradjanin ove Srbije postati svestan i vlastite odgovornosti za sopstveni zivot i sudbinu zemlje u kojoj zivi. Zongliranje ratom i ujedinjenjima samo je nastavak opake manipulacije nacionalnim osecanjima. Na srpski narod kao da su se navadile sicardzije, zongleri i mafijasi. Evo, toboze smo se ujedinili. Oni po vasceli dan smisljaju kako narod da prevare. Oni veruju da je Srbija nista, da je ona beskrajno strpljiva i da nema cene koju ona nece platiti i da nema gluposti i podvale koju ona nece progutati. Oni veruju da ce ovaj narod izmedju dva losa uvek izabrati losijeg. Oni veruju da od ekstremiste nas narod vise voli samo veceg ekstremistu. (...)
Proslo je vreme demagogije i epske patetike o ratu, mucenistvu i zrtvovanju. Kada su sudbinske odluke u pitanju epsko preterivanje i svako zongliranje nasom sudbinom vredja usi i dobar ukus. Vreme nam sve brze istice...
Verujem da me je Srbija dobro razumela: na dnevnom redu je razboritost i mudrost. Raskid sa ratnom politikom prema spoljasnjem svetu mora biti pracen i promenama u unutrasnjoj politici. Samo tako mozemo smanjiti sve stete koje smo pretrpeli od dosadasnje politike. Skrajnuli smo razvoj demokratije i privrede. Sada se treba zaloziti za novi pocetak demokratskog procesa u Srbiji, za njeno punopravno vracanje u svet i prikupljanje nasih mladih da obnove svoju zemlju.

*) Iz: Tematskog bloka »Mucno dresenje cvora«, Republika br. 99, 1–15. 09. 1994, str. 7–10.