U cirkusu

Bujice reci o Kolektivnom Srpskom Bicu (niko, za cudo, ne pominje crnogorski ekvivalent) potekle su nakon pojave vesnika proleca. Visibake i visideke na televizijskim ekranima, skupstinski zumbul, i miris baruta u vazduhu, naterali su gotovo svakoga da se oseti delom KSB. Bez sumnje, osecaj postoji, no je nekako prostorno dezorijentisan. Ulice su puste, televizije emituju mahom isti, poprilicno deplasiran program, bioskopi su zatvoreni, pozorista se smatraju nesigurnim. Gde je, dakle, KSB?
Prolece je: pocinje sezona. Medjutim, cirkus nije nuzno smesno i zabavno mesto, a ovaj, virtuelni, traje vec deset godina. Do sada su se na sceni vec izredjali klovnovi s izoblicenim licima, hrabre amazonke, vesti artisti, bradate zene, zongleri, lavovi ostrih celjusti, patuljci, dreseri konja, poslusni psi. Vreme je za poslednju tacku, finale veceri. Neko bice iz publike izlazi na scenu – i ono ce ucestvovati. Prilaze asistenti programa i vezuju ga za veliki kotur. Konacno, iznenadjenje: pojavljuje se bacac nozeva. Gledaoci su u transu. Neki zatvaraju oci. Kotur se zavrteo, a bacac ima ogromnu kolicinu nozeva. Padaju jedan za drugim. Deluje kao da nije bilo gresaka. Najpre tiho, zatim sve jace, publika negoduje. Bacac je odlucan da nastavi, njegova cast je u pitanju. Niko ne zeli da se sou prekine – bice na sceni nije taoc, niti zrtva. Sve se ovo cini uz njegovu precutnu saglasnost. Ono veruje da moze da izdrzi, neki ga hrabre. Ako sidje, ubedjeno je da nece smeti deci na oci da izadje, a buduce generacije proklinjace njegovo postojanje (naravno, pri tom previdja da deca tek treba da odrastu, ni buduce generacije se ne zovu takvima bez razloga). Znoj se cedi sa svih lica. Dovoljno je samo da bacac oseti malu nesigurnost, i...
Minuti traju kao dani. Bice, u pauzama izmedju bacanja, izigrava prisebnost. Kraj se ne nazire.
Hoce li bacac ikada prestati? Moze li ko da prekine bizarnu igru? Ima li KSB snage da vikne stop i zapita se otkud ono uopste u cirkusu?