Implozija populizma

Nebojsa Popov

Radovanje nadolazecem prolecu pomuceno je, najpre, silovitim recima i gestovima na brojnim mitinzima, a potom i brutalnim nadiranjem smrti kroz NATO bombardovanje nase zemlje. Gnev i otpor spoljnoj sili svakako je od najprece zivotne vaznosti. A otpor svakoj sili podrazumeva diferenciranu i temeljitu analizu raznolikih oblika u kojima se ona javlja, kako bi se potrazili putevi za njeno trajnije i pouzdanije obuzdavanje, radi stvarne zastite i obnove zivota.

Vrela struja

Iz serije mitinga posle Rambujea, odrzanih u mnogim mestima Srbije, izdvaja se onaj koji je organizovala SRS 27. februara u zemunskoj sportskoj hali »Pinki«. Taj miting je masovniji od mnogih drugih, bolje organizovan i vestije plasiran u medijima (snimak je emitovala i nedrzavna BK TV, u kojoj se vodja SRS nedavno proslavio i famoznom »bananom«, odnosno premlacivanjem advokata Barovica).
Hala je bila prepuna ljudi, svakidasnje odevenih, zastava (plavih i crnih, s mrtvackom glavom) i transparenata (mahom protiv Amerike i NATO, a u slavu radikala). Orila se prigodna muzika: »Kora od banane«, »Zapevale radikalke«, »Napred Vojo, brate«, »Sprem’te se sprem’te cetnici«; kakofoniju preseca refren: »Ne moze nam niko nista, ni sile velike, sa Seseljom mi smo jaci i od Amerike«; ori se: »Da predsednik budes, narod ima zelju, oj vojvodo Vojo srpski spasitelju«.
Glavni govornici su Tomislav Nikolic i Vojislav Seselj. Oni nastupaju kao najborbeniji predstavnici srpskog naroda. »Ono sto narod ne bude prihvatio, nije ni potpisano, pa makar ko bio potpisao«, istice Nikolic. »Mi Kosovo i Metohiju ne damo, a vi dodjite da nam uzmete«, prkosno dobacuje Nikolic citavom Zapadu, posebno Americi i Engleskoj, gde su, veli, »na vlasti homoseksualci, pedofili, lezbejke i nemoralni ljudi«. U ime bioloske i moralne superiornosti, Nikolic upozorava citav svet da se »uzme u pamet« pred silama koje ne prete samo Srbiji, vec i Rusiji, Kini, Japanu, Indiji... Seselj je nastupio jos borbenije. I on uzima u zastitu srpski narod od Amerike i njenih saveznika koji kidisu s namerom da ga uniste, a zemlju raskomadaju. U toj paklenoj nameri koristili su najpre Slovence, pa Hrvate i Muslimane, a sada isturaju Albance. Mi, klice Seselj, ne damo da ovde dodju bilo kakve strane trupe, ni Rusi. »Kao da smo mi Srbi glupi, pa da prihvatimo Ruse kao njihov stit«, kaze Seselj, i uslovljava: mogu Rusi doci, ali tek kao ravnopravan clan saveza SRJ s Rusijom i Belorusijom. Pred takvom borbenoscu svako bi morao da ustukne, da ne bi bio satrven. Pretnja unistenjem najpre je uperena protiv Albanaca (»Srbi ce stradati ali Albanaca vise nece biti«), protiv Makedonije (»dali smo im drzavu na tacni, ali bice unisteni ako s njihove teritorije bude ispaljen metak«), i protiv svih neprijatelja, stranih i domacih. I tu je prizivan narod kao nesavladiv bedem, cak i ako neko izda, »narod nece podleci izdaji« (povici: »Dole izdaja!«). A izdajnika uvek ima, draska Seselj svoje sledbenike. Ima ih u Crnoj Gori, ali je ona ipak nasla »svoju srpsku dusu«. I u Srbiji ih ima, uzvikuje Seselj, i upire prstom na »neke bitange iz Saveza za promene« i na »druge bitange« koje bi ovde rado videle i docekale strane trupe. Ali, niko nam nista ne moze, sve dok je snage u narodu i radikalima koje je, u retorskom zanosu, proglasio za vladajucu snagu u zemlji. Radikali su okosnica snage naroda i vlade »svenarodnog jedinstva«. Sredili smo stvari na univerzitetu i u medijima, trsi se vodja radikala, sredicemo i sve ostalo. »Malo-pomalo, mi cemo Srbiju dovesti u red!« – poentira svoj govor Vojislav Seselj.
Potom Vodja sa govornice »silazi u narod«, ore se borbene pesme, uzbudjeni ljudi pruzaju ruke, isturaju decu; Vodja se vere i uz tribine, gore-dole, »srasta sa masom«; zastave se vijore, muzika tresti, masa se povija, a iz nje, poput periskopa podmornice, strci pozamasna figura Vodje.

Epohalni patos

Skup JUL-a odrzan je u glamuroznom Centru »Sava«, bez zastava, transparenata, turbo-folka (intonirana je drzavna himna), u hladnijoj ali pompeznoj scenografiji. U retorici dominira briga o epohi, citavom covecanstvu; preplicu se prorocki i samanski zanos, izrazeni istovremeno, za govornicom, i u pozadini, s ogromnog ekrana.
Vec sama cinjenica da je organizator skupa organizacija JUL-a na Univerzitetu izraz je bahatosti, jer vazeci zakoni ne dopustaju stranacko delovanje u toj instituciji (rezim odlucno proganja odatle sve nevladajuce stranke). Glavni govornik je Mira Markovic, lider JUL-a i profesor univerziteta. Markoviceva je sadasnji trenutak uporedila, po tezini i dramaticnosti, s onim uoci Drugog svetskog rata, ali se, podseca, ondasnjem »ludom kreatoru« monstruozne vizije sveta suprotstavio veliki deo covecanstva, pa je »fasizam porazen vojnicki, politicki i moralno«. A sadasnja najveca sila sveta pretenduje na svetsku dominaciju »licemerno i podmuklo« i ne nailazi na veci otpor, osim u Srbiji. Amerika je olicenje apsolutnog zla – »americki moral nije u senci, on je u tami«. »Oni koji su u zemlji u kojoj sada zive dolazeci u nju«, docarava citavu epohu Markoviceva, »potamanili sve zivo od domorodackog autenticnog stanovnistva, danas nadlecu planetu sa bombama u dzepovima, spremni da ih bace na svaku drzavu za koju procene da je mala i dovoljno slaba da smeju da je optuze za krsenje ljudskih prava«. Apsolutnom zlu Markoviceva protivstavlja apsolutno dobro – »srpski narod« – naglasavajuci da »ovaj narod kao i njegova drzava nemaju nijednu senku u svojoj proslosti«. Iz tako rascepljene slike sveta na Tamu i Svetlo, sledi apodikticko pravo »svetla« da ukloni »mrak«. Prema poznatom geslu »sve je dopusteno«, ona priziva i podstice »sve oblike suprotstavljanja«: »mudre, dostojanstvene, ubedljive, velike, poucne, savremene, tradicionalne, momentalne, dugotrajne, razumne i nerazumne«. Birkajuci, kao i obicno u svojim govorima i clancima, crtice lepote u ovdasnjem zivotu svih ovih ratnih godina, ona i sada istice da nasa zemlja ne nudi samo nuzan oblik zivota, i na Kosmetu, nego i lep i srecan zivot. Ona se prsi pred stvarnim i mogucim protivnicima docarane slike sveta i vidjenja epohe prkosnim podsecanjem na poznato geslo: »Vi mozete pobediti, ali ne mozete ubediti«.
Markoviceva nije, poput Seselja, »sisla u narod«. Silovite reci, retorske fraze i emotivni naboj docaravaju, uz opisanu scenografiju, uzvisenu viziju epohe ka kojoj se sledbenici uzdizu, sledeci propovednika, umesto da on medju njih silazi. A ta impresivna slika umnozava se preko stampanih i, narocito, elektronskih medija, sugerisuci dozivljaj stapanja mase i vodje u uzvisenoj i strasnoj brizi o citavom svetu i covecanstvu, na prelomu vekova i milenijuma.

Prikazivanje skrivenog autoriteta

Na skupovima koje organizuje SPS glavnu ulogu imaju partijski i drzavni funkcioneri, dok stvarni vodja nije neposredno prisutan (osim preko slika). Odsutnog vodju predstavljaju pomenuti funkcioneri a odsutnu masu njeni predstavnici, u liku mladih i starih, radnika, seljaka i postene inteligencije, vec prema davno kliseiranom ritualu. Govori su uglavnom pripremljeni, napisani. Struktura govora je vrlo jednostavna – nama prete silom, suprotstavicemo se svim sredstvima ne pitajuci za cenu, odbranicemo Kosmet, Srbiju i Jugoslaviju. Krescendo svih govora je podrzavanje odlucne politike Slobodana Milosevica, ne samo sadasnje, vec i celokupne dosadasnje.
Tako se iznova iskiva borbeno »mi«. U junacenju je primetno »mi«, a ne »ja«. »Glavu dajemo, Srbiju ne dajemo«, klice na mitingu u Negotinu potpredsednik Savezne vlade, Zoran Lilic, podrazavajuci legendarnog Hajduk Veljka koji je govorio u jednini (i to licnim cinom potvrdio).
Ko god se seca masovnih mitinga iz vremena uspona srpskog populizma, moze da zapazi da sada nema neposrednog ucesca ni masa ni vodje. Zatim, skupovi se po pravilu drze u zatvorenom prostoru, krajnje svedenim ritualom. Najzad, izostaje i onaj stihijni huk eksplozivne snage nadiruceg populizma. Govori su jednolicni: uznosenje vlastitih simbola, osuda neprijatelja, zaklinjanje u vrhovnog vodju.
Na prvi pogled, stice se utisak da vladajuca partija vise nije matica masovnog pokreta, vec samo jedna od struja u njemu. Izvesnu korekciju takvog utiska namece cinjenica o prestiznom vodji koji, i kada je fizicki odsutan, simbolicki potvrdjuje svoje prvenstvo. Na njega se mnogi pozivaju, njemu se obracaju svetski mocnici, kod njega dolaze vazni posrednici. On je, dakle, uvek tu negde, nezaobilazan, kao deus absconditus.

Estetizacija stihije

Vuk Draskovic i SPO, cineci i ranije osobenu struju populizma, nekada s naglasenom konfrontacijom s drugim strujama i vodjama, sada nastupa sa sintetickim pretenzijama da deluje kao glavni objedinjujuci cinilac. Ulaskom u vlast, Draskovic salje svoje emisare na razne skupove i prima predstavnike na svom, »rezervnom kaucu«, a pretvarajuci TV Studio B u svoje »bastiljce«, koje prenosi njegove beskrajne propovedi, izjave, konferencije za stampu, reprodukuje vladajucu matricu propagande.
U vreme dok drugi priredjuju svoje mitinge, Draskovic i SPO nastoje da dogadjajima utisnu svoj jaci i trajniji – estetski – pecat. Bezmalo svi mediji najavljuju ekranizaciju Draskovicevog romana Noz, objavljenog pre skoro dvadeset godina. Iz brojnih spotova izdvaja se onaj koji dovodi u sumnju raniju pretpostavku da taj roman podstice mrznju, sugerisuci da on donosi istinu, cak viziju ne samo proslosti, nego i sadasnjosti i buducnosti. A ta istina i vizija jeste, sazeto receno, da smo se uvek klali i svetili za klanje. Junaci romana i filma determinisani su tom cinjenicom – noza (tog »oca epske poezije«), klanja i osvete – cija je licna psiha time sustinski ogranicena i odredjena, a sve ostale vrednosti, motivi i iskustva deluju neuverljivo. Takva paradigma zamenjuje »nacionalnom« nekadasnju »klasnu« okosnicu ideologizacije umetnosti. »Nacionalni realizam« stupa na mesto »socijalistickog realizma«.
Poznato je da se nacionalne vodje retko zadovoljavaju samo jednim talentom – politickim ili vojnim, vec pretenduju da budu »vodje i ucitelji«, naucnici i profesori, a ponekad, eto, i »vodeci« umetnici. Dabome, preplicu se pretenzije vodja i sledbenika, oko toga ko je u kome uzdignutiji, masa u vodji ili vodja u masi, ali to su teme za temeljnija istrazivanja od ovog osvrta na trenutna zbivanja. Ostaje tek da nagadjamo kakva je to estetika »zahvatila mase« koje smo i neposredno posmatrali na premijeri 19. marta, opet, na kultnom mestu – u Centru »Sava« – gde su se okupile hiljade ljudi u svakidasnjoj i svecanoj odeci, u trenerkama i bundama, u dzemperima, jaknama i ponekom smokingu, sa periferije i iz centra »prestonice«, a »i sire«. Jos manje je izvesno sta sve dozivljava publika u mnogim mestima kojima je ovaj film krenuo u pohode, nadmasujuci propagandu i legendarne »Neretve«.

Prestrukturacija i destrukturacija

Ono sto vidimo na povrsini dogadjanja dovoljno je impresivno da zaokupi svu paznju, ne samo neposrednih ucesnika vec i posmatraca. Mnogi su primetili nadiranje nestvarnih slika stvarnosti, nazivajuci je virtuelnom ili, jednostavno, nadrealistickom. Primetna je, takodje, dominacija monoloskog diskursa koji iskljucuje bezmalo svaku komunikaciju, pogotovo dijalog. Izostaje racionalan odnos prema uzrocima dramaticnih dogadjaja. I o mogucim racionalnim izlazima izostaje rasprava. Svet se dozivljava kao da je nepovratno rascepljen na apsolutno Dobro i apsolutno Zlo, Mrak i Svetlo. Vaskrsava magijski ritual, »crna magija« prema drugima, a »bela magija« prema svojima, svom etnosu, »braci i sestrama«. Kao da neposredno predstoji smak sveta. Sve je u nekom tesko shvatljivom ali upadljivom kretanju.
Mnogo je cinilaca koje treba odgonetati da bismo razumeli izvore i smerove pomenutog kretanja. Izdvaja se nesto sto, ipak, nije sasvim zagonetno. Naprotiv, sasvim je vidljivo u opisanim skupovima i dogadjajima. Oblici i tokovi »pluralizovanog« populizma sadrze snazan naboj koji razara i one institucije politickog poretka koje postoje, a sprecava uspostavljanje novih, stvarno parlamentarnih institucija. Eksplozija populizma u vreme njegovog uspona razarala je tadasnje institucije, pre svega nekadasnju zajednicku drzavu, a sadasnja implozija nije njegovo urusavanje, vec prestrukturiranje ili, popularnije receno, »prestrojavanje u hodu«. Nekada rivalske struje sada se prikazuju kao jedinstvene – u formuli »nacionalnog jedinstva« – ali umesto vidljivih znakova prevladavanja starog rivalstva, cak antagonizma, primetne su pretenzije na dominiranje citavim pokretom. A destrukcija institucija i same strukture drustva izbacuje na povrsinu zbivanja aparate sile i stihiju svih oblika nasilja.
Spoljna sila preti da prekrije opisana dogadjanja i da ih zakrili sirim – svetskim – konfrontacijama. Nije iskljucena ni nova eksplozija prestrukturiranog populizma. Dogadjaji su, svakako, toliko dramaticni da malo koga nece uzdrmati. Nakon 24. marta, kada je pocelo NATO bombardovanje nase zemlje, menja se i stvarnost i predstave o njoj. Mogucno je da svi ti dogadjaji podstaknu i odlucno racionalno reagovanje protiv svih oblika sile i nasilja.