Kad sasvim obican parfem, makar i u Francuskoj, postane poznatiji od istoimene nacije, po kojoj je dobio naziv, moze se reci da se covecanstvo vise ne meri stanovnicima, vec potrosacima. Kad poznati prvoligaski klub u Grckoj izgubi od totalnog autsajdera, neke ostrvske druzine, u kup utakmici, njegovi navijaci demoliraju grad, a novine ceo dogadjaj opisu imenom susedne nacije, lako se pronalaze opravdanja za reformu fudbalskih takmicenja. Kada su ta nacija Bugari, iznenadjenost je, u njihovim ocima, bespredmetna.

Zaborav

I, dok zvanicna Sofija svakodnevno obavestava javnost kako je Bugarska vazan »strateski« partner, bar na Balkanu, ako ne u Evropi i sire, a BTA radosno izvestava da je zemlja »ponovo u zizi interesovanja svetskih medija« jer je tamo pala krstareca raketa, ispaljena, zaboga, na Jugoslaviju, nekad ponosna nacija, cije je carstvo jos u devetom veku bilo konkurent Vizantiji, danas zivi siromasno, u zaboravu. Mocni svet seti se Bugara eventualno kad neki ratni brod, na manevrima, zatreba hitan remont, pri cemu je maticna luka daleko, ili kad kaznjava neki drugi narod na Balkanu. Pomen strateskog partnerstva u svojevrsnom zapecku Evrope zvuci kao kupovina pidzame za gladnu macku – mleko je daleko potrebnije. Mleko, u ovom slucaju velika transa kredita (bespovratne pomoci) Medjunarodnog monetarnog fonda mogla bi ruiniranoj bugarskoj ekonomiji uliti stabilnost, pre nego clanstvo u programu »Partnerstvo za mir« ili, recimo, regionalnoj inicijativi zemalja Jugoistocne Evrope, mada su obe stvari postignute velikim zalaganjem i neosporno vredne postovanja, narocito ako je Jugoslavija referentno telo.
Ipak, SRJ, kakva-takva, bila je i ostala bugarski Zapad (postoje tragicniji primeri: Makedonija – Albanija), sto se vise ogleda u bruto nacionalnom dohotku po glavi stanovnika, nego u demokratskim institucijama. Obican narod to, medjutim, manje ceni, pa su protesti zbog lose ekonomske situacije cesta pojava. Poslednje u nizu masovnih demonstracija, krajem 1996. i pocetkom 1997. godine, dovele su do pada socijalisticke vlade i vanrednih parlamentarnih izbora. Direktan povod predstavljala je mesecna inflacija od 300%, sto se katastrofalno odrazilo na kupovnu moc stanovnistva. Socijalisticki kabinet premijera Zana Videnova nije uspeo da odrzi korak sa rastom cena, te su prosecne plate pale od 70 americkih dolara u julu ‘96, na samo 12 u decembru iste godine. Izbori, najpre predsednicki, potom parlamentarni, rezultirali su pobedom Saveza demokratskih snaga, koalicije desnog centra. Nova vlada, na cijem se celu nasao Ivan Kostov, sacinila je obiman program ekonomskog oporavka. Dosadasnja realizacija je dovela do povratka na nivo iz 1995. – oko 1160 dolara po glavi stanovnika.

Gigantski problem

No, desnicarska vlada nije uspela da ispuni ocekivanja. Opozicija je krajem februara ove godine ukazala na propuste u sprovodjenju reformi industrije. Tim povodom upucen je i predlog za glasanje o poverenju vladi. Narodno sobranje, u kojem dominira koalicija Savez demokratskih snaga, odbilo je predlog, dvotrecinskom vecinom, ali je sam premijer Kostov priznao da »sve ne ide bas kao sto je planirano«. Vladini planovi obnarodovani su, sa rokovima realizacije, pre dve godine. Primetno je da privatizacija drustvene imovine znacajno kasni, a industrijski giganti stvaraju gubitke koji prete da ponovo destabilizuju nacionalnu monetu.

    »Prijatelji«, linorez, 1962.

Desnicarski kabinet bi rado (pro)dao industrijske gigante, ali nema kome. Problem sovjetskog nasledja: Bugarska, kao clanica bivseg Varsavskog pakta, bila je, cini se, najodaniji saveznik Kremlja; po sovjetskom modelu, neretko i po planovima, izgradjeni su monumentalni industrijski kompleksi, s jednom malom falinkom – bili su, vec tada, odreda nekonkurentni; u sistemima centralizovane ekonomije, oni su morali imati posla; uvodjenjem trzisne privrede, izgubili su kupce; sada se moraju prodati, bez obzira na cenu, jer drzavni fondovi nisu neiscrpni; radnici, medjutim, ne mogu da ostanu bez posla jer ce poceti sindikalni nemiri, koji ce srusiti vladu, a vlada, prirodno, zeli da ostane na vlasti. Elem, Kostov i njegovi ministri vec dve godine traze kupce. Bez uspeha, jer traze suvise (neotpustanje prekobrojnih radnika, zarade bar na dosadasnjem nivou), a ne nude mnogo (Bugarska je poprilicno daleko od ujedinjenog evropskog trzista).
Uopste, vlada Saveza demokratskih snaga nalazi se u dosta nezavidnom polozaju: planirani budzetski deficit daleko premasuje dozvoljene kriterijume za ulazak u Evropsku uniju, na uvozu i izvozu se gubi, prihodi od turizma su premali da bi pokrili rashode administracije, zlatne i devizne rezerve su nedovoljne, spoljni dug je jos pocetkom decenije iznosio 12 milijardi dolara – od tada je narastao bar za 25 odsto. Da cela stvar bude jos gora, inostrani poverioci ne deluju zadovoljno na pomen reprogramiranja, a vlada se pred narodom zavetovala da ce sprovesti ekonomske reforme »ili je biti nece«. Bezizlazna situacija? Nikako. Problem sovjetskog nasledja resava se na ruski nacin: Kostovljev kabinet treba samo da predoci MMF-u svoju odanost demokratskim principima. Procene su da bi oko dve milijarde dolara, nepovratno ili na par decenija, plus reprogramiranje vracanja prethodnih dugova na circa pet godina, urodilo oporavkom nacionalne ekonomije, dok bi cetiri i vise milijardi moglo rezultirati znacajnim napretkom (kriterijumi Evropske unije za tri godine, uz povoljne okolnosti). Na nesrecu, MMF trenutno ima vaznija posla nego da sanira bugarsku ekonomiju. Tu ne pomaze ni sarm sefa diplomatije Nadezde Mihajlove, a kamoli zaklinjanje u sopstvene demokratske principe – najnoviji primeri sugerisu da bi upravo to moglo biti znacajan minus. Steta, jer zvanicna Sofija zaista ima u sta da se zakune, za razliku od nekih potrazilaca u Aziji, Africi ili Latinskoj Americi.

Javnost

I, umesto da bude ponosna na izgradjene demokratske institucije, posebno treba izdvojiti javnost, Bugarska tezi da postane »omiljeno dete« Vasingtona na Balkanu (za to se, inace, vodi pravi rat u regionu). Javnost moze oboriti svaki kabinet u Sofiji, dok svaki kabinet ne moze da izadje na kraj ni sa sitnijim modelatorima javnog mnenja. Pre nesto malo manje od godinu dana, Narodno sobranje je usvojilo vladin predlog zakona o javnom informisanju. Formirana je visestranacka komisija eksperata kojoj je svaka radio i televizijska stanica morala da podnese uredjivacki koncept i skicu programa na odobrenje. Komisija nije robovala »najvisim svetskim standardima« i gotovo sve stanice su dobile odobrenje programa i dozvolu za koriscenje frekvencije. Gotovo sve, s izuzetkom nacionalne Radiotelevizije Bugarske. RTB, ciji se direktori i urednici menjaju bar jednom kvartalno, dugo nije mogla da prodje »moralne norme«, pri cemu se programski koncept nije znacajnije razlikovao od, recimo, srpskog ekvivalenta. Sve je zahvatilo tolike razmere da se cak razmisljalo o ukidanju nacionalne radiotelevizije. Ipak, »razum« je preovladao, rokovi su produzeni, RTB se nekako provukla, ali ostali mediji, prevashodno stampani, nisu to oprostili clanovima komisije. Usledila je serija tekstova o pristrasnosti i potencijalnoj korupciji, sto je, verovatno, zapecatilo brojne politicke karijere.

»Osveta«, linorez, 1966.

Oni koji se pitaju otkud, odjednom, toliko moralisanje u drzavi cija se carina zove »mitnica«, svakako nisu znali da je, tokom rezima pokojnog komunistickog diktatora Todora Zivkova, osam i po miliona Bugara citalo 17 dnevnih novina, sa ukupnim tirazom od 2 396 000 (veci prosek od Francuske). Sad, moze se polemisati o kvalitetu tih novina, u poredjenju sa francuskim, ali je nepobitno da je desnicarska vlada drasticno smanjila korupciju. Ne postoji zvanicni vladin dnevnik, vec nekoliko nezavisnih, po zapadnoevropskom principu, vise ili manje bliskih odredjenoj politickoj partiji. Interesantno je da pola miliona primeraka svakog dana, za dva dnevnika, proda WAZ (Westdeutsche Allgemeine Zeitung). Inostrani drzavljani ili kompanije imaju pravo na vlasnistvo medija, kroz svoje kompanije u Bugarskoj. Vlada nema pravo da se mesa u uredjivacku politiku.

Intermeco

Dakle, kako onda opstaje na vlasti? Kao i sve ostale demokratske vlade – na slabosti opozicije. Socijalisti, naslednici komunistickog rezima, formirali su pet od osam kabineta, od pada Zivkova 1989. godine. Danas, oni predstavljaju znacajnu politicku snagu, ali bez moralnog kredibiliteta da napadaju Kostova zbog propusta u ekonomskoj politici. Svaka druga opozicija bi vise uz pomoc medija, manje vecinom u parlamentu (Savez demokratskih snaga ima 137 poslanika od 240), srusila vladu koja je uspela da obezbedi tek 1160 dolara godisnje po glavi stanovnika, sto cini Bugarsku trecom najsiromasnijom drzavom u Evropi, posle Albanije i BiH. Ceka se pojava nekompromitovane opozicione snage, predvodnice levog bloka. Zapadni analiticari nagadjaju da bi to mogla biti koalicija Eurolevica.
U medjuvremenu, vlada jedine drzave koja strahuje od makedonskih teritorijalnih pretenzija dobila je u krizi na Kosovu povod da se ponasa kao strateski partner, iako jos nije otvoreno usla u rat (Bugari su to ranije cinili sa zakasnjenjem), i pomalo ignorise tesku ekonomsku situaciju. Odrzani su neki sastanci regionalnih lidera, s ciljem zauzimanja zajednickog stava oko sukoba u susedstvu. Rezultati su, po obicaju, opskurni. Balkanske drzave, izgleda, ne shvataju da ih samo udruzeni pristup problemima moze izvuci iz bede. Price o odrzavanju nekakve juznoevropske konferencije, koju naizmenicno pominju Francuska i Nemacka, kad god njihove diplomatije dodju u corsokak, zvuce kao da se radi o nekom drugom svetu, a nacionalno siromastvo je goruci problem i mora se resavati pod hitno, inace ce kroz deset godina postojati dve Evrope.