Pripadam ljudima koji radije dopustaju da se politika njima bavi nego sto prihvataju da se oni bave politikom. Nije to zato sto sam fizicar, tj. sto sam okrenut vise prirodi a manje drustvu, niti zato sto mi je politika, sa svim onim sto ona znaci i nosi, strana i daleka, nerazumljiva, nego zato sto u zemlji u kojoj zivim, po meni, nikada nije postojala politika u pravom smislu reci, nego brojni njeni surogati, manje ili vise nakaradni. Stoga, kod mene i nije bilo dileme, jer nisam mogao sebe da prisilim da se bavim takvom politikom, a ni ona sama nije uspela da se bavi sa mnom, bar ne tako da sam mogao osecati bilo kakvu prisilu. Pored toga, znao sam da me politika moze sputavati najvise onoliko koliko joj ja dopustim, jer sam se osecao gradjaninom Sveta, granice su mi bile otvorene, pa sam mogao, kad bi me nesto pritislo vise nego sto zelim, da odem, skoro, gde god zelim. Razlog da i ja zalegnem i napisem ovaj, ipak, politicki tekst, suprotno svom prethodno pomenutom opredeljenju, je visestruk. Prvo, nezavisno od moje zelje, zatvorene su mi granice, tj. Svet me ne zeli za svog gradjanina, politika me sputava mnogo vise no sto bih ja hteo, tj. ne da se bavi sa mnom, nego me gusi, a ja nemam kud. Zato moram da progovorim, pa mi dobro dodje vas poziv na dijalog o krizi Univerziteta.
Za pocetak, kako se meni cini, to sto se desava na Univerzitetu je vise od krize. Pomrcina je prekrila sve, skoro da se nista ne pomera, samo se poneko ponegde slabasno oglasi, uzvikujuci: »Mrak je. Svetlosti!«, ali, nista se ne desava, niko se ne budi. Nesto se mora pokrenuti, jer mrak nam ne treba, nema sta da sakrijemo, osim svoje bede i nemoci, a nje se u ovoj zemlji ne treba stideti, jer skoro svima nam je tako. Zato valja nesto uciniti, treba da nesto zasvetli, jer bolje je upaliti makar i najmanju svetiljku, nego ziveti u mraku.

Simptomi

Za simptomima ne treba da tragamo, jer se sa njima svakodnevno suocavamo. Ne treba ni mnogo znanja, a jos manje pronicljivosti da bismo uocili potpuno beznadje, bezvoljnost, besciljnost, besperspektivnost i ocaj, koji su rezultirali degradacijom kompletnog sistema civilizacijskih vrednosti i etickih normi, na kojima su izrastale starije generacije, a bez kojih izrastaju mladi narastaji. Ovo bolesno drustvo i drzava su kao brod bez luke i bez cilja, brod kojem, u ovoj njegovoj besciljnoj plovidbi, nijedan vetar ne moze biti dobar. Sa svima nama je isto tako, jer svaka drustvena institucija, posavsi od porodice, preko privrednih preduzeca, kulturnih institucija i Univerziteta, pa do svakog pojedinca, slika je drustva u malom.

Geneza

Sve ono sto danas imamo i sto nam se desava nije pocelo od juce, nije pocelo ni sa SPS-om i JUL-om nego mnogo ranije. To je proces koji je, po meni, zapoceo jos krajem davnih sedamdesetih, kada je rasformiran Savez studenata, sto smo mi, pripadnici tih generacija, doziveli samo kao prvu kaznu zbog 1968. Pravi zamah dobija osamdesetih, u doba ourizacije, kada smo se vrlo lako odrekli autonomije, i ne samo nje, nego i digniteta, dopustivsi, bez velikog otpora, da u upravne strukture Univerziteta udju vodoinstalateri, metaloglodaci itd. i pristavsi da im se da pravo da odlucuju i o stvarima kao sto je izbor nastavnika Univerziteta.
Sledeca, krucijalna faza procesa koji je doveo do danasnjeg stanja na Univerzitetu, desava se sredinom devedesetih, kada smo olako dopustili jos jednu, nesto perfidniju, degradaciju Univerziteta, prihvatajuci osnivanje tzv. komisija za maticnost, iako smo vrlo dobro znali da njihova funkcija nije bila da stiti nauku i Univerzitet od naucno i pedagoski nepodobnih nastavnika, nego da stiti politicke strukture i Sistem od naucnika i profesora koji su bili politicki nepodobni. Ova je faza znacajna i zbog toga sto je u njoj, de facto, zavrsen proces preuzimanja kontrole nad kadrovskom politikom na fakultetima, koji je bio zapoceo u prethodnoj fazi. Naime, dok su jos u prethodnoj fazi ljudi sa fakulteta imali mogucnost da prate ceo proces izbora u nastavnicka zvanja, pa i da brane svoje stavove do konacne odluke, u ovoj fazi zavrsni cin izbora desavao se negde tamo, sa izuzetno malim sansama da se, eventualno, obori ili izmeni konacna odluka.
Sledila je, u proteklih nekoliko godina, faza poigravanja sa Univerzitetom na nivou vrhovnih univerzitetskih organa, odnosno teziste borbe protiv Univerziteta prebaceno je u sam rektorat. Ne smatram nuznim da citaoce podsecam na sve ono sto se desavalo oko rektorata, ali bih podvukao da to nije bila borba da se on odbrani, nego pokusaj da se vrati Univerzitetu, da bi poceo da radi za one zbog kojih i postoji. Naime, koliko me secanje sluzi, rektorat i rektor nisu bili univerzitetski ni davnih sedamdesetih, kada sam studirao, a nisu ni danas. Znam za mnoge proteste na raznim fakultetima koji su se desavali u protekle tri decenije, u mnogima sam ucestvovao, neke sam i pokretao, ali ne pamtim nijedan univerzitetski protest, tj. ne pamtim da je bilo sta krenulo iz rektorata. Nikad rektor i rektorat nisu otvoreno stali na stranu onih koji su na Univerzitetu protestovali, uvek su se trudili da zaustave sirenje protesta sa jednih na druge fakultete, a zatim, skoro po pravilu, zdusno pomagali da se talasanje zaustavi.
Zavrsnica je usledila nakon studentskih setnji  i javnih studentskih, iako ne samo uvek studentskih, skupova na Platou. Naime, posto nije bilo mudrih glava, sposobnih da kanalisu i iskoriste energiju i snagu tih protesta, mnogima, a i njima, bilo je jasno da ce ona vremenom ispariti, da ce se uludo rasuti i da niko vise, zadugo, nece moci da je povrati. Ispalo je upravo tako, sto je najbolje pokazao potpuno neuspesan pokusaj da se studenti ponovo pokrenu, okupe na protest protiv Zakona o univerzitetu. Licno mislim da ne bismo smeli biti posebno ponosni zbog onoga sto se desavalo i desava na nekim fakultetima, jer tamosnji usamljeni protesti su, pre svega, indukovani neshvatljivo samovoljnim i nelogicnim odlukama dekana tih fakulteta.
Sve u svemu, ako se sagleda geneza procesa koji je doveo do sadasnjeg zakona o univerzitetu, lako se uocava da je to bio proces sistematske degradacije Univerziteta i njegovih poslenika, otimanja prerogativa i njihovog ustupanja nekompetentnim eksponentima i braniocima tzv. drustvenih interesa, odnosno politickim poslusnicima. Ne mogu da se otmem utisku da nam se sve ovo izdesavalo zato sto je Univerzitet bio slab, obezglavljen, ili kobno nehomogen, a ne zato sto su bile jake snage kojima je trebalo da se suprotstavimo. Isuvise cesto i lako smo pristajali na tudje a ne na nase rektore, olako smo dopustili da nam ourizacijom razore vekovnu univerzitetsku strukturu i organizaciju, nismo ni trepnuli kada je razoren Savez studenata, a nikada nismo uspeli da na pravi nacin sami sebe organizujemo. Drugim recima, dopustili smo da pokidaju sve ono sto nas je 

Stanje

Pre nego sto krenemo da trazimo izlaz, pored simptoma bolesti i posasti koje su nas zahvatile, treba jasno sagledati i stanje u kojem se nalazi i Univerzitet i drustvo u celini.
Najkrace receno, mislim da ne preterujem, stanje na Univerzitetu je takvo da Univerziteta uopste nema. Nema rektora i rektorata koji rade za Univerzitet, tavori skup autisticnih, medjusobno razdvojenih fakulteta, na kojima rade isti takvi ljudi, koji pokusavaju da obrazuju iste takve studente. Imamo skup razjedinjenih fakulteta na kojima bitisu razjedinjeni univerzitetski radnici i na kojima studiraju razjedinjeni studenti, a povrh svega tu je rektor i rektorat cija je jedina obaveza da odrzi takvo stanje, da satre svaki nukleus od kojeg bi moglo da se kristalise neko zdravo jezgro, sposobno da donese neke promene. Znaci, Univerzitet je u stanju potpunog haosa, jer se ne uocavaju procesi koji nagovestavaju neku usmerenu akciju, neku diferencijaciju, kojom bi se na jednoj strani okupili oni koji misle jedno, a na drugoj oni koji misle drugo.
Na Univerzitetu danas bitisu tri grupacije univerzitetskih subjekata, i to kako medju profesorima i asistentima, tako i medju studentima. Prvu grupu, verovatno najvecu, cine oni koji su u stanju potpune hibernacije, jer u njima ne postoji ni vera, ni snaga, niti zelja da bilo sta pokusaju da ucine, jer ne veruju da se nesto moze promeniti. Drugu grupu cine ljudi koji se donkihotovski satiru u svojim uzaludnim, usamljenickim, sizifovskim pokusajima da sami, ili sa jos nekolicinom istomisljenika, pokrenu stenu koju ne mogu pokrenuti. Trecu grupu cine oni koje je aktuelna vlast upregla u jaram, ali ne sa ciljem da vuku Univerzitet u nekom odredjenom smeru, nego da sprece svaki pokusaj da se bilo sta na njemu pokrene na bilo koju stranu, jer ako se neki organizovano pokrenu u, za vlast, zeljenom smeru, sutra se moze desiti da se okrenu i podju u nezeljenom. Znaci, iako postoje tri grupacije, vlast dobro pazi da se one ne homogenizuju, izdvoje i formiraju skupove koji imaju dovoljno snage da nesto pokrenu i promene. Ne dopusta se, gusi se svim sredstvima, bilo kakav organizovan proces, diferencijacija, da plavi budu medju plavima, crveni medju crvenima, zeleni medju zelenima, treba sve pomesati, da ni jedni, ni drugi, ni treci ne znaju koliko ih ima i sta mogu da ucine ako se okupe.

Izlaz

Za nas na Univerzitetu najveci i najbolniji problem je Zakon o univerzitetu i svi se slazemo da on mora biti promenjen. Ali, da li se od ovakve vlasti, da li se od petokrakog politickog oktopoda koji vlada ovom drzavom, moze ocekivati bolji zakon? Da li se njima moze nesto pokazati i dokazati, nesto sto bi ih nateralo da kazu pogresili smo, nesto sto bi promenilo njihove stavove, sto bi, u konacnoj instanci, dovelo do zeljenih promena? Naravno, ne! Sumnjam da iko medju nama, jos uvek, veruje u tako nesto. Jednostavno, njih, tvorce Zakona, ne mozemo ni recju, ni argumentom, niti bilo cime drugim ubediti i privoleti da promene njihov, a ne nas, sramni Zakon, tj. osnovni problem su oni. Dok su tvorci Zakona, a ne radi se o nekim pojedincima, na pozicijama na kojima su, tj. dok oni vladaju, vladace nama i Zakon. Recju, da bismo promenili Zakon, valja promeniti tvorce Zakona, i to dovoljno brzo, dok oni i Zakon ne promene nas, tako da postanemo deo svega toga.
Kako promeniti tvorce Zakona o univerzitetu, kako ih privoleti da se pomere sa mesta na kojem su? Plisanom, hodackom ili nekom trecom revolucijom? Ko jos u tako nesto u ovoj zemlji veruje, odnosno ko jos veruje da stvari mozemo promeniti tako sto cemo se otvoreno suprotstaviti onome sto nas je obuhvatilo, blokiralo, umrtvilo i ucinilo nas bezopasnima? Nemojmo se zavaravati da u nemirnim vremenima svet uvek ide za onim ko govori istinu, jer, kako je Napoleon rekao, a to i vreme u kojem zivimo potvrdjuje, istina je na strani velikih bataljona. Ko god danas u ovom drustvu pokrece akciju, ciji je cilj da u razumnom vremenskom intervalu ostvari bilo kakve ciljeve, mora imati ovo u vidu, jer, nazalost, zivimo u svetu u kojem put istine ne mora biti i put koji vodi do pobede. Ono sto moramo pokrenuti nije rasprava sa tvorcima Zakona, pa da ocekujemo da ce istinitost nasih argumenata, sama po sebi, biti dovoljna da se stanje promeni, nego je to prava i dugotrajna politicka borba u kojoj je, pored nase nuzne posvecenosti istini i nje same, potrebno i nesto vise. Da se razumemo, ovo nije politicka borba sa protivnicima koji su u zabludi, cije cemo stavove promeniti time sto cemo im otvoriti oci i pokazati istinu, jer znaju oni dobro sta je ovde istina, a sta laz, ali isto tako znaju da mogu opstati samo dok laz postoji.
Gde je izlaz, za kim i na koju stranu valja krenuti? Svakako ne za onima koji uporno uzvikuju: mrak je, treba nam svetlosti, jer uporno uzvikivanje tih reci nece vaskrsnuti svetlost i istinu. Prestanimo sa tom kuknjavom, sa upornim traganjem za novim i novim argumentima koji, uvek iznova, potvrdjuju ono sto svi dobro znamo, da je sve lose, da je sve umrtvljeno, da je mnogima ovladala mrznja, da caruje nasilje. Poslusajmo K. Jaspersa i shvatimo da ne treba da zivimo zbog onoga Ne recenog rdjavome, nego zbog onoga Da recenog dobrome. Govoreci uporno ne, a ostajuci zagledani u prljavstine i nepodopstine koje nas okruzuju, nista necemo promeniti, nista necemo pokrenuti, nego cemo ostajati sve nezadovoljniji i cemerniji. Gledajuci u sav taj mrak oslepecemo, izgubicemo veru da mozemo bilo sta drugo uciniti osim da kukamo. Umesto toga, izvrsimo plemenito samoubistvo, nestanimo kao ljudi koji stalno govore o problemima, postanimo ljudi koji govore o resenjima. Pocnimo, razbijajuci mrak, da palimo svetiljke!
Umesto upornih analiza i nabrajanja svih nepodopstina, potrebni su nam konkretni predlozi za akcije koje bi trebalo preduzeti da bismo obnovili Univerzitet. To je nuzno da bismo sagledali koliko nas je i kakvi smo, jer bez tog saznanja ne mozemo znati ni sta realno mozemo, a niti sta nam je ciniti. Ne treba pri tom podgrevati veru, a ovo je licni stav, da u ovom trenutku mozemo promeniti Zakon o univerzitetu, odnos aktuelne vlasti prema Univerzitetu, ili, pak, drustvo kao takvo. Misljenja sam da treba biti realniji i promisljati o pokretanju procesa promena na samom Univerzitetu, jer samo jak Univerzitet ima sansu da se za nesto izbori, da nesto promeni. Za jak Univerzitet trebaju nam povezani i usaglaseni, tj. koherentni fakulteti, cija snaga ishodi iz koherencije, a za jake fakultete trebaju nam koherentni skupovi nastavnika, asistenata i studenata. Ne mislim na skupove svih nastavnika itd., nego samo na one koji streme istom ili slicnom cilju, imaju iste ili slicne vrednosne sisteme, tj. na one koji se nisu beznadezno utopili u postojecu stvarnost i u kojima nije zgasla vera u bolje, a ni volja da se za to bore.
Neophodno je da zaustavimo sve dalje deobe. Prestanimo da se delimo na one koji su potpisali ugovor o radu i na one koji to nisu ucinili. Ja jesam potpisnik, ali ne smatram da sam bilo ciji saucesnik, ili da sam bilo sta i bilo koga izdao, ukljucujuci i samog sebe. O razlozima zbog kojih sam to ucinio mogu jos ovoliko strana da ispisem, ali radije bih, umesto toga, podsetio da ovo nije prvi put da tako nesto potpisujemo, ali je prvi put da se potpisima daje takva tezina. Ponovo smo potpisivali radne ugovore i u vreme ourizacije, ali niko tada nije ustvrdio da problem lezi u potpisu, jer je on bio samo posledica poraza, nego u onome sto mu je prethodilo. A mi smo, kada je rec o Zakonu o univerzitetu, bili definitivno porazeni onog trenutka kada je on bio izglasan. Trebalo je da se organizujemo, podignemo i srusimo sam predlog tog zakona, a mi to ne samo da nismo ucinili, nego, ruku na srce, nismo ni imali sansi da to postignemo, jer smo vec prestali da postojimo kao relevantna snaga. Nije Zakon donet da nas unisti, nego smo pre toga bili unisteni, pa je, kada se znalo da pravog otpora nece biti, obznanjen i izglasan sa neizmerljivom dozom oholosti i poruge, da stoji poput nadgrobnog spomenika na humki u koju smo odranije saterani. Uostalom, pogledajmo istini u oci, da nije bilo onih par nerazumnih novopostavljenih dekana, vrlo brzo niko ne bi ni