Broj 211 

Sta citate 
 
Bas usred dramaticnih martovskih dana izisla je iz stampe knjiga Hane Arent, Izvori totalitarizma, na nasem jeziku; ona vec dugo vazi za jedno od vrhunskih dela savremene filozofske i naucne literature. Izdavac je jedna zenska grupa »94.« kao jedan od cinilaca civilnog drustva i kulture, pre svega, kritickog misljenja, neophodnog ponajvise u vrtlogu dramaticnih zbivanja. Nadamo se da ce izvodi iz ove knjige da vas podstaknu da je procitate u celosti i da o svemu 
sto se zbiva razvijate vlastito kriticko misljenje.
Ur. 
Totalitarizam proizvodnja i unistavanje »suvisnih ljudi«*

Izolovani pojedinac i totalitarni pokret

Totalitarni pokreti su masovne organizacije atomizovanih, izolovanih pojedinaca. Od ostalih partija i pokreta razlikuju se po tome sto zahtevaju totalnu, neogranicenu, bezuslovnu i nepokolebljivu lojalnost svakog pojedinog clana. Ovaj zahtev vodje totalitarnih pokreta postavljaju i pre no sto dodju na vlast i organizuju zemlju po totalitarnim principima, a potkrepljuju ga tvrdnjom da ce njihove organizacije uskoro obuhvatati citavo covecanstvo. Tamo, pak, gde totalitarnoj vlasti nije prethodio totalitaran pokret (sto je, za razliku od nacisticke Nemacke, bio slucaj u Rusiji), pokret valja organizovati naknadno, a uslovi za njegovo jacanje moraju se stvoriti vestackim putem, kako bi totalna lojalnost psiholoski osnov totalne dominacije uopste bila moguca. Takva lojalnost moze da se ocekuje samo od potpuno izolovanog pojedinca koji, buduci bez ikakvih drustvenih spona, bez porodice, prijatelja, drugova, pa cak i pukih poznanika, osecaj da za njega ipak ima mesta pod suncem izvodi iz pripadnosti pokretu, iz clanstva u partiji. (332)

Funkcije vodje

Najvazniji Vodjin zadatak je da obavlja dvostruku funkciju karakteristicnu za svaki sloj pokreta da pokretu bude magican odbrambeni bedem od spoljnog sveta, a da u isto vreme bude i most koji pokret povezuje sa svetom. Tako se on razlikuje od svih obicnih partijskih vodja: on preuzima licnu odgovornost za svako delo ili nedelo koje pocini neki clan ili funkcioner u svojstvu pripadnika partije. Ova potpuna odgovornost je najvazniji organizacioni aspekt takozvanog principa Vodje, jer svaki funkcioner ne samo sto je naimenovan od strane Vodje, vec je i njegovo otelovljenje, a svaka naredba treba da proistice iz tog jednog sveprisutnog izvora. Temeljna identifikacija Vodje sa svakim naimenovanim funkcionerom i ovaj monopol odgovornosti za sve sto se cini predstavlja najupadljiviju razliku izmedju totalitarnog vodje i obicnog diktatora ili despota. Tiranin se nikako ne bi poistovetio sa svojim podanicima, a kamoli sa svim sto oni urade; on moze da ih iskoristi kao 


Ilustracija iz knjige Alfabetten,
Cijfers en Miniaturen  uit de Middeleeuwen, door Henry Shaw, FSA.

zrtvenu jagnjad i rado ce dopustiti kritiku na njihov racun, ne bi li sebe spasao od gneva naroda, ali ce se uvek drzati na apsolutnoj distanci od svih svojih podanika. Vodja, pak, ne moze da trpi da mu iko kritikuje podredjene, jer oni uvek delaju u njegovo ime; ako zeli da ispravi sopstvene greske, on mora da likvidira one koji su ih pocinili; ako zeli da krivicu za svoje greske svali na druge, mora da ih ubije. Jer unutar ove organizacije greska moze da se objasni samo kao prevara: sigurno je prevarant preuzeo ulogu Vodje. (382383)

Verovanje u fikcije

Problem sa totalitarnim rezimima nije u tome sto oni bezobzirno sprovode politiku sile, nego sto se iza njihove politike krije sasvim nova i do sad nepoznata koncepcija sile, kao sto i iza njihove Realpolitik stoji sasvim nova i do sad nepoznata koncepcija realnosti. Potpuno zanemarivanje neposrednih posledica, pre nego bezobzirnost; iskorenjenost i zanemarivanje nacionalnih interesa, pre nego nacionalizam; prezir prema utilitarnim motivima, pre nego beskrupulozno ostvarivanje sopstvenih interesa; »idealizam«, to jest nepokolebljiva vera u fiktivni svet ideologije, pre nego glad za moci sve je ovo u medjunarodnu politiku unelo nov faktor, opasniji od puke agresivnosti. (425)

»Objektivni neprijatelj«

Glavna razlika izmedju despotske i totalitarne tajne policije jeste razlika izmedju »sumnjivog lica« i »objektivnog neprijatelja«. Ovog potonjeg odredjuje politika vlade, a ne njegova zelja da zbaci vladu. On nikada nije individualac cije opasne misli treba isprovocirati ili cija proslost opravdava sumnju, vec je »nosilac tendencija«, nesto kao nosilac virusa. Sa prakticnog stanovista, totalitarni vladar ponasa se kao covek koji neprestano vredja drugog coveka, sve dok svi ne shvate da je ovaj njegov neprijatelj, tako da, sa izvesnim opravdanjem, moze i da ga ubije u samoodbrani. Ovo mozda jeste malo okrutno, ali deluje to zna svako ko je video kako uspesni karijeristi eliminisu suparnike. (431)

Nove mase

Mozda se moderne mase ni po cemu toliko ne razlikuju od masa ranijih vekova koliko po gubitku vere u Strasni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu. Jos uvek nesposobne da zive bez straha i nade, ove mase privlaci svaka mogucnost da covek stvori Raj koji prizeljkuju ili, pak, Pakao koga se plase. Kao sto Marksovo besklasno drustvo po nekim svojim popularizovanim crtama cudno podseca na mesijansko doba, tako i stvarnost koncentracionih logora ponajvise nalikuje srednjovekovnim vizijama Pakla. (453454)

Sistem za suvisne ljude

U totalitarnim uslovima ubedjenje i misljenje ma koje vrste je smesno i opasno, jer se totalitarni rezimi veoma ponose time sto im ono uopste nije ni potrebno, kao, uostalom ni ma sta ljudsko. Ljudi, u meri u kojoj su nesto vise od zivotinjske reakcije i obavljanja funkcija, suvisni su za totalitarne rezime. Totalitarizam ne tezi despotskom vladanju ljudima, vec sistemu u kom su ljudi suvisni. Totalna moc moze se postici i ocuvati iskljucivo u svetu uslovnih refleksa, u svetu marioneta bez traga spontanosti. Upravo zato sto su covekove snage tako velike, njime se moze u potpunosti vladati tek kada on postane primerak zivotinjske vrste zvane covek. (464)

Izlisni i suvisni

Totalitarni pokusaj da se ljudi ucine suvisnima u potpunosti odgovara osecanju modernih masa da su one same izlisne na ovoj prenaseljenoj Zemlji. U svetu umirucih, u kom se ljudima objasnjava da su suvisni tako sto se kazna izrice bez ikakve veze sa zlocinom, u kom postoji eksploatacija bez profita i u kom se radi bez konacnog proizvoda, besmisao se radja sa svakim novim danom. Pa ipak, u okvirima totalitarne ideologije, nista nije razumljivije i logicnije: ako su zatvorenici gamad, logicno je da ih treba istrebiti otrovnim gasom; ako su degenerici, ne treba im dozvoliti da zagadjuju narod; ako imaju »robovske duse« (Himler), ne treba traciti vreme na njihovo prevaspitavanje. Sa stanovista ideologije, nevolja sa logorima skoro da je u tome sto su oni pa isuvise razumni, sto je primena ideologije isuvise konzistentna. (464465)

Kriza i totalitarizam

Ako je tacno da se elementi totalitarizma mogu naci u istoriji, i ako analiziramo politicke implikacije onoga sto uglavnom zovemo krizom naseg veka, namece se zakljucak da ta kriza nije puka spoljna pretnja, da nije tek rezultat agresivne spoljne politike Nemacke ili Rusije, i da sigurno nece nestati sa Staljinovom smrcu, kao sto nije nestala ni padom nacisticke Nemacke. Moguce je cak i da ce prave nevolje naseg vremena dobiti svoj autentican mada ne neminovno i najokrutniji oblik tek kada totalitarizam postane deo proslosti.
Ovakva razmisljanja namecu nam pitanje da li je totalitarizam, rodjen za vreme krize, a u isto vreme i njen najjasniji i jedini nedvosmislen simptom, zaista samo nuzno zlo koje svoje metode zastrasivanja, nacine organizovanja i instrumente nasilja pozajmljuje iz dobro poznatog politickog arsenala tiranije, despotizma i diktature, i koje svoje postojanje duguje zalosnom, ali mozda slucajnom slabljenju tradicionalnih politickih snaga liberalnih ili konzervativnih, nacionalistickih ili socijalistickih, republikanskih ili monarhistickih, autoritarnih ili demokratskih. Ili mozda, bas naprotiv, postoji neka posebna priroda totalitarne vladavine, mozda ona ima neku posebnu sustinu i moze da se poredi i definise kao i drugi oblici vladanja koje zapadna misao poznaje i priznaje jos od antike. (468469)

Ponistavanje alternative

Umesto da kazemo da totalitarna vlast nema presedana, mogli bismo isto tako da kazemo da je ona razorila onu alternativu na kojoj je politicka filozofija zasnivala sve definicije sustine vlasti, a to je alternativa izmedju zakonite i nezakonite vlasti, izmedju samovolje i legitimne moci. Nikada nije osporavano da postoji veza izmedju zakonite vlasti i zakonite moci s jedne, i bezakonja i samovolje s druge strane. Pa ipak, totalitarni rezim suocava nas sa sasvim drugacijom vrstom vlasti. On se, istini za volju, oglusava o sve pozitivne zakone, pa cak ide do te krajnosti da osporava i one koje je sam doneo (kao u slucaju sovjetskog ustava iz 1936, da navedemo najizrazitiji primer), ili zakone koje se nije potrudio ni da ukine (kao u slucaju vajmarskog ustava koji nacisti nikada nisu opozvali). Opet, ne moze se reci ni da on dela bez ikakvih zakonskih smernica, niti da je proizvoljan, jer pretenduje na strogo i nedvosmisleno postovanje onih zakona Prirode ili Istorije iz kojih navodno proizlaze svi pozitivni zakoni.
Monstruozna je, ali dosta tesko oboriva tvrdnja totalitarne vlasti da ona nikako nije »nezakonita«, nego da se vraca izvorima autoriteta iz kojih pozitivni zakoni crpu svoj konacni legitimitet, da, ni izdaleka proizvoljna, ona mnogo vise postuje nadljudske sile nego bilo koja vlast pre nje, i da je, daleko od toga da crpe snagu iz interesa jednog coveka, sasvim spremna da zrtvuje svacije neposredne vitalne interese da bi ispostovala ono sto ona sama pretpostavlja da je zakon Istorije ili zakon Prirode. Njeno oglusavanje o pozitivne zakone pretenduje na visi oblik legitimnosti koji, buduci nadahnut samim izvorima, moze da se odrekne pravnickog sitnicarenja. (469470)

»Direktna pravda«

Totalitarna zakonitost, koja zanemaruje pravo i pretenduje na ostvarenje direktne vladavine pravde na Zemlji, sprovodi zakon Istorije ili zakon Prirode ne prevevsi ga u merila dobra ili zla koja bi se ticala ponasanja pojedinca. Ona zakon primenjuje direktno na ljudsku vrstu, ne vodeci mnogo racuna o covekovoj prirodi. Zakon Prirode ili zakon Istorije, ako se pravilno primenjuje, kao konacan proizvod navodno treba da dâ covecanstvo ova nada je u pozadini teznje totalitarizma ka globalnoj vlasti. Totalitarizam tvrdi da preobrazava ljudski rod u aktivnog, nepogresivog nosioca zakona koji bi ljudi inace pasivno i s oklevanjem postovali. Ako je tacno da je veza izmedju totalitarnih zemalja i civilizovanog sveta raskinuta zbog monstruoznih zlocina totalitarnih rezima, takodje je tacno i da ti zlocini nisu posledica puke agresivnosti, bezobzirnosti, rata i izdaje, vec svesnog raskida sa onim consensus iuris koji, prema Ciceronu, cini »narod«, i koji je, prema medjunarodnom pravu, u moderno doba osnov citavog civilizovanog sveta utoliko sto ostaje kamen-temeljac medjunarodnih odnosa cak i u uslovima rata. Ovaj osnovni konsenzus pretpostavka je i moralnog prosudjivanja i pravnog kaznjavanja: kriminalcu se moze pravedno suditi samo zato sto on ucestvuje u consensus iuris, a cak i objavljen zakon Bozji moze da postoji medju ljudima samo ako ga oni uvazavaju.
Na ovoj tacki na videlo izlazi sustinska razlika izmedju totalitarne i drugih koncepcija prava. Totalitarna politika ne zamenjuje jedan sistem zakona drugim, ona ne uspostavlja sopstveni consensus iuris, ne stvara neki nov oblik legalnosti, na primer revolucijom. Njeno oglusavanje o sve, pa cak i o sopstveno pozitivno pravo, pokazuje nam da ona veruje da moze da opstane i bez ikakvog consensus iuris a da ipak ne zavrsi u tiranskom bezakonju, samovolji i strahu. A bez consensus iuris moze da opstane zato sto obecava da ce raskinuti vezu izmedju postovanja zakonâ i covekovog delanja i volje; ona obecava pravdu na Zemlji zato sto tvrdi da ce covek postati otelovljenje zakonâ. (470)

Sila »zakon kretanja«

Teror je ostvarenje zakona kretanja, i njegov glavni cilj jeste da omoguci silama prirode ili istorije da slobodno vrsljaju ljudskom vrstom, neometane spontanim ljudskim delanjem. Teror pokusava da »stabilizuje« ljude kako bi oslobodio sile prirode ili istorije. Zakon kretanja odabira neprijatelje ljudske vrste na koje se teror usmerava; nedopustivo je da ikakva spontana akcija, bilo da ona izrazava protivljenje ili podrsku, ometa eliminisanje »objektivnog neprijatelja« Istorije ili Prirode, klase ili rase. Krivica i nevinost postaju besmislene kategorije; »kriv« je svako ko se nadje na putu prirodnom ili istorijskom procesu koji je presudio »nizim rasama«, pojedincima »nesposobnim za zivot«, »izumirucim klasama i dekadentnim narodima«. Teror te presude izvrsava, a na njegovom sudu svi su subjektivno nevini: ubijeni zato sto nisu ucinili nista protiv sistema, a ubice zato sto u stvari ne ubijaju, vec izvrsavaju smrtnu presudu koju je doneo neki visi sud. Vladari, opet, ne tvrde da su pravicni ili mudri, vec samo da sprovode zakone istorije ili zakone prirode; oni ne primenjuju zakone, nego postuju kretanje i zakon koji njime upravlja. Ako se kao zakon prihvati zakon kretanja neke nadljudske sile, Prirode ili Istorije, onda teror jeste zakonitost sama. (472473)


Ilustracija iz knjige Alfabetten,
Cijfers en Miniaturen  uit de Middeleeuwen, door Henry Shaw, FSA.

Totalni teror, sustina totalitarne vlasti, ne postoji ni na korist ni na stetu ljudi. Njegov je zadatak da silama prirode ili istorije pomogne da u do sada nepoznatoj meri ubrzaju kretanje. Ovo kretanje, koje se odvija prema sopstvenim zakonima, ne moze da se ometa na duze staze; konacno, njegova snaga uvek ce biti mnogo veca od najveceg dela i od najsnaznije volje covekove. No ono i te kako moze da se uspori, i gotovo se neminovno usporava covekovom slobodom, koju cak ni totalitarni vladari ne mogu da iskorene, jer je ova sloboda ma kako beznacajna i proizvoljna ona njima izgledala identicna sa cinjenicom da se ljudi stalno radjaju i da stoga svaki covek jeste nov pocetak, da, u izvesnom smislu, zapocinje svet iznova. Sa stanovista totalitarizma, cinjenica da se ljudi radjaju i umiru samo je nezgodno uplitanje u posao visih sila. Teror zato, kao sluga pokorni kretanja prirode ili istorije, treba da eliminise ne samo slobodu u nekom specificnom smislu, nego i izvor slobode, koji je dat sa cinjenicom covekovog rodjenja, sa njegovom sposobnoscu da pocinje iznova. Pomocu gvozdenog obruca terora, koji unistava sarolikost i od mnostva ljudi cini Jednog koji ce nepogresivo delati u skladu sa zakonima istorije ili prirode, ne samo sto mogu da se oslobode sile istorije i prirode, nego mogu i da se ubrzaju u meri u kojoj one same to nikada ne bi postigle. To prakticno znaci da teror odmah, ne sacekavsi sporije i manje efikasne procese prirode ili istorije, izvrsava smrtnu kaznu koju je priroda navodno izrekla nad rasama ili pojedincima koji su »nesposobni da zive«, ili koje, pak, je istorija izrekla nad »izumirucim klasama«. (474)

Zitelji totalitarne zemlje zahvaceni su procesom prirode ili procesom istorije i treba da ga ubrzaju; oni mogu biti ili izvrsioci ili zrtve njegovog inherentnog zakona. Taj proces moze da odluci da oni koji danas eliminisu rase i pojedince ili pripadnike odumirucih klasa i dekadentne narode sutra i sami treba da postanu zrtve. Da bi mogla da upravlja ponasanjem svojih podanika, totalitarna vlast mora svakog od njih da pripremi kako za ulogu dzelata, tako i za ulogu zrtve. U cilju ove dvostrane pripreme, kao zamena za nacelo delanja, koristi se ideologija. (476)

Ideologija je skoro doslovno ono sto joj vec i ime kazuje: ona je logika ideje. Njen predmet je istorija, na koju se onda »ideja« primenjuje; rezultat te primene nije korpus iskaza o necemu sto jeste, vec razotkrivanje procesa, necega sto se stalno menja. Ideologija se bavi pojavama kao da one slede isti »zakon« prema kom ona logicki izlaze svoje »ideje«. Ideologije tvrde da znaju misterije svekolikog istorijskog procesa tajnu proslost, zamrsenu sadasnjicu, neizvesnu buducnost zahvaljujuci logici inherentnoj njihovim idejama. (477)

Karakteristike ideologije

Prvo, zbog pretenzije na totalno objasnjavanje sveta, ideologije se trude da objasne ne ono sto jeste, vec ono sto nastaje, sto se radja i nestaje. One se sve bave samo kretanjem, odnosno istorijom u uobicajenom znacenju reci. Ideologije su uvek usmerene na istoriju, cak i kada, kao u slucaju rasizma, naizgled polaze od prirode; priroda tu sluzi jedino da bi se istorijske pojave objasnile i svele na prirodne. Zahtev za totalnim objasnjenjem sveta obecava da ce pokriti sve istorijske dogadjaje: totalno objasnjenje proslosti, totalno poznavanje sadasnjosti i pouzdano predvidjanje buducnosti. Drugo, u ovom svojstvu ideoloski nacin misljenja odvaja se od sveg iskustva, posto iz njega ne moze da nauci nista, cak i ako su u pitanju stvari koje su se upravo odigrale. Tako se ideolosko misljenje emancipuje u odnosu na stvarnost koju mi primamo s nasih pet cula, i insistira na »istinitijoj« stvarnosti, skrivenoj iza svih saznatljivih stvari, stvarnosti koja njima upravlja sa tog skrovitog mesta i zahteva posebno, sesto culo pomocu kog bismo mogli da je percepiramo. To sesto culo daje ideologija, posebno ideoloska obuka koja se stice u ideoloskim institucijama, osnovanim iskljucivo radi indoktrinisanja »politickih vojnika« u Ordensburgen nacista ili u skolama Kominterne i Kominforma. Emancipovanju misljenja od iskustva i stvarnosti takodje sluzi i propaganda totalitarnog pokreta; ona se uvek trudi da svakom javnom, realnom dogadjaju prida tajno znacenje i da iza svakog javnog politickog cina podozreva tajnu nameru. Kada pokreti dodju na vlast, oni nastavljaju da menjaju stvarnost u skladu sa svojim ideoloskim postavkama. Pojam neprijatelja zamenjuje se pojmom zavere, i tako se stvarnost istinsko neprijateljstvo ili istinsko prijateljstvo vise ne dozivljava i razumeva kao takva, vec se automatski pretpostavlja da ona znaci nesto drugo.
Trece, kako ideologije nemaju moc da preobraze stvarnost, one ovu emancipaciju misljenja od iskustva postizu odredjenim metodama dokazivanja. Ideoloski nacin misljenja cinjenice rasporedjuje u apsolutno logican niz koji pocinje sa aksiomatski prihvacenom premisom, i iz nje izvodi sve ostalo; drugim recima, on se odlikuje jednom doslednoscu koje nema nigde u domenu realnosti. Dedukcija moze da bude logicka ili dijalekticka; u oba slucaja ona predstavlja dosledno argumentovanje koje bi, buduci da se koristi kategorijama procesa, trebalo da je kadro da objasni kretanje nadljudskih sila, prirodnih ili istorijskih. Uvid u njih postize se tako sto razum logicki ili dijalekticki oponasa zakone »naucno« utvrdjenih kretanja i integrise se u njih vec samim oponasanjem. Ideoloska argumentacija, uvek neka vrsta logicke dedukcije, udovoljava dvama pomenutim elementima ideologija (elementu kretanja i elementu emancipovanja od stvarnosti i iskustva), prvo, zato sto njeno navodno kretanje ne proizlazi iz iskustva, nego nastaje samo iz sebe, a drugo, zato sto ona to jedno jedino polaziste koje bira iz dozivljene stvarnosti pretvara u aksiomatsku premisu, a od tada sva dalja argumentacija ne podleze proveri od strane iskustva. Kad se jednom nadje premisa, polaziste ideoloskog misljenja, iskustvo vise ne utice na njega i stvarnost ga nicemu ne moze nauciti. (478479)

Unistavanje odnosa medju ljudima

S jedne strane prinuda totalnog terora, koji svojim gvozdenim stegama zbija mase izolovanih ljudi, ali ih i podrzava u svetu koji je njima postao divljina, a s druge strane unutarnja prinuda logicke dedukcije, koja priprema svakog pojedinca u njegovoj usamljenosti i izolovanosti od ostalih ljudi, odgovaraju jedna drugoj i potrebne su jedna drugoj kako bi se omogucilo stalno kretanje, vodjeno terorom. Kao sto teror, cak i u svom pred-totalnom, cisto tiranskom obliku, unistava sve odnose medju ljudima, tako i samo-prinuda ideoloskog nacina misljenja unistava sve spone sa stvarnoscu. Priprema je uspela kada ljudi izgube kontakt sa drugim ljudima isto kao i sa stvarnoscu koja ih okruzuje; jer zajedno sa ovim sponama, oni gube ne samo otvorenost za nova iskustva, nego i sposobnost da misle. Idealni podanici totalitarne drzave nisu ubedjeni nacisti ili ubedjeni komunisti, nego ljudi koji izmedju cinjenice i fikcije (a nju cini stvarnost iskustva), izmedju istine i neistine (nju, opet, cine norme misljenja) vise ne prave razliku. (481482)

Nemoc izolovanih ljudi

Vise puta je primeceno da teror moze apsolutno da vlada jedino ljudima koji su medjusobno izolovani, te da je stoga jedna od glavnih briga tiranije kako da stvori tu izolaciju. Izolacija je mozda pocetak terora; ona svakako jeste njegovo najplodnije tle; ona je, medjutim, uvek i posledica terora. Ta izolacija je zapravo pred-totalitarna, a njen glavni simptom je nemoc, utoliko sto moc uvek proistice iz »zajednickog delanja« (Berk); izolovani ljudi nemocni su po prirodi stvari. (482)

Koren dzelata i zrtava

Usamljenost, osnov terora (koji je sustina totalitarizma), ali i osnov ideologije, odnosno logicnosti (koja priprema dzelate i zrtve), tesno je povezana sa iskorenjenoscu i suvisnoscu koje su kao prokletstvo pratile moderne mase od pocetka industrijske revolucije, a drasticno se zaostrile s usponom imperijalizma krajem proslog veka i slomom politickih institucija i drustvenih tradicija u nase vreme. Biti iskorenjen znaci nemati u svetu mesto koje bi drugi priznavali i jemcili; biti suvisan znaci uopste ne pripadati svetu. Iskorenjenost moze biti prvi uslov za suvisnost, kao sto izolacija moze (ali ne mora) da bude prvi uslov za usamljenost. Ako se ne uzmu u obzir njeni skoriji istorijski uzroci i njena nova uloga u politici, usamljenost kao takva kosi se sa zahtevima conditio humana, ali je u isti mah i jedno od osnovnih iskustava u zivotu svakog coveka. Cak i iskustvo materijalno i culno datog sveta zavisi od dodira sa drugim ljudima, od naseg zajednickog cula (common sense) koje regulise i kontrolise sva ostala cula i bez kog bi svako od nas bio opkoljen osobenoscu svojih culnih podataka a oni su po svojoj prirodi nepouzdani i varljivi. Samo zato sto imamo to zajednicko culo, odnosno samo zato sto ne jedan covek, nego ljudi, u mnozini, nastanjuju Zemlju, mozemo da se oslonimo na nase neposredno culno opazanje. Pa ipak, dovoljno je vec da se setimo da cemo jednog dana napustiti ovaj zajednicki svet koji ce postojati i bez nas, svet ciji kontinuitet ne zavisi od nas, pa da se osetimo usamljeni, napusteni od svega i od svih. (483484)

Slobodan covek kraj totalitarizma

Totalitarizam, kao i tiranija, nosi u sebi klice sopstvenog unistenja. Kao sto su strah i nemoc (iz koje se strah i radja) antipoliticki principi, jer coveka bacaju u stanje protivno svakom politickom delanju, tako su i usamljenost i logicko-ideolosko izvodjenje najgorih zakljucaka (koje i potice iz usamljenosti) antisocijalno stanje, jer kriju u sebi princip destruktivan po sav zajednicki zivot. Pa ipak, organizovana usamljenost je znatno opasnija od neorganizovane nemoci svih onih kojima vlada tiranska samovolja jednog jedinog coveka. Ona je opasna zato sto preti da razori svet kakav je nama poznat svet koji je, reklo bi se, svuda stigao do svojih granica pre no sto uspemo da makar nazremo novi pocetak na rusevinama starog.
Nevezano sa ovakvim razmisljanjima koja su kao predskazanja malo korisna i jos manje utesna ostaje cinjenica da su kriza naseg doba i njeno elementarno iskustvo dali sasvim nov oblik vladanja, koji ce nas kao potencijalitet i stalno prisutna opasnost najverovatnije pratiti od sad pa nadalje, kao sto, bez obzira na privremene poraze, covecanstvo prate i drugi oblici vladanja (monarhije i republike, tiranije, diktature i despotije), nastali u razlicitim istorijskim trenucima i na osnovu razlicitih elementarnih iskustava.
No, isto tako ostaje i istina da svaki kraj sadrzi i nov pocetak; taj pocetak je obecanje, jedina »poruka« koju kraj moze da zavesta. Zato pocetak, pre no sto postane istorijski dogadjaj, jeste najvisa covekova sposobnost; sa politickog stanovista, on je isto sto i covekova sloboda. Initium ut esset homo creatus est »da bi bilo pocetaka, stvoren je covek«, rekao je Avgustin. Svako novo rodjenje jemci taj pocetak; on i jeste covek sâm. (486487)
 

*) Iz: Hana Arent, Izvori totalitarizma, prevod: Slavica Stojanovic i Aleksandra Bajazetov-Vucen, »Feministicka izdavacka kuca 94«, Beograd 1998, str. 332, 382383, 425, 431, 453454, 464, 464465, 468469, 469470, 470, 472473, 474, 476, 477, 478479, 481482, 482, 483484, 486487. Oprema radakcijska.

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar