Broj 211 

Ponovo procitati
 
Balkan*

(Beleske jednog balkanofila)

Poluostrvo, narocito kad je vitko i vretenasto, dakle mnogo otrgnuto od zgrudvanog kontinenta i zgrudvanog ljudstva, to je zaista zaseban svet. Po svemu zaseban: po klimi i egzistencijama zivih bica; po cudnim putevima koji sa stena padaju u mora i galije; po duhu i kulturi, po veri, po drustvu i politici. Zato sto je takvo poluostrvo mnogo obliveno morem, i cuvano mnogim moreuzima, tesko prodire u njega covek, obicaj, ideja i roba, ali kad udje, onda samo tesko moze natrag i napolje. Poluostrva mnogo apsorbuju, rezervoari su. Na poluostrvima, stoga, izvode se mnoge promene, vrsi se u toku vremena veliki broj eksperimenata, teoriskih i prakticnih, u oblasti ciste misli, kulturnog rada, drzavnih ustrojstava, politickih metoda. Treba se setiti Skandinavije: njen mir traje vise od sto godina; medjusobni politicki sporazumi ostvareni su na osnovi razuma i prijateljstva da li su zbilja tamo na dalekom severu isli za Platonom! njihove kulturno drustvene tekovine jedinstvene su. Setiti se treba Italije: raskidana na onoliko drzava i raznih drzavnih uprava koliko cela Evropa nije imala, a ipak sa humanizmom i umetnoscu od koje je sva zemlja muzej, a muzeji svih drugih zemalja puni i ponosni. Setiti se treba Balkana: sa antickom Grckom i srednjevekovnom Vizantijom na njemu, sa najcudesnijim produktima staroga i srednjega veka.
Kad ljudi i knjige kazu: Grcka, Vizantija, nekako tako kazu kao da je Grcka lebdela medju oblacima, a Vizantija u maglama Orienta, cas crnim paklenim, cas svetlucavim i tamjanisanim. Medjutim, jedno i drugo je Balkan, bio, i ostao, po direktnom krvnom i idejnom nasledstvu u narodima koji zive na Balkanu od starina. Grcka sa svojim sjajnim tvorcima u filozofiji i u umetnosti, sa svojom sjajnom politickom mislju koja je obuhvatala sve drzavne ideale i sve partiske principe, i na sebi proucavala sve drzavne progrese i sve drzavne propasti balkanski je produkt. Vizantija, to cudo od drzavnog organizma, koji se iz totalnih rusevina ponovo dizao, koji je darovitoscu i idealnom vatrom po jednog samo coveka, vladara ili vojskovodja, iz smrti vaskrsavao balkanski je produkt. I sto dalje sve vise, jer se jedinstveni taj drzavni organizam stezao sa svojom silom, ponosom i tragedijom vise i vise, dok se nije stegao u jedan jediti balkanski grad, Vizant ili Carigrad, to sedmo ili dvadeset sedmo cudo Balkana, sa svojom basnoslovnom istorijom politickom, verskom, kulturnom i nekulturnom.


Ilustracija iz knjige Alfabetten,
Cijfers en Miniaturen  uit de Middeleeuwen, door Henry Shaw, FSA.

Poluostrvo je zaseban svet. Drzave i narodi na njemu, kao u jedan brod ukrcan, moraju imati jedan opsti politicki problem i politicki ideal, ma koliko inace raznovrsni bili. Balkan dolazi u obzir pre svih drzava na Balkanu, kada god je momenat tezak i opasan, svejedno da li opasan politicki ili kulturno. (Hoce li Balkan jedared otvoriti oci uspavane, i videti svoj ogromni kulturni kapacitet, ako zamahne kao celina?) Aristotel u Politici kaze: »celo prednjaci delovima; svrha prednjaci interesima i sredstvima; ko sa opstim nema veze, i nema sta da mu da, taj nije gradjanin, taj je ili bog ili zivotinja«. Balkanskim drzavama, koje sa Balkana ne mogu nikuda i nikome, Balkan je celina i svrha. Balkan je dakle sam sobom i problem i ideal. Zemlja uopste, zato sto nosi i drzi i drzave i narode, imala bi biti prvi cinilac u teorijama o drzavama i politikama. Na otkinutom poluostrvu, zemlja je ne samo cinilac kao zemlja, nego jedna vrhovna kategorija: Balkan je Balkancima bez razlike vrhovni pojam iz kojeg se tek svi drugi pojmovi izvode.
Stran svet i strani politicari obicno nemaju nikakvo, ili imaju samo slabo znanje i iskustvo balkansko. A ako ga imaju kakvo takvo, iz posebnih politickih razloga prikazuju Balkan uvek kao razbijen brod, i koji jos i dalje ljulja bura nesloge i netrpeljivosti, i koji neminovno mora da drzi neko spolja, da ne potone. Stran svet, zato, istice uvek kao problem Balkana samo problem pojedine drzave balkanske, tacno one koja u danom momentu zaboravlja svoje poluostrvo. Na Balkanu pak, ili se to trpi, ili se ono zaboravlja: zaboravlja da smo celina. A tu zaboravnost stran svet najbolje zna od svih balkanskih znanja. I injoruje se Balkan kao celina, a pojedinosti i problematicnosti balkanske, vazne po politiku i stranog sveta, nazivaju se svim mogucim terminima, samo da se ne bi istaklo da su to delovi opsteg problema i opsteg ideala balkanskog.


Ilustracija iz knjige Alfabetten,
Cijfers en Miniaturen  uit de Middeleeuwen, door Henry Shaw, FSA.

Balkanski svet treba potsetiti na Balkan, i na sjajne tradicije Balkana. Moze nam se, bogato, da pri gledanju u ono sto je bilo, sto se imalo i znalo, ostanemo pri cisto balkanskim narodima i pri Balkancima. Platon je pisao: »da svaka forma drzave propada samo zbog unutrasnjih gresaka... da se medjusobni odnos drzava i uprava kvari samo zbog nerazuma... da se principi i ideali ne smeju prezategnuti, jer od prezategnutih principa prskaju stranke, a od prezategnutog ideala drzave... da je za poredak jedne drzave, ili za medjusobne odnose drzava i uprava (ma i najraznovrsnije smesnih oblika) da su potrebni, sem slobode, razum i prijateljstvo«. Sve su to vanredno mudre i tacne misli bas jednog poluostrvljanina, sa tendencijom da se stvari svrse na poluostrvu, domacim razumom i prijateljstvom. I ne treba se sazaljivo smesiti Platonovim idejama na poluostrvu koje je cuveno i razglaseno po neslogama i netrpeljivostima, i to i u Platonovoj Grckoj. Ne treba se smesiti. Ima u istoriji Grcke i Vizantije, i u istoriji Bugara i Srba, sjajnih primera da se spasavale situacije i mir u zemljama bez vojsaka i bez novaca. Posle, razum i prijateljstvo sve vise nestaju iz politike. Ali u novija vremena ima opet lepih napora da se setimo od kakvih smo sjajnih tradicija u oblasti misli, i junastva, i pregalastva. U novije vreme istupa pred Balkance politicare, i pred balkanski svet, ideal Balkana: vladati i ziveti, braniti se i razvijati se na osnovu razuma i prijateljstva.
Ostala je na Balkanu iz velikih tradicija jos jedna tajna sjajnih upravljaca i regeneratora starog balkanskog sveta: znali su dobro brojati, i tako uocavali brojne odnose, i kroz brojne odnose zakone zivota i sklada. Dobro su brojali seljake, polja, sume, radne dane i praznike; pa gradove i pozorista; pa bitke i groblja; pa pobede i poraze iz tih brojnih odnosa citali su u cemu se sastoji red, sklad i energija, i, s druge strane, citali koji su oni sto ne znaju brojati, ne znaju brojne odnose, ne znaju da je Justinijan rekao: »Ko dobro broji, taj ima pravo«; a bozanski Platon zapisao: »Brojka je darovanje bozanske vaselene...« Ako se narodi na Balkanu osete Balkan, osete celina, imace da broje divne brojke proslosti i sadasnjosti. Velike su brojke seljaka, suma, voda, njiva; velike su brojke borbi za slobodu; i bezbrojne su brojke valjanosti. Jer je Balkan zemlja seljaka, a u seljaku najvise one valjanosti koja je navodimo opet balkanski citat: Aristotela koja je ne valjanost gradjanina, nego valjanost opste covecna. A posle brojanja, ostaju jos razum i prijateljstvo.
(1940)

*) Iz: Isidora Sekulic, Analiticki trenuci i teme, Sabrana dela, knjiga deveta, »Vuk Karadzic«, Beograd, str. 484488.
 
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar