Domet moralne osude sile

Nebojsa Popov

NATO bombardovanje nase zemlje stavlja nas pred mnoga iskusenja. Medju prvima je moralno. Politicko iskusenje postoji samo za one koji ne prihvataju poistovecenje politike sa silom. Egzistencijalno iskusenje je, svakako, sire, slozenije i teze.

Cudo i cudovista

Ako su ikada u ratovima postojala viteska pravila, noviji ratovi im zamecu trag. O tome postoje bezbrojni dokazi. Pomenucu samo jedan. Danasnje ratovodje oglusile su se o apele pape i pravoslavnih patrijarha da oruzje utihne barem o uskrsnjim praznicima.
Prezir prema cudu hriscanske vere – vaskrsu – prate, o cuda, biblijski prizori razularenih cudovista. Legendarna borba Davida i Golijata izgleda operetski prema mahnitanju biblijskih nemani, Levijatana i Behemota. Levijatan svojim vidljivim silama uliva strah, a Behemotovo nevidljivo sveprisustvo siri stravu. Iz straha jos i moze da zaiskri nada u spas, dok stravu prati ocaj. U osvit modernog doba, Levijatan je docaravan i kao sila koja kroti druge sile, kao politicki autoritet koji obuzdava »rat sviju protiv svih«. Behemot je ostao simbol apsolutno iracionalne sile, koja se rasprostire svuda, do najskrovitijeg kutka. U ovdasnjem ratnom vrtlogu kao da se pomaljaju konture oba cudovista. Zastrasujuce svako za sebe, a stravicno kada se oba razmasu pa jos i medjusobno zakrve. Prizore biblijske apokalipse cine jos upecatljivijim sve glasniji proroci, verujuci i neverujuci, »poslednjeg i odlucnog boja«, i to bas u nasoj zemlji, pre svega na Kosovu, kao novom Armagedonu, mestu gde se odigrava presudna bitka izmedju Dobra i Zla.
Sablaznjivi prizori u kojima se preplicu i sudaraju paganski i hriscanski mitovi i legende sa tokovima modernog medijskog rata i stvarnim oruzanim borbama, sustinski suzavaju mogucnosti izbora, ne samo moralnog. Moralna osuda samo jedne sile, ma koliko bila opravdana kao otpor spoljnoj agresiji, postaje licemerna ako previdja druge oblike sile, pogotovo ako se ona uznosi kao izvor i oslonac moralnih i ostalih vrlina »tabora svetaca« na pohodu u »sveti rat«. Slepa vera u misiju vlastitog naroda ostaje slepa i prema stradanju vlastitog naroda a ne samo drugih (»zlih«) naroda. Ko nije sposoban da uoci sadasnje stradanje Albanaca, taj ne moze da dozivi ni stradanje Srba. Problem nije samo u raspolaganju valjanim informacijama, vec i u predrasudama, rasnim i nacionalnim, zbog kojih se naprosto »ne vidi« stradanje bica »nize vrednosti«.

Politicki izbor

Ucestali izbori u nasoj zemlji, isticanjem licnosti i njihovih vestina, skrajnuli su sustinu izbora kao demokratske institucije koja omogucuje izbornu smenu vlasti. Na vlasti su se, tako, smenjivale osobe i organizacije koje reprodukuju vlast kao nekontrolisanu silu. Takva vlast se rado poziva na »svete ciljeve« ne bi li se time i ona sama »posvetila«. Javnost, opozicija, parlament, vlada, sud, tada nisu institucije na kojima pociva politicki poredak, nego su propagandne kulise ili poluge nekontrolisane vlasti. Pokusaji stvaranja takvih institucija kao delotvorne podloge parlamentarizma izgledaju kao »svetogrdje«, i »izdaja«, te se sistematski razaraju. Cak i neke postojece institucije od sustinske nacionalne vaznosti, kao sto je primerice univerzitet, bivaju razarane, ukoliko se sasvim ne uklope u tekuce potrebe aparature vlasti.
Ni opozicija se nije bas pretrgla u borbi za parlamentarizam. Politicka nacela i javni interes drustva i drzave manje su im vazni od promocije vlastite stranke ili licnosti i od makar kakvog ucesca u podeli »ratnog plena«, gde spada i sama vlast. Nacelna opozicija ne nailazi na vecu podrsku gradjana. Ni toliko slavljena »energija« stotina hiljada »setaca« nije investirana ni u jacanje i razvoj lokalne samouprave za koju se ogorceno i hrabro mesecima borila. Pristalice parlamentarizma, u pojedinim strankama ili van njih, nisu imale snage da produze proces demokratskih promena, bez cega ne mogu opstati ni prvi uspesi u uspostavljanju polaznih osnova parlamentarizma. I sami opcinjeni iznenadnom vlastitom gradjanskom hrabroscu, kojom su i svet prijatno iznenadili, ostali su nezainteresovani za korene i uzroke svojih nevolja u samoj »prirodi« politickog poretka i vladajuce ideologije. Karnevalska pena ostavila je skrivene izvore i tokove tragedije tako da su ti retki dani oslobadjanja ostali u znaku »dramedije«. I sadasnjim »metasima«, ma koliko se razlikovali od »setaca«, pripisuje se izvanredna »energija« izrazena na svakodnevnim okupljanjima i protestima protiv NATO bombardovanja. Ta energija je uperena, barem za sada, iskljucivo protiv brutalnosti spoljne oruzane sile. Nema ni nagovestaja o usmerenosti i ka demokratskom preobrazaju vlastitog drustva i drzave.
Ukoliko rat potraje, izglednija je militarizacija citavog drustva i dalja izolacija i zatvaranje Srbije, i spolja i iznutra, nalik na osoben koncentracioni logor.
Uzdanje u silu, domacu ili spoljnu, prezire politiku kao oblik ljudskog delovanja u stvaranju normi, institucija i procedura kojima se drze pod kontrolom razorni afekti i stvaraju uslovi za civilizovan zivot i demokratiju kao njegov optimalan okvir. Dakle, sustinski je izbor izmedju sile i politike, potom izmedju demokratskog i antidemokratskog poretka, a tek potom sledi racionalan izbor osoba koje ce obavljati javne poslove.
U krizi su i dosadasnji akteri demokratskih promena. Umesto vlastitog preobrazaja, oni se i iznutra rastacu. Svodjenjem politicke delatnosti samo na konferencije za stampu i povremena saopstenja o tome sta drugi rade, politika sve vise lici na manje ili vise losu glumu (»smiru«). A prica o »odlaganju« borbe za demokratiju dok se ne postigne »konacno resenje srpskog pitanja« vec smo se i naslusali i nagledali, a, bogme, i natrpeli. Obelodanila se jos jedna zabluda. Ako je isticanje raznih »zahteva« mocnicima, koji su pocinili razna zlodela, da ucine i neka »dobra dela«, izgledalo kao politicka parada, sada razna »zahtevanja« od onih koji zlodela cine u beskrajnom povratu deluju licemerno. Vrhunac apsurda nastaje onda kada i oni koji su usli u vlast toj istoj vlasti, dakle i sebi, upucuju razne »zahteve«. Scenografija je, pri tom, sve raskosnija. Posteri su estetizovali aktere, da bi potom sami akteri doterivali svoj »imidz« prema stancovanim posterima.

Egzistencijalni izbor

Neposredno ugrozeni delovanjem oruzane sile, sasvim je razumljivo da se suprotstavljamo stradanju i smrti. Bez fizickog opstanka nema ni moralnog i politickog izbora. 
Postoji, pak, izvesna crta od koje prestaje nuzna odbrana fizickog opstanka, a zapocinje prekoracenje nuzne odbrane. Mali je, ako uopste i postoji, rizik da se prekoraci crta odbrane protiv toliko goleme spoljne sile, kakva je NATO, pa da on sam postane objekt neobuzdane agresivnosti (ne samo verbalne). Psiholoski je razumljivo prizeljkivati poraz i daleko vece oruzane sile, cak i nadati se da ce na nasu stranu stati neka jos veca sila, recimo Rusija, koja ce uci u rat do »konacne pobede«. Na toj crti pocinje ideologija koja zamucuje razboritost i racionalni izbor. U vihoru novog svetskog rata sasvim je neizvesno ne samo ko ce da pobedi, nego i da li ce citavo covecanstvo biti porazeno.
Srpski narod je u svojoj istoriji vise puta bio na ivici kolektivne katastrofe. I posle Kosovske bitke, kada je znatan deo naroda trazio spas u drugim zemljama. Slicno je bilo i posle oruzanog poraza Prvog srpskog ustanka. I posle vojnog poraza u Prvom svetskom ratu, znatan deo naroda povlacio se iz zemlje, preko Kosova i Albanije, ka saveznickim zemljama. Postojale su, dakle, zemlje otvorene za stradalnike, i saveznici u borbi protiv zajednickog protivnika. Postojalo je, takodje, jos nesto sto je barem donekle ogranicavalo rizike iracionalnih odluka. Oni koji su odlucivali o kolektivnoj sudbini ipak su povremeno polagali racune o svojim odlukama. Tako je, na primer, srpska Narodna skupstina u vise navrata raspravljala o odgovornosti vlade za odluku o povlacenju naroda s vojskom i o velikim stradanjima i civila i vojnika. Rizicno povlacenje naroda tadasnji predsednik Vlade, Nikola Pasic, pravdao je namerom da se saveznicima »pokaze vernost do kraja«, a najjaci argument bio je: »Ja sam uveren da nasi Saveznici nece ostaviti da Srbija propadne«.
Poznata je promenljivost »ratne srece« u ranijim ratovima. Zna se i za ogromne zrtve tih ratova. Sve to je opravdano ratnim pobedama i saveznistvom sa boljim delom sveta. U novijim ratovima nizu se porazi, razaranja, zrtve. Izolacija je sve veca. Nestaju »prolazi« za kolektivno izbavljenje. Nema ni onoliko rasprava i odgovornosti za odluke o sudbini naroda koliko je nekada bilo. Ne zna se ima li stvarnih saveznika. Kome se sada iskazuje »vernost do kraja«, koliko vredi bilo cije verovanje da danasnji saveznici »nece ostaviti Srbiju da propadne«? Ostaje li samo ukopavanje?
Mogucnost izbora, pojedinacnog i kolektivnog, danas je daleko vise suzena nego ranije. Ne samo zbog ogromne premoci sile koja napada, neizvesnog opredeljenja eventualnih saveznika i zatvorene odstupnice, nego i zbog izvesnih trendova koji se razlikuju od onih u nekadasnjoj Srbiji i ondasnjem svetu. Iako nije bila uzor privrednog razvoja, demokratije i kulture, tadasnja Srbija je bila u izvesnom usponu – i privrede, i demokratije, i kulture. To je ulivalo gradjanima uverenje da imaju sta da brane. Ponesto su i odbranili, mada nisu mogli da se sasvim izbave od ratobornih vladara i vojnih krugova koji su ih vodili i u krajnje rizicne ratne avanture. 
I svet je bio u prosperitetu, bez danasnjih viskova nezaposlenih masa. Rastuce »suvisne mase« stoje na raspolaganju rezimu, kao »zivi stit« i »topovsko meso«, i kao »radne brigade« za »drustveno koristan rad«.
Suoceni s retko vidjenim nevoljama, ipak nismo liseni svakog egzistencijalnog izbora. Kao i uvek, ozbiljan izbor podrazumeva i preispitivanje licne odgovornosti.

Licni izbor

Potpisnik ovih redova i ranije je ucestvovao u raznim oblicima otpora nasilju, pa i protiv agresije americkog imperijalizma na Vijetnam i Kambodzu, iako mu nije bilo ni na kraj pameti da se tamosnjim rezimima »divi«. Izneverio bi i sebe, i svoj narod, ako se i sada ne bi suprotstavio spoljnoj sili. Ali to i dalje ne znaci da braneci Kambodzu pristaje na rezim Pola Pota. Ni kada je ucestvovao u protestima protiv bombardovanja Vukovara, Mostara, Sarajeva, protiv zlocina u Hrvatskoj, Srebrenici ili na Kosovu, nije podrzavao bilo koji antidemokratski rezim. 
Uveren sam i dalje da u jos uvek zivom iskustvu  Srbije postoje uporisne tacke za drukciji smer zbivanja od onoga koji ovde vec dugo dominira. Ta uporista ne mozemo ni naci a kamoli uciniti delotvornim bez obnove kritickog misljenja kojeg su zatirali i »klasna« i »nacionalna« ideologija. Bez kritickog misljenja nema ni valjane moralne snage, a jos manje delotvorne politike i stvarne izmene egzistencijalne situacije. I licni izbor sadrzi rizike, a kolektivni izbor koji gusi licni, apsolutni je rizik. Ako nas drugi proglase za suvisne, jos postoji tracak nade u spas, ali svaka nada konacno nestaje onda kada i mi sami sebe smatramo »suvisnim«.
Moralna osuda spoljne sile vazna je za nas opstanak, ali nije dovoljna i za istinske promene okolnosti koje reprodukuju nevolje i stradanje, ne samo nas, pojedinacno i kolektivno, vec i mnogih ljudi u savremenom svetu.