Uhvaceni u zamku zla

Vec nekoliko nedelja nasu zbilju presecaju reski, neprijatni, zloslutni zvuci sirena, koji nas obavestavaju da su sa nekog aerodroma poletele ubojite masine da svoj razorni tovar bace na nasu nesrecnu zemlju. Kada smo mi, Vrscani, prvi put culi neobicne zvuke koji su pocepali vecernju tisinu, obuzela nas je najpre neverica, a zatim su se isplela brojna, do tada retko dozivljena osecanja. Strah pred nepoznatim, koji je vecina nas dozivela, ne noseci u iskustvu ratna stradanja, veoma brzo je zamenilo osecanje beznadja koje se u trenutku menjalo i bivalo zamenjeno osecanjem besa, rezignacije, nezadovoljstva, brige za najblize i anticipacije nesagledive nesrece.
Posle prve neprospavane noci, u suncanom danu pobedio je zivot i njegov uobicajeni ritam. Pohrlili smo u prodavnice da pocetnu sigurnost steknemo preko hleba, soli, konzervi ili drugih sitnica ciji znacaj ne mozemo da procenimo dok bez njih ne ostanemo. Nas grad je imao sliku uobicajenog, sporog svakodnevnog ritma, koji nam je toliko znan i toliko blizak. Kao odvojeni od sebe, pred budjenjem iz ruznog sna, slusamo izvestaje o razrusenim objektima, o stradanjima i zrtvama. Svi smo osecali da smo uhvaceni u zamku zla. Tako spleteni, opravdani gnev koji nosimo iskazujemo grdeci i psujuci ljude koji su olako odlucili da posegnu za golom silom, kojom pretpostavljaju da ce resiti visedecenijsku rasomonsku tragicnu pricu, koju pricaju jezikom oruzja dva entiteta na Kosovu. Pogodjeni nepravdom, ne primecujemo ili ne zelimo da je primetimo u svojoj okolini, dok prolazimo pored demoliranih pekara, poslasticarnica i piljarnica nasih sugradjana, na koje se obrusilo nase zlo samo zbog toga sto nam njihova imena i prezimena, u suludom nemocnom besu, zvuce neprijateljski. Cini nam se da veliko zlo koje nam se dogadja prekriva kao senka malo zlo koje mi cinimo. Ne shvatajuci da destruktivni odgovor na ucinjenu nepravdu samo povecava kolicinu zla, dajemo sebi pravo da na ovakva dogadjanja ne reagujemo.
Kada se prva haoticna osecanja slegnu i kada zivotni nagon ponovo uspostavi ravnotezu, koja podrazumeva prilagodjavanje organizma na aktuelne uslove u kojima se nasao, polako se javlja potreba da objasnimo sebi sta i zasto nam se ovo dogadja. Rat, kao najtragicnije, najmracnije i najruznije kolektivno i licno iskustvo, koje u ovoj maloj zemlji nije mimoislo nijednu generaciju, ima svoje surove pravilnosti. Javlja se kada ljudski razum zataji i kada nagomilane nesuglasice i razmimoilazenja medju onima koji sebi daju pravo da odlucuju o zivotima i smrti drugih, a u odluku ne zalazu sopstveni zivot, iskljuce zelju za pravednoscu i potrebu za postovanjem prava, a ukljuce silu da dokazu ispravnost sopstvenih argumenata.
Snagu argumenata preko monstruozno razornih oruzja nad nama danas isprobavaju najrazvijenije zemlje sveta. Njihova ekonomska moc omogucila im je da do morbidnih razmera usavrse sredstva za ubijanje ljudi. Iz nekih vojnih baza, na izgled normalni i ozbiljni ljudi, pred kompjuterima kao u nekoj cudovisnoj video-igri, slazu podatke i na ekranu, prateci sliku mete, na nju navode projektil. Kada se slike mete i projektila podudare jednostavno pritisnu »dugme«. Tu se njihov posao zavrsava, jer svakako ne misle i ne dozivljavaju moralne dileme pitajuci se do cega je njihov pritisak na »dugme« doveo. Projektil sa tacno otisnutim koordinatama stize do mete. Meta smo svi mi koji smo se bez nase odgovornosti ili odluke rodili i odlucili da zivimo na ovom geografskom podrucju koje je uvek u zlim i neljudskim vremenima bilo u centru najkrvavijih sukoba. Nismo slucajno i bez licne odgovornosti bili u najstravicnijem krugu pakla, ali razloge za neizmerena i cesto besmislena stradanja nikada nismo trazili. Na sopstvenim greskama nismo ucili jer smo uvek krivca za nase nevolje nalazili u drugima. Protice vek u kojem su roditelji deci i preci potomcima prenosili samo iskustvo stradanja, bola, patnje, siromastva i nevolja. I danas, pritisnuti egzistencijalnim strahom, detektujemo samo aktuelnog napadaca koji preti da nam unisti sve sto posedujemo i vrednujemo. Oni prethodni unistitelji koji godinama atakuju na nasu materijalnu i duhovnu imovinu, koji su nas uveli u bespuce i doveli na ivicu provalije, na precac su amnestirani. Njih niko ne pominje i niko ne pita zasto su nas kao mete postavili pred projektile. U ovoj krvavoj predstavi dugogodisnji unistitelji ponovo su u glavnim ulogama »dobrih momaka« koji nas spasavaju od zlih agresora. Decenijsko antinarodno vodjenje zemlje u totalnu propast nagradjeno je podrskom tog istog naroda koji svoje unistitelje oslobadja odgovornosti u trenutku kada su ga doveli pred druge unistitelje. Saucesnici u zlocinu ne odgovaraju za zlocin.