Broj 211 

Dogadjanja

Odricanje od buducnosti

Glavne opozicione partije povlace se u cutanje ili zajedno sa rezimom 
dele istu patriotsku egzaltaciju

Otkako nas NATO zasipa bombama, u javnosti Jugoslavije ne prestaju protesti protiv ovog brutalnog koraka medjunarodne zajednice. Opet su se, okupljeni u gnevu i deleci istu patriotski egzaltaciju, nasli zajedno i vlast i opozicija i nekadasnji »setaci« i sadasnji »metasi« i pristalice rezima i uvereni pripadnici alternative. Opet smo jedno kao i pre deset godina, trljaju ruke populisticke vodje ne skrivajuci radost zbog ovog nenadanog poklona.
Ali, dok se tako siroke mase danima iscrpljuju u snaznim emocijama i u svenarodnoj osudi NATO bombardovanja, na drugoj se strani zapaza zabrinjavajuce opadanje trezvenog prilaza i zdrave skepse u procenjivanju uzroka nevolja koje nas snalaze. Najvece opozicione stranke, na primer, kao da odustaju od svakog pokusaja da ovom rezimu postave prava pitanja o njegovom delu odgovornosti. Niko za ovih mesec dana u javnosti nije ni rec progovorio o velikim razmerama krvavog etnickog ciscenja na Kosovu kojim je obuhvaceno nekoliko stotina hiljada Albanaca. Zapravo, pojedine manje gradjanske grupe su to i uradile bez obzira sto njihov nejaki glas ne dopire daleko, ali glavne stranke od kojih se ocekuje da budu nosioci borbe za drugaciju Srbiju ili su potonule u cutanje ili se kriju pod skutom rezima. Istaknuti predstavnik Demokratske stranke nedavno je izjavio (Blic, 8. 03. 1999) da je neshvatljivo ponovno izmisljanje »domacih izdajnika« kada je poznato da se nijedna politicka stranka ne odrice Kosova. »Naprotiv«, kaze on, »sve imaju gotovo identicne stavove o kosovskom problemu«.


»Kraj rata«, linorez, 1968.

Osuda NATO bombardovanja je sasvim prirodna, ali zasto se bezi od toga da se progovori i rec osude za surovosti koje ova vlast sprovodi na Kosovu? Umesto takve gradjanske hrabrosti, od opozicije u poslednje vreme dobijamo sve vise dokaza povlacenja i defetizma. Okruzni odbor DS Nisa odlucio je da prekine sve stranacke aktivnosti i da se »bez ostatka stavi u funkciju odbrane zemlje«. Obznanjujuci da jedinstveno staju u odbranu zemlje ove demokrate dodaju: »Od dana proglasenja ratnog stanja mi nismo samo demokrate vec pre svega patriote« (Danas, 2. 04. 1999). Da li to znaci da su do sada bili manje patriote a vise demokrate? Ili su manje patriote upravo sada kada nezasticeni narod prepustaju na milost i nemilost rezimu koji poslednjim drasticnim dekretima oduzima ljudima i poslednje mrvice gradjanskih prava? Rezim je ovo uskracivanje ustavnih sloboda pravdao ratnim stanjem, ali na drugoj strani uporno nas uverava kako je stanje u zemlji odlicno, cak se na trgovima svih gradova odigravaju vesele estrade svenarodne bezbriznosti. Ko ce kada se vec opozicija povlaci da postavi pitanje ove razuzdane i neodgovorne komocije vlasti?
Kako je mogucno da se nase i javno i privatno osecanje pravde i pravicnosti tako dramaticno cepa da je za tudje do krajnosti izostreno, a za sopstvene potpuno zatamnjeno. Opozicija, recimo, ni do dana danasnjeg nije na ozbiljan nacin pokrenula pitanje ko je kriv za to sto smo za poslednjih deset godina vodili pet ratova Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo, a sada i sa celim svetom. A mozda cemo voditi i sesti, sa Crnom Gorom? Ako se to pitanje jednog dana ozbiljno ne postavi onda ne samo da se previdja celina naseg problema, vec se i rezimu pruza abolicija za sve ono sto je do sada uradio. Zasto bas ova vlast za sve ovo vreme nije uspevala nikada ni sa kim i ni o cemu da se sporazume, sem pod moranjem (mir u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini). Sta tu opozicija ima da ponudi i svetu i nama samima. Onaj ko nije u stanju to da uradi ne samo sto kapitulira pred odgovornim suocavanjem sa prosloscu, vec gubi i sav moralni kredit da govori i o buducnosti.
Namece nam se fatalisticka dilema: NATO na nebu ili Milosevic na zemlji, pa birajte! U takvom izboru, medjutim, kao sto smo svi mogli da se osvedocimo ovih godina, dobijamo samo stalnu spiralu zla i propadanja. Hoce li opozicija, i kada, u ovoj zemlji jednom da sabere alternativne snage za drugaciju politiku pomirenja sa svetom i trazenje realnih resenja? Jer, kad nemas opoziciju kao alternativu onda ti kao jedina alternativa ostaje ili da ratujes sa celim svetom ili da resenje i za Kosovo i za Srbiju ocekujes samo od sveta.

Dragos Ivanovic  

 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar