Kraj i pocetak

Kikindom, ovog proleca, vlada cudnovata tisina koju prekidaju samo sirene i koncerti na Trgu u centru. Na grad, do dana nastanka ovog teksta, nije pao nijedan projektil (ne bilo uroka: evo, kucam u drvo). Za sada, jedine, uslovno, zrtve su izlozi prodavnica ciji su vlasnici Albanci i mirovnjacki opredeljeni momci. Prvi su porazbijani, jos prve ratne sedmice, onako junacki, pod okriljem noci, dok drugi u svim kafanskim tucama sa normalno agresivnim, cesto naoruzanim, muskim svetom izvlace deblji kraj.
Smrknuta lica prilikom svakidasnjih ljudskih susretanja nedvosmisleno pokazuju da se nepopravljiva steta vec dogodila i da vise nista nece biti isto. Osobito su zene kao skamenjene. Dok vode okolo uznemirenu decu i vuku zembilje pune namirnica, u pola glasa saopstavaju jedna drugoj svoj strah i bespomocnost pred naraslom opasnoscu, uz opaske da su im se muzevi i momci potpuno promenili od kada su se oglasile prve sirene. Ocekujuci poziv za mobilizaciju, gospoda reaguju razlicito: piju, postaju agresivni (bijuci supruge i decu, naravno: agresor je dovoljno daleko), sakrivaju se pod trpezarijski sto, raskidaju vezu, traze razvod ili se naprosto mire sa bivsim suprugama, pricaju bez prestanka, traze pomoc psihologa i psihijatara ili se, naprotiv, toliko sazaljuju nad svojom tuznom sudbinom da pokazuju sve simptome nervnog sloma, sa histericnim placem. Posle se oporave, smireno izidju pred publiku i bez ikakvog zazora glume junacine, ostavljajuci supruge i decu da se tresu, sto zbog ratnih vesti, sto zbog nebuloznog ponasanja pater familijasa.
Dok se suncani dani rastezu nad gradom, iz Beograda su se vratili i prvi autobusi i privatni automobili sa registracijom KI (Kikinda) i polupanim staklima. Razlog? Taj sto Kikinda nije bombardovana, kunu se vozaci i putnici. Gluva i bezoblicna bojazan legla je na stanovnistvo.