Ekonomska buducnost Jugoslavije posle rata zavisice od istih onih zemalja koje je danas bombarduju, iz jednostavnog razloga sto za to imaju para

Vlade SRJ i clanica federacije, u prvoj nedelji rata postavile su temelje ratne ekonomije, potom su ih dogradjivale, ponesto mimo i protiv Vlade Crne Gore. Citav poduhvat legalizovan je uredbama i odlukama vlade i guvernera NBJ.

»Sve ce agresor platiti«

Uredbu o ratnoj steti Savezna vlada je donela u prvoj nedelji agresije na SRJ. Zavidna je bila i revnost srpskih vlasti u porukama narodu da ce agresor morati sve da plati. Stvar je, doduse, do seste nedelje rata malo splasnula, mada jos traje nada da ce cim se rat zavrsi, prvi posao agresora biti da nas zaspe dolarima, markama, funtama. Uredbom o utvrdjivanju ratne stete prouzrokovane agresijom snaga NATO na SRJ, drzavni organi, preduzeca i gradjani dobili su primamljiv zadatak. Svi su, naime, duzni da prijave drzavnim komisijama svaku posrednu i neposrednu stetu, a narocito gubitak zivota, povredu telesnog integriteta i zdravlja ljudi, slobode i casti. Zatim, stetu ucinjenu na pokretnoj i nepokretnoj imovini; na spisku su i ratni rashodi, gubitak nacionalnog dohotka i nacionalnog bogatstva, stete ucinjene zivotnoj sredini i sve ostale stete prouzrokovane agresijom.
Ponuda je, ruku na srce, primamljiva. Problem je, medjutim, u tome sto Savet bezbednosti UN nijednu clanicu NATO nije proglasio za agresora na SRJ, a bez te odluke nadlezni Medjunarodni sud u Rimu nema osnova za pokretanje postupka o ratnoj steti.
Euforija procene ratne stete je ipak pokrenuta, pa su i preduzeca, koja ni posle deset godina starta privatizacije u SRJ nemaju procenu vrednosti kapitala, vec dan posle bombardovanja pogona objavila stetu u milionima i milijardama dolara. Do kraja aprila iz zvanicnih izvora plasirana je vest da je steta zbog rusenja pedesetak objekata oko sto milijardi dolara, sto je bezmalo vise od vrednosti drustvenog kapitala u celoj zemlji.
Poziv za popunjavanje odstetnih zahteva prilicno je zaintrigirao i gradjane. Jedan taksista je ovom autoru rekao da svakog dana elektronskom postom salje na razne adrese u SAD racun za ulubljeni gepek i smanjen posao zbog embarga clanica NATO na uvoz benzina.
U maniru »razvoja od ratne stete« ponasaju se i nasi susedi. Bugarska, recimo, najavljuje da zbog blokade trgovinske razmene sa SRJ nedeljno gubi 50 miliona dolara. Strani brodari prijavili su, zbog zabrane plovidbe jugoslovenskim delom Dunava, dnevni gubitak od 17 miliona dolara. Ukrajina je za mesec dana navodno pretrpela stetu od cetiri milijarde dolara. Rumunska privreda, kazu, bezmalo srlja u stecaj. BiH je prijavila dnevnu potrebu od 100 000 maraka za zbrinjavanje izbeglica iz SRJ. Da nije rata izgleda da ne bismo znali koliko je SRJ pod sankcijama bila vazan spoljnotrgovinski partner. Sudeci po najavljenoj steti stranih zemalja, ona je bar 15 puta veca nego sto je vredela godisnja robna razmena SRJ sa svetom.
Na ekonomiju ratnog plena zemlje NATO nisu zazmurile, ali tek posto su svi nasi susedi, pride Slovenija i Grcka, pokazali visok stepen lojalnosti zapadnoj alijansi. Svetska zajednica je nagovestila spremnost da u pomenute zemlje investira oko 15 milijardi dolara u narednih pet godina. Nadmetanje u iskazivanju potreba za stranim kapitalom zbog rata u SRJ se zahuktava, a i ovde je pustena u opticaj nada u »Marsalov plan« za Balkan.

Uredbom Savezne vlade o prometu robe i snabdevanju za vreme ratnog stanja, od 29. marta, uvedene su potrosacke kartice za osnovne prehrambene proizvode biljnog i zivotinjskog porekla, kuhinjsku so, derivate nafte, sapun, deterdzente, duvan i cigarete. Gradjani su ovom uredbom podeljeni na kategorije, od dece do 6 godina do zaposlenih na najtezim poslovima, a odredjeni su i prioritetni korisnici kartica i svi detalji racionalnog snabdevanja.
Bila je to uredba koja je najkrace trajala, povucena je vec sutradan, ali – nikad se ne zna. Ostala je kao nagovestaj nestasica od strane onih koji najbolje znaju cime zemlja raspolaze. Za sada je ogranicena kupovina (natpisima u radnjama) soli na jedan kilogram, hleba i secera na po dva kilograma, a ulja i mleka na po dva litra. Dve ili cetiri paklice cigareta, limit je koji odredjuju sami prodavci. Na bonove se od aprila prodaje samo gorivo. Doduse, Rumuni su spremili burad i upadljivi su redovi ovdasnjih vozila pred granicnim prelazom. Gorivo iz Rusije, a obecali su nam, mozda stize, ali zvanicnici o tome cute.

Komanda i disciplina

Jugoslavija se nije potrudila da sebi olaksa ekonomsku izolaciju. Blokirala je otplatu stranih dugova i svih trgovinskih racuna, a ujedno nalozila preduzecima da u roku od 30 dana naplate sva potrazivanja prema inostranstvu i devize unesu u zemlju, sve pod pretnjom kazne zatvorom za odgovorna lica.
Unutrasnja organizacija privrede svedena je na vlast vlada i direktora. O sudbini banaka odlucuje guverner koji je saveznom uredbom dobio pravo da smenjuje i postavlja direktore. U bankama, osiguravajucim drustvima i berzama suspendovane su skupstine, upravni i nadzorni odbori – njihove nadleznosti preuzeli su direktori. O svemu sto se tice novca odlucuje guverner NBJ.
Kompletan uvoz i izvoz stavljen je pod rezim dozvola saveznih organa, za usluge i dalje vazi slobodan, a kompenzacioni poslovi dozvoljeni su samo ukoliko se izvozom placa naoruzanje, lekovi, energenti i sirovine.
Devize su, inace, veliki problem i ratna tajna NBJ, ali je uredbom Savezne vlade odredjeno da devizne rezerve cine potrazivanja NBJ i drugih domacih pravnih lica na racunima u inostranstvu, sve hartije od vrednosti, monetarno zlato i strani novac u kesu. Dakle, novac u svim oblicima, do poslednje pare.
Interni odnosi u privredi pod strogom su kontrolom trzisne i kriminalisticke policije odakle dolaze i uveravanja da je za ciglo dve ratne nedelje suzbijena siva ekonomija koja je do rata drzala 40% ukupnih privrednih delatnosti. Sverc, zabranjen i pre rata, sada je strogo kaznjiv. Prve zatvorske kazne i konfiskacija imovine »tezgarosa« ispraznili su buvljake, ulicne »radnje« i coskove za dilere. Centralizacija uprave i novca i kompletna drzavna vlast nad ekonomijom, ipak, polako popusta. Sverc deviza, cigareta i druge robe, da li zbog bolje organizacije ili zamora inspekcije, budi uspomene na 1993, kada su se nezaposleni prehranjivali preprodajom robe a kupci jeftinije prolazili »na crno«.
U jos uvek cvrstom ratnom redu u kojem je drzava generalni direktor, narodu su obezbedjene neophodne namirnice. Cene su blokirane na dan pre agresije. Uvedene su radne obaveze za male plate (ko odbije, otkaz). I nelikvidne firme prvo moraju da plate sve poreske dazbine, pa doprinos za vojsku, a tek onda zagarantovane zarade. Stecajevi su stopirani.
Srpski ministar poljoprivrede ponudio je radnicima koji su ostali bez posla zbog razaranja fabrika programe za gajenje stoke, zivine i slicno.
I bez ambicioznih radnih i ratnih planova u privredi – u kojoj prakticno posluju samo proizvodjaci roba za skroman zivot – u ovoj zemlji svi nesto rade. Bilo u redu za pozorisnu predstavu za dinar ili bioskopsku za pet, na trgovima »uz pesme protiv bombi«, u koloni za cigarete ili benzin ili u volonterskoj ekonomiji snabdevanja u sklonistima. Sta privreda ima od toga tesko je proceniti, ali je (kao po komandi) primetan odgovor gradjana na zahteve najvisih drzavnih licnosti da »zemlju moramo da branimo radom«.
Zanosno deluje i parola s vrha vlasti i sa mitinga »sve cemo mi to ponovo izgraditi«. Na adresu srpske Vlade stiglo je nekoliko hiljada projekata za obnovu i izgradnju novih preduzeca, a prema tvrdnjama Privredne komore Jugoslavije strani biznismeni je zatrpavaju podrskom. U zemlju koja je pre rata vazila za visoko rizicnu jos nije, medjutim, usao ni dolar za investicije, pa ni od onih pet milijardi, koliko je srpski lobi u svetu lane oglasio za slobodni fond za investiranje.