Sa prolecem je u Srbiji poceo rat. U blago vece koje je nosilo miris budjenja i radjanja pale su razorne naprave najjaceg vojnog saveza danasnjice. Reski i ruzni zvuk sirena pocepao je idilicni mir prolecnog sutona i stanovnicima ove drzave koji vec deceniju dozivljavaju da im svaki dolazeci dan bude strasniji od prethodnog, oznacio pocetak najneizvesnijeg i najnepredvidljivijeg perioda njihovog zivljenja.
Desetogodisnja tragicna odiseja drzave koja je poput broda bez kompasa uvek plovila smerom protivnom svim podsticajnim strujama i vetrovima, kao nekim logicnim sledom dogadjaja nasla se na otvorenoj pucini ostavljena na milost i nemilost neobuzdanim talasima i orkanskim olujama.
Kada su projektilima stanovnici Srbije zaslepljeni surovim saznanjem da su njihovi zivoti samo jeftin ulog u morbidnoj igri smrti, nagonski su se pribili jedni uz druge. Egzistencijalna ugrozenost sa jasnim dozivljajem pretece zivotne opasnosti brise prethodna iskustva, i razlike, i ostavlja ogoljeno instinktivno saznanje o potrebi zastite pred aktuelnom pretnjom samom odrzanju. Bliski susret sa neposrednom zivotnom opasnoscu pokrece prirodne nagonske mehanizme ciji je cilj da angazuju individualne bioloske i psiholoske snage kako bi se organizam sacuvao. Praobrazac sa kojim zivot otpocinje svako bice, koji se budi u uslovima dozivljaja bliske ekstremne opasnosti koja dolazi spolja i zajednicka je za veliku grupu ugrozenih, uslovljava da grupa reaguje jedinstveno. Pred nevidljivim sejacima smrti stanovnici Srbije su se privremeno ujedinili jer je ugrozavajuca opasnost jasno locirana. Najjednostavniji prirodni mehanizam odbrane koji treba da mobilise organizam je osecanje mrznje prema agresoru. Detektovana aktuelna opasnost po opstanak svakog pojedinca u Srbiji, koju su ujedinjeno izazvale ekonomski najrazvijenije drzave savremene civilizacije, uslovila je erupciju mrznje usmerene ka licnostima koje trenutno predstavljaju te drzave. Ujedinjeni mrznjom, stanovnici Srbije preko poruka uvredljivog, duhovitog, sarkasticnog ili prenosnog znacenja, dozivljavaju da neposredno komuniciraju sa licnostima koje su njihov pretpostavljeni uzrok nedaca. Na taj nacin otklanjaju iz sebe deo negativne energije izazvane uzburkanim mnogostrukim osecanjima koja su prirodna za neprirodna stanja u kojima se pojedinac, svojom ili voljom drugih, nalazi.
Eksternalizacija unutrasnjih sadrzaja privremeno oslobadja od osecanja napetosti i uslovljava dozivljaj bliskosti sa pojedincem koji ima stav »protiv« zajednicki oznacenog ugrozavajuceg objekta. Dozivljaj bliskosti se umnozava uslovljavajuci osecanje omnipotentnosti kada se veruje u nesavladivost sopstvenih snaga odbrane koje se sa licnog prenose na kolektivni plan i na pojedine institucije i organizacije. Kao potvrde takvom osecanju idu poruke ugrozavajucem objektu o nepobedivosti, neustrasivosti, slobodarskom duhu i spremnosti da se svi ugrozavajuci napadi izdrze. Velicanjem sopstvene snage i nipodastavanjem neprijatelja stvara se kolektivna energija koja se vraca pojedincu-ucesniku zajednickih manifestacija i privremeno ga stiti od osecanja egzistencijalne ugrozenosti.
Opovrgavanje ili negiranje bolne stvarnosti u kojoj su svi racionalni sistemi ugrozeni, a sve sto je pojedinac gradio i vrednovao izlozeno mogucem unistenju, sprovodi se kroz zajednicko igranje i pevanje, koje je vec institucionalizovano kao specifican socijalni ritual. Taj sistem obreda u kojem masa ljudi uz muzicki ritam i posalice prilagodjene situaciji, vice, psuje ili uzvikuje poruke, ima ulogu da zastiti integritet pojedinca od pitanja kakav ce sledeci dan docekati i da li ce ga docekati.
U situacijama visoke frustriranosti koja osujecuje vitalne potrebe, veliki broj pripadnika drustvene zajednice reaguje iracionalno, jer su racionalni mehanizmi potisnuti osecanjem straha.
Uredjenje koje je do apsurda razvilo samoagresiju ne omogucuje gradjanima Srbije da racionalno razmotre uzrocno-posledicne veze i nadju objasnjenja i resenja za tragediju koja ih je zadesila.
Celnici najrazvijenijih zemalja napravili su opasnu gresku i ucinili anticivilizacijski korak. Primena sile za kojom se posegne kad razum i odgovornost posustanu, koja je citav ovaj dolazeci vek obelezila kao najcesci vid razresavanja nagomilanih konflikata i protivrecnosti, ponovo je upotrebljena kao model za resavanje balkanskog konflikta.
Kada su pogazeni zakoni i prava i kada je sila postala jedino pravo, opasno smo se priblizili ivici ponora u koji lako moze nepovratno da se sunovrati savremena civilizacija.
Opasnost od najozbiljnije pretnje opstanku, covecanstvo je pocelo da shvata, pa su protesti sirom sveta mozda uvod u novu »revoluciju nade« koja ce pomoci coveku da shvati da svoj jedini zivot ne sme da poveri u ruke neodgovornim avanturistima.