NATO bombardovanje SR Jugoslavije naislo je na proteste i otpor ne samo u njoj vec i u mnogim gradovima sveta, ukljucujuci i zemlje iz kojih dolaze »bombarderi«. Sve to podstice nadu u prekid nasilja i zlocina. A i za nastanak novog svetskog pokreta za mir i za suprotstavljanje snage prava pravu sile.
Pojavile su se, medjutim, i pretenzije da Beograd postane »prestonica« takvog pokreta. Kao da se povampiruju neke drevne ideje o svetskoj misiji Srbije i Srba, stradalnickog a »svetog naroda«, poput davnasnjih pretenzija za ekumenskom dominacijom nakon uspona »Dusanovog carstva« i propadanja Vizantije. Posle Rima i Carigrada u Srbiji je trazen »novi Rim«. S relikvijama Dusanovog carstva startovali su i ustanici s pocetka XIX veka, a i prve generacije djaka, kasniji liberali, nazivanjem svoga udruzenja »Dusanovim pukom«, da bi u zanosu nacionalnog romantizma mnoge generacije sebe dozivljavale kao »Dusanove potomke«. Izvesno hladjenje takvog zanosa nije uklonilo samu ideju vec je mesto njenog ostvarenja pomereno ka Moskvi, najpre zaslugom vladajucih radikala, potom takodje vladajucih komunista (mnogi su i stradali ne odustajuci od te vere). S raspadom SSSR-a, ponovo je otvoreno pitanje o »trecem Rimu« – Moskva ili Beograd. Da stvar bude zanimljivija, kampanju predvode ogorceni protivnici »mundijalizma«.
Nesto bitno drukciji je istinski svetski mirovni pokret. Ni ranije, recimo 1968. godine, on nije imao prestonicu, ni u Berkliju, Parizu, Frankfurtu, Rimu, Tokiju ili Varsavi, u svojim najjacim sredistima, a jos manje u Hanoju ili Pnom Penu. Privrzenost humanizmu i miru kao univerzalnim idejama ne moze se lokalizovati a kamoli imati prestonicu. I jos kakvu!