Broj 211 

Rat/Mir
 

Pismo prijatelju*

Pariz, 25. 04. 1999.

Dragi Ivane,

Zeleo sam, u stvari, da budem u Beogradu. Sad pisem ovo pismo iz Pariza. U Hamburgu, gradu u kojem zivim, i u Parizu, koji je moja druga domovina, vlada mir. Obe zemlje, medjutim, ucestvuju u svakodnevnim bombardovanjima ciljeva u tvojoj zemlji. Pre nekoliko godina to bi izgledalo potpuno apsurdno.
No, ipak je tako i nije rec ni o kakvom »drole de guerre«. Mnogo je mrtvih. U pitanju su, medjutim, dva rata, ili bar dva veoma razlicita ratista. U plamenu su mnogobrojne kuce, cak i citava sela koja se nalaze, ili su se nalazila, na Kosovu. Razorene su fabrike, mostovi, saobracajnice, televizijske stanice, partijske centrale. I tu ima mrtvih i povredjenih. Na oficijelnom webu tvoje zemlje citam o zastiti manjina i teroristima. Ali, pod maskom republikanskog jezika, ja tu nalazim ono sto se u engleskom oznacava kao »double speech«. Neprestano se cuje neki sapat, kao da uporedo, bez prestanka, govori i bezbroj »Sirana«, saptaca, kako si ih ti nazvao. Uzvisene reci i mracna dela (a dela od juce danas su vec cinjenice). Mnogobrojni mrtvi i proterani, razaranja i pustosenja.
Video sam u Mondu jednu fotografiju iz Beograda, »oficijelnu fotografiju«, koju je jugoslovenska vlada ponudila medjunarodnim agenturama. U pozadini se vidi razoren soliter Socijalisticke partije, a napred, na dvotrecinskoj povrsini fotografije, krov kuce na kojoj lezi ogroman plakat. Na njemu, bombe upravo unistavaju Ajfelovu kulu, a na engleskom je velikim slovima ispisano: »Just imagine! Stop the bombs!« (Da, naravno, neka bombe smesta stanu, kako su se uopste usudili!) Pred nama je profesionalna antiratna reklama primer kako se istinom i lazju istovremeno moze lagati.
Nema sumnje, moze se mnogo pisati o nejednakosti i rasizmu u Francuskoj i Nemackoj. Tacno je i to da Evropa vise nije spremna da prihvati izbeglice. Granice se kontrolisu, s »laznim« pasosem nije lako stici na teritoriju Evropske unije. Uveren sam, takodje, da je nova politika prema izbeglicama bila za Evropljane, ne za Amerikance jedan od razloga sto su resili da uniste takozvane uzroke izbeglistva. Ali, da li je postojala neka francuska politika proterivanja i »ciscenja« recimo, tokom takozvane »oslobodilacke borbe« na Korzici? Jesu li svi Korzikanci proglaseni teroristima?
Ne zelim da neprestano isticem greske i sramna dela koja su pocinili drugi. Iako sam se u poslednje vreme pomalo bavio razvojem Jugoslavije, nikada do sada nisam o tome napisao ni rec. I nije rec o nekom jugoslovensko-srpskom, nego o opstem problemu, koji siri svoj uzas po tvojoj zemlji. U Nemackoj se, sa oficijelne strane, neprestano podseca na Ausvic i, sire, na genocid koji su pocinili nacisti, i to se koristi kao legitimacija za ucesce u vazdusnom ratu. Mislim da se ovde slika najveceg i najstrasnijeg od svih zala koristi zato sto ima onih koji inace ne bi mogli da prekorace prag koji ih deli od uzimanja ucesca u intervenciji. Ali, progon, etnicko ciscenje, to je nesto drugo. Cilj nije da se uhvate svi, i da onda budu ubijeni, nego da se ljudi rasture, oteraju preko granice, iza koje ne ceka logor unistenja. Masakr i ubistvo imaju drugaciju funkciju. Oni treba da uvere ljude da konacno, jednom za svagda, napuste svoje domove i sve sto su tu ikad imali. Takva politika ilegitimna je i bez podsecanja na Ausvic. Tu nisu potrebna nikakva lazna poredjenja, kakva su koriscena jos u bosanskom ratu (»Srebrenicka rampa«, tako je glasio naslov jednog clanka u nemackom nedeljniku Die Zeit, iako u njemu nije bilo reci ni o kakvoj rampi).
Bombe razaraju mostove, fabrike, saobracajnice, pa i poneku kucu. Ljudi ginu. Paravojska, specijalna policija i vojska proganjaju i ubijaju ljude. Dve cinjenice. I svi mozemo napeto da iscekujemo sta cemo saznati kad se okonca ratna politika dezinformisanja. Ali, bilo bi cinicno tvrditi da je do proterivanja doslo zato sto su pocele da padaju bombe. Gnev zbog proterivanja popeo se do tacke kada se jos samo moglo reci »Dosta!«. Rasprave i pretnje nisu uspele da proterivanjima stanu na put. Pokusalo se silom, bombama, koje ni u kojem slucaju nisu pale iz vedra neba. Taj pokusaj je propao, bar ako je cilj bio sprecavanje onoga sto se kod nas bespomocno naziva humanitarnom katastrofom. Ali, i ja bih zeleo da se politika masakra i progona okonca. Kako mozemo da stignemo do toga?
Populisticka politika, koja ne proizvodi nista osim populisticke politike, politizovani mitovi i »tajna« srpskog nacionalizma, sacuvana na kraju u ispraznjenom, mitsko-misticnom mestu Kosovo, ali i uzasne »tuzbalice« albanskog nacionalizma, u kojem istoriju, zato sto je toliko slabo poznata, moraju da pisu, da izmisljaju literati sve bi se te fikcije pokazale kao fikcije kad ih ne bi sila neprestano odrzavala u zivotu. Tek se tu nalazi nacionalna, narodnjacka, etnicka zajednica, koja inace ne bi mogla da dospe do svog tajnog mesta. Ako se protrese tajna mita ili nicega nema iza nje ili pak vidimo kako tece krv. Narodna zajednica, koja za sebe tvrdi da je zajednica, nalazi svoju realizaciju tek u sili, ali potom cesto i u svom porazu.
Od 1989. se etnicke politike a to je samo moderna rec za populizam bez prestanka nagradjuju priznanjem. Recimo, u slucaju Hrvatske. Supstancijalisticko shvatanje reci »volk«, sto je na srpskom, cini mi se, »narod«, blisko je upravo Nemcima. To shvatanje kod nas jos uvek odredjuje raspravu o »dvostrukom drzavljanstvu«. Ovo istorijski optereceno, u krajnjoj liniji mitsko razumevanje naroda i nacije nece isceznuti. Upravo su intelektualci i pesnici u vezi s bivsom Jugoslavijom Slavoj Zizek govori o »pesnicko-vojnom kompleksu« svaki put iznova bili i opet su odgovorni za njegovo ozivljavanje. No, nekadasnje ideologije postale su nihilizmi, a nekadasnji ideolozi nihilisti.
Nacionalisticko-etnicisticki pogled na svet ne odnosi se vise na buducnost, ne izlaze se kritici, i prezivljava kao puki resantiman, kao nihilisticki etnocentrizam. Nacionalno-revolucionarni sovinizam antimondijalisticki, antiliberalni, antihumanisticki osvaja prostor ne samo u Srbiji. On takodje nije samo dete desnice i bas to cini stvari toliko komplikovanim. Od reci kosmopolita Staljin je napravio najgoru (i najkonacniju) psovku, a u svojim spisima o jeziku utvrdio je da ce neki manji jezici prirodno izumreti. Uspostavio je cak i hijerarhiju nacija mozda da bi se bolje znalo gde ce biti potrebna pomoc. Nacionalno-revolucionarni oslobodilacki pokreti takozvanog Treceg sveta sirili su obrnutim putem te ideologije i u raznim borbama za samoopredeljenje trazili velike zrtve. Nihilisticko-nacional-revolucionarni pokreti ostali su upuceni na silu, utoliko vise sto su izgubili svoju veliku privlacnu snagu, sto imaju malo da ponude sadasnjosti, a nista buducnosti. Ta »nova desnica« nije identicna ni sa starim fasizmom, ni sa komunizmom, niti je puka sinteza. No, i bez buducnosti, ona poseduje snagu da razvije ogromne potencijale nasilja. Tako je u jednoj londonskoj 


Henri de Toulouse-Lautrec

emigrantskoj cetvrti upravo eksplodirala jos jedna bomba. Ali ja verujem da se pravo i demokratija, trgovina i tehnika u tendenciji vise ne mogu ograniciti.
Aktuelni rat moram polako da zavrsavam sastoji se, u stvari, od dva rata, kao sto sam rekao na pocetku. Od rata na tlu, na Kosovu, i jos jednog rata koji zemlje napadaci uopste ne oznacavaju ratom. On se ne vodi zbog teritorija, niti vidim neposredne materijalne interese. Novi rat kao ne-rat ne vodi se, tako kazu, protiv srpskog naroda moglo bi samo biti, zeleo bih da dodam, da taj narod to samo tako razume. Ipak, to je rat koji ima drugaciji karakter od ostalih vrucih ratova u hladnom. Povredjen je odista nacionalni suverenitet. Ta vrednost koja se u moderni smatra apsolutnom uvek iznova povredjivana, pa zato i potrebna ne vazi vise bez izuzetka. (Zato i ne mozemo prosto da odahnemo.) Ko i kada sme da je povredi? Nemam odgovor za to. Ali, trebalo bi da pokusamo da pronadjemo pravila. Jer sukobi ce, na to ukazuje ovaj drugi rat, imati drugaciju logiku. Nova Evropa nece biti prijatna: rasisticke surovosti, mozda povratak verskih ratova, ekoloske katastrofe, propast berzi svi ti scenariji sukoba, koji izazivaju strah, imaju jednu zajednicku crtu: ne zaustavljaju se pred granicom nacionalne drzave. No, jednu lekciju mozemo vec sad da naucimo: nema resenja, nije rec o prezivljavanju jednih i iscezavanju drugih. To ne moze promeniti nikakva, ma koliko »sveta zrtva«, nikakva zrtva koja se podnosi bilo kojem mitu. Oslobadjanje od politike putem jedinstva i proterivanja predstavlja himeru koja je ponekad samo suvise realna.
Nema dovoljno vremena i prostora da se pise dalje. Proterivanja se moraju okoncati, a zatim i bombe. Pocinioci moraju da pamte sta su ucinili. Za neke zrtve mozemo se samo nadati da ce moci da zaborave.
Nadajmo se, uskoro, u Beogradu i Hamburgu.

Ulrih Bilefeld  

Prevela Drinka Gojkovic 

*) Procitano na razgovoru o knjizi Ulriha Bilefelda, Stranci: prijatelji ili neprijatelji (izd. Biblioteka XX vek), u Centru za kulturnu dekontaminaciju, 1. maja 1999.
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar