Dno

Sada, kada smo uvideli kako je ostati bez struje i vode, jasno je da smo dotakli dno civilizacije, a to je, podsecanja radi, ona institucija koja je pretke naucila drustvenom zivotu, iniciravsi pojavu naselja. Struja, a narocito voda, osnovne su zivotne potrebe, cije se postojanje retko gde sme dovoditi u pitanje, sto, na primer, nije slucaj sa odlaskom vise stotina hiljada izbeglica, ili mozda gresim. Bez obzira jesu li napustili domove zbog zlocinacke agresije, aktivnosti separatista ili etnickog ciscenja, oni su odreda gradjani Srbije, odnosno Jugoslavije, sa jednakim pravima kao, recimo, aktuelni predsednik i istim obavezama.
Izjavljuje se, opet, kako se nikada necemo predati jer, zaboga, postoji 12 miliona Slobodana Milosevica. Interesantno je da niko nije rekao kako postoji isti toliki broj, recimo, Bartona Hadzijua ili Slavka Curuvije (valjda vise ljudi uredjuje novine nego sto oslobadja americke zatvorenike).
Poslednjih dana, medjutim, pojavljuju se znaci moguceg zaustavljanja ovog haosa, zahvaljujuci ponajvise mirovnoj inicijativi ruskog izaslanika Viktora Cernomirdina. Milosevic je, kazu, cak spreman da prihvati dolazak medjunarodnih trupa, sto Ratko Markovic i njegov multi-kulti tim nisu imali mandat da potpisu u Rambujeu/Kleberu, sve i da su usput izmislili jos deset nacionalnih manjina. Valjda ta promena (NATO u Ujedinjene nacije), koja je jugoslovenske diplomate pre sest sedmica trebalo da kosta bonusa za prekovremeni rad, vredi nekoliko hiljada ljudskih zivota, desetine hiljada ranjenih i obogaljenih, stotine hiljada izbeglica, odnosno koliko razrusena zemlja i anticivilizacijske okolnosti za sve prezivele. Ako ne vredi, neko ce, logicno, morati da plati.
Naravno, poimanjem civilizacijskog dna, nesvesno pretpostavljamo postojanje neceg ispod, mada empirija s mukom nagadja sta bi to moglo biti.
Do konacne pobede – razuma!