Srbija, u prolece devedeset devete. Srbija zabavljena svojim jadom cije izvore odbija da shvati, jadom koji utapa u besu i psovkama, to kitnjastijim sto je dalje od samorefleksije i ustuknuca pred uzasima koji su pokuljali iz gospodarskih pecina.
Jurodiva ravnodusnost prema grozomornom planu za »konacno resenje« onih koji svojim postojanjem prljaju »svetu zemlju«, ravnodusnost prema sablasnim vozovima bez voznog reda koji sopcu prema jugu. Nasi su vozovi nasi vitezovi.
Blazeni nisci duhom njihovo je carstvo nebesko. Nebeski narod nastaje u blazenom neznanju i odbijanju da sazna o uzasima o kojima se, uprkos lazima gospodarskih glasila i bestidnih glasonosa, moze saznati i moralo bi se saznati.
Slepa mrlja pred ocima naroda.
Slepa mrlja prekriva apokalipticke prizore koji se, u muku i nevidelu, odvijaju samo stotinak kilometara juznije. Sto juznije to grozomornije. To su, vele gospodareve glasonose, rezirane masovke, za kamere, za necije zle namere. Sto juznije to otuznije i kuznije. Zitelji Srbije mozda ne veruju u takva objasnjenja ali lazno verovanje u gospodarske lazi oblik je socijalne prilagodjenosti, drustvenog »snalazenja«.
Slepa mrlja u mislima. Narod-trska koja se gipko i podatno povija za objasnjenjima iz dvorskih kancelarija. Narod-trska, ali trska koja ne misli, kojoj je udobno u ne-misliju. Narod-trska koja se povija za klatnom kadionica i plamenom sveca. Popovi poju: »Nikad kao neljudi, kao ljudi svagda!« Vera u laz, mora biti, deo je Vere (sa velikim »V«), zakljucuju Srbi. Ali, kao sto kaze jedna stara: ko dugo uvece gleda u svecu probudi se popisan.

Bazd intelektualaca

Srpski intelektualci ce, kad se ovaj rat zavrsi, na ulaznim vratima svojih stanova prikucavati potkovice. Sve drzavne livnice i kovnice vec naveliko prave potkovice. Male, srednje, velike. Obicne, od pleha, od aluminijuma, ali i one od srebra i sa dosta pozlate. Vec prema zasluzi i doprinosu velikoj patriotskoj operaciji zvanoj »Potkovica«.
Valja se diviti slikovitoj masti nasih vodja i vojskovodja: oblik potkovice izrazava okruzujucu silu koja potiskuje difuzne, suvisne elemente i usmerava ih kroz »usta« potkovice u neke druge prostore. Potkovica je oduvek bila sreconosni simbol. A zakon narodne srece glasi: nikom ne osvane dok drugom ne omrkne.
Da bi efikasnost sprege sila genijalne zamisli zvane »Potkovica« bila sto veca potrebni su, kao i u svakom velikom svenarodnom preduzecu, intelektualci. Uostalom, narod oznacava intelektualca kao »potkovanog coveka«.
Posao intelektualaca u Srbiji svodi se na to da budu opravdaci gazdinih zamisli i posledica tih zamisli. Ali, varate se da oni u obavljanju tog posla moraju da muce svoje vijuge i smisljaju potrebna opravdanja. Opravdanja su im poslata iz dvorskih kancelarija i nalozeno im je da ih nauce napamet kao decje pesmice. Svako pitanje koje im neki strani znatizeljnici mogu postaviti ima svoj zadati odgovor-pesmicu. »Sta mislite o etnickom ciscenju?« raspituje se, recimo, neki novinarcic sa Tasmanije. »Nema nikakvog etnickog ciscenja«, odgovara kao iz puske potkovani znalac-intelektualac. »Ljudi beze od bombi glavom bez obzira jer bomba ne bira!« Tako odgovara svaki intelektualac bez obzira na mesto u hijerarhijskoj lestvici i blizinu gospodarevim jaslama.
Sa ljudima koji su iznajmili svoje lobanje i jezike dogadja se, medjutim, nezgodna pojava, takoreci neka vrsta bolesti. Naime, posto se kod njih glava i vijuge ne koriste za bilo koju vrstu misaone aktivnosti dolazi spontano do procesa raspadanja odredjenih molekula a kao propratna pojava javljaju se karakteristican vonj, bazd i smrad. Cim nekog od tih znalaca i kefalaca dotaknes ili dzarnes nekim pitanjem osetis isti, specifican miris. Dogadjalo mi se da i u razgovoru sa nekim ljudima koje sam ranije smatrao za zdravomislece moram sakom zakloniti nos. Drugi, medjutim, ne dopustaju da se snebivam. Odmah mi otvoreno kazu: Ja sam veran gazdi i orno bazdim, bazdim! Ja sam vitez najglupljih tvrdnji i patriotski smrdim, smrdim! Blago njima i nama s njima!