Ratno stanje izmedju legalnog i legitimnog

U sredu, 24. marta 1999. godine u 22 casa, samo nekoliko sati nakon prvih projektila NATO avijacije ispaljenih na teritoriju SRJ, predsednik Savezne vlade Momir Bulatovic, posle konsultacije sa predsednicima oba veca Savezne skupstine (posto Skupstina nije bila u mogucnosti da se u tako kratkom roku sastane), proglasio je u skladu sa clanom 99 tac. 11 Ustava SRJ ratno stanje.
Ta cinjenica zasluzuje da bude razmotrena sa pravnog, tacnije legitimistickog aspekta.
Za razliku od bivse SFRJ, gde je centralna vlast prakticno formirala sest republika i dve autonomne pokrajine kao ravnopravne konstituente federacije, SRJ je nastala (27. 04. 1992) voljom dveju vec postojecih republika, Srbije i Crne Gore, na osnovu njihovog dobrovoljnog prenosenja dela svog suvereniteta na zajednicku drzavu. Sama ta cinjenica jasno ukazuje da nova savezna drzava nema nikakvih ustavnih ovlascenja da se mesa u suverenu vlast republika, tj. u onu koja nije njihovom voljom preneta na savezni nivo.
Ustav SRJ u clanu 6 to jasno i nedvosmisleno potvrdjuje:
Republika clanica je drzava u kojoj vlast pripada gradjanima.
Republika clanica je suverena u pitanjima koja nisu ovim ustavom utvrdjena kao nadleznost Savezne Republike Jugoslavije.
Republika clanica samostalno utvrdjuje organizaciju vlasti svojim ustavom.
Da su, dakle, Srbija i Crna Gora stvorile Jugoslaviju, a ne obratno, svedoce kako republicki ustavi (Ustav Crne Gore, cl. 2 stav 4: »O promjeni drzavnog statusa, oblika vladavine i promjeni granice ne moze se odlucivati bez prethodno sprovedenog referenduma gradjana Crne Gore«; Ustav Srbije, cl. 4 stav 2: »O promeni granice republike Srbije odlucuju gradjani referendumom«) tako i Ustav SRJ, cl. 7 koji kaze:
Republika clanica u okviru svoje nadleznosti moze odrzavati medjunarodne odnose sa drugim drzavama, osnivati svoja predstavnistva u njima i uclanjivati se u medjunarodne organizacije.
Republika clanica, u okviru svoje nadleznosti, moze zakljucivati medjunarodne sporazume, ali ne na stetu druge republike clanice i Savezne Republike Jugoslavije.
Snaga republika u odnosu na ustavno slabu saveznu drzavu, narocito u doba pune ideoloske sloge vladajucih struktura, manifestovana je na razne nacine i razlicitim povodima od strane obeju federalnih jedinica u cemu je Srbija, kao teritorijalno veca i ekonomski jaca, dakako, prednjacila (svojevremeni upad srbijanskog MUP-a u Savezno ministarstvo unutrasnjih poslova, kao i nesto docnije u platni promet zemlje kako bi se popunile praznine u republickom budzetu, sto je rezultiralo nevidjenom stopom inflacije koja je bila ravna onoj iz doba velike ekonomske depresije itd.).
Naravno da obe republike clanice nisu zaboravljale ni onaj deo suvereniteta koji su prenele na savezni nivo, pa su jasno i nedvosmisleno obezbedile ravnopravnost odlucivanja u Saveznoj skupstini. Posto nijedna znacajnija odluka (a narocito one o uvodjenju vanrednog stanja, neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja) ne moze biti doneta bez potpune saglasnosti oba veca saveznog parlamenta, Veca gradjana i Veca republika, clan 81 Ustava SRJ doslovce glasi:
Savezni poslanici se biraju na cetiri godine.
Izbor i prestanak mandata saveznih poslanika u Vecu gradjana Savezne skupstine uredjuje se saveznim zakonom, a izbor i prestanak mandata saveznih poslanika u Vecu republika Savezne skupstine uredjuje se zakonom republike clanice.
Iz ovoga je vise nego ocigledno da »poslanici u Vecu gradjana predstavljaju gradjane SR Jugoslavije, a poslanici Veca republika – republiku clanicu u kojoj su izabrani« (cl. 86 Ustava SRJ).
Dakle, svih 20 poslanika koji predstavljaju republiku clanicu u Vecu republika Savezne skupstine odredjuje, na osnovu prethodnih izbora u odnosnoj republici clanici, skupstina republike clanice. Pri tom, u Ustavu Republike Crne Gore nije definisan nacin raspodele poslanickih mandata za Vece republika. Tu materiju regulise iskljucivo republicki izborni zakon. Teorijski je mogucno (iako bas nije sasvim demokratski) da svih 20 poslanika predvidjenih da predstavljaju Crnu Goru u Vecu republika budu iz partije, odnosno koalicije partija koje su pobedile na republickim izborima za savezni parlament. O tome odlucuje Skupstina Crne Gore vecinom glasova.
Kada se tome doda i cinjenica da predsednici oba veca Savezne skupstine moraju biti iz razlicitih republika, onda je jasno da nijedna kljucna odluka na saveznom nivou, ukljucujuci naravno i odluku o ratnom stanju, ne moze biti doneta bez saglasnosti oba skupstinska veca ili, u slucaju da Savezna skupstina nije u mogucnosti da se sastane, bez saglasnosti predsednika ta dva veca.
U primeru koji razmatramo, problematicna je cinjenica da je mandatsko-imunitetska komisija Savezne skupstine svojevremeno, mimo svojih ustavnih ovlascenja, odbila da prihvati izbor novih 20 poslanika koje je nakon svojih republickih izbora i u duhu izbornog zakona, a po slovu Ustava SRJ (cl. 81) odredila Skupstina Republike Crne Gore.
Na ovaj nacin je ozbiljno narusen savezni ustav i doveden u pitanje legitimitet odluke o uvodjenju ratnog stanja. Stvar se dodatno komplikuje cinjenicom da Vojska Jugoslavije postupa u skladu sa legalno donetom odlukom koju Ustav SRJ inace predvidja, ali se pri tom ispusta iz vida nesporna istina da je ona u svojoj sustini nelegitimna, jer ne odrazava u potpunosti volju i misljenje druge republike clanice. Nesporazum koji iz toga vec proizlazi moze biti, strahujemo, uvod u jos vecu tragediju od ove koja nas je zadesila.