Ratni obracun vlasti na jugu Srbije

Leskovac. Vec prvi dani rata na jugu Srbije, u Leskovcu i Vranju, protekli su u nastavljanju mirnodopskih obracuna lokalnih vlastodrzaca sa neistomisljenicima, u paranoidnom fabrikovanju »zajednickih neprijatelja«, »spijuna«, »stranih placenika« i ostalih vaskolikih zlikovaca iz vokabulara drzavne televizije. Ohrabreni signalima sa vrha vlasti, socijalisti su, u namirivanju debelih racuna, posegli za ogoljenom represijom uvijenom u paragrafe ratnih uredbi i predratnog Zakona o informisanju. Prvi na udaru bili su »dokazani izdajnici« Dobrosav Nesic, predsednik Odbora za ljudska prava – Leskovac i Vojkan Ristic, dopisnik Glasa javnosti iz Vranja i dugogodisnji saradnik vise nezavisnih novina.

Hronika najavljenog zatvaranja

Govoreci na Televiziji Leskovac o aktuelnoj politickoj situaciji i vlastitom patriotizmu, nacelnik Jablanickog okruga Zivojin Stefanovic upotrebio je, u kontekstu NATO napada na SRJ, sintagmu »ljudska prava« i podsetio »da je i u Leskovcu bilo ljudi koji su se time bavili«. Nedugo zatim Nesic je dobio poziv za izdrzavanje zatvorske kazne od 30 dana koja mu je 21. januara izrecena po clanu 69 Zakona o javnom informisanju. On je kao odgovorni urednik mesecnika Prava coveka kaznjen zbog objavljivanja teksta »Pisati kao sav normalan svet« u 5. broju lista iz decembra prosle godine, odnosno 17 reci kojima se »vredja ugled Radio Leskovca«. Samo tri dana pre pokretanja 

Mrak juznjacke kasabe

Vojkan Ristic, donedavno novinar Nase Borbe, sada dopisnik Glasa javnosti je period od 27. aprila do 27. maja proveo u vranjskom zatvoru jer u licnoj karti nije promenio prebivaliste. Postupajuci po paragrafima ratne uredbe, opstinski sudija za prekrsaje vodio je racuna, kako stoji u presudi, o »interesima bezbednosti zemlje«. Poslednjih godina Ristic je iz dana u dan ispisivao hroniku neogranicene vlasti Vranjanca Dragomira Dragana Tomica, potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Upravnog odbora Kompanije »Simpo«. U februaru prosle godine punih 15 sati je ispitivan u vranjskoj ispostavi Sluzbe bezbednosti i pusten uz »prijateljske« savete inspektora da se »okane pisanja o Tomicu«. Potom je sef vranjske policije, pukovnik Stojan Stojmenovic, izjavio opstinskom nedeljniku Slobodna rec da je Ristic »ojadio kasu ‘Jumka’ za tri hiljade maraka da bi afirmativno pisao«. Rat je presekao Risticeva jednogodisnja nastojanja da pukovnika izvede pred sud zbog ove klevete. Na rociste zakazano za 15. mart sef policije nije dosao izgovarajuci se sluzbenom zauzetoscu, a Risticev advokat zatrazio je za Stojmenovica »pritvor radi privodjenja na sudjenje«. Mozda i nevezano sa sefovom sudskom avanturom(?), vranjski policajci revnosno su pratili Vojkana Ristica i sakupili mu sestodnevni boravak van prijavljenog prebivalista. Prijava i prekrsajni postupak bili su rutinska stvar, u Vranju poznati jos iz vremena gazda-Mitketa.
Povodom kaznjavanja Nesica i Ristica oglasili su se Jugoslovenska akcija nevladinih organizacija i »Nezavisnosti« i Nezavisno udruzenje novinara Srbije, sto je preneo samo jedan dnevni list.
Mrak juznjackih kasaba idealna je atmosfera i za nove katul fermane. Prava coveka ne izlaze »iz objektivnih razloga«, muski deo redakcije vranjskog nedeljnika Novine vranjske je na frontu, sve redji su pokusaji da se »pise kao sav normalan svet«.