Do pred kraj maja, dakle za dva meseca pod NATO bombama, pravila ratne ekonomije tavorila su u drzavnim uredbama i odlukama. Preostala privreda gradila je svoju pricu. A onda, kao da su oba sistema, samo formalno prilagodjena jedan drugom, pukla.

Gde su novci

Prve javne znake iskakanja iz drzavnih mengela pokazali su privrednici na sednicama komora; naprosto je grunula na sednici na Upravnog odbora PKJ, 26. maja. Predsednik srpske komore Momir Pavlicevic, ocenio je da je drzava preterala s administriranjem i da je ono cesto paravan za nedozvoljene radnje, kao i da se pogresno opredelila za staticki nacin odbrane – zabranama. Pavlicevic je najavio da ce PKS obelodaniti »crnu knjigu« sa svim greskama i imenima njihovih pocinilaca na relaciji privreda–administracija. A predsednik PKJ Mihailo Milojevic izjavio je da je vreme da se utvrdi gde se nalazi imovina ove zemlje, na koga se vodi, kako ne bi prerasla u licnu i privatnu.
Privrednike je verovatno zaintrigirala odluka americkih vlasti da »provale« racune jugoslovenskih i srpskih funkcionera u inostranstvu i zaplene im pare. Ali mozda jos vise administrativno odredjivanje svakog poslovnog poteza i suocavanje sa sve vecim gubicima i sve gladnijim radnicima.
Valjanog odgovora drzave na zahteve privrednika da im predoci ciste racune do sada nije bilo. Savezna vlada je, doduse, oglasila slobodnim uvoz derivata nafte, struje i lekova, ali u vreme najzesceg svetskog embarga na izvoz goriva u SRJ. Federalna vlast takodje je olabavila rezim poslovanja nasih preduzeca u inostranstvu. Dabome, tek posto vecina njih ni u dvostruko duzem roku od propisanog uredbom nije prijavilo stanje svojih racuna niti unelo devize u zemlju. U stilu »mera je propala, popustaj«, ponele su se i srpske vlasti, pa su od sredine maja sverceri ponovo preplavili pijace i ulice. Vecina cena zamrznutih na dan pre NATO agresije otela se kontroli. 
Proizvodnja i prepravka uredbi nije, medjutim, zaustavljena, mada je majski administrativni talas manje licio na prinudu a vise na molbu privrednicima da bar nesto urade po drzavnom diktatu, s krajnjom porukom da ubace pare u odgovarajucu kasu.
Drzavi je novac potrebniji nego ikad, buduci da zbog rata cinovnici ne samo da nisu ostali bez posla vec su dobili i nova zaduzenja. Vidljivo je, naime, da se u drzavnim organima ekonomijom bavi mnogo vise ljudi nego pre rata. Najbolji primer zilavog nastojanja drzave da pokaze radnicima koliko radi za njih je ekonomsko-socijalni program Vlade Srbije za obnovu porusenih fabrika, donet 6. maja. Premijer Mirko Marjanovic proglasio je taj program trajnim. Trajnim su, usled rata, ministri nazvali i zaposljavanje radnika iz razorenih fabrika, sto, uzgred, nikome u miru to nikada nije bilo garantovano. Republicki ministar za nauku i tehnologiju, Branislav Ivkovic, izjavio je da vladin program »u sustini definise i osnov za sveukupni privredni oporavak zemlje u miru« i da je njime »prakticno zapocet proces prestrukturiranja privrede i razvoj sela«. Time je drzavna administracija, kao organizator »nove ekonomije« sebi izgleda namestila buducnost.

Radnici kao seljaci

Sto se tice radnika i privrede, kroz cije zbrinjavanje drzava planira da artikulise svoj »reformski« prodor, do njih su do sada uglavnom stigla obecanja i deo od oko 650 verifikovanih programa (od toga 40 odsto iz poljoprivrede) za osnivanje malih i srednjih preduzeca, a »primenjivih odmah«. Osim sto je drzava time odradila posao star deset godina (mala i srednja preduzeca su od pocetka privatizacije imenovana za okosnicu razvoja privrede), para za napokon dozvoljeni ekonomski preporod u budzetu nema. U Uredbi o bilansu javne potrosnje u Republici za april, maj i jun (Sluzbeni glasnik broj 19) cak se i ne pominje Fond za razvoj iz kojeg je Vlada obecala sredstva za nove privrednike. Od planiranih 4,468 milijardi dinara za srpski budzet u ovom kvartalu, vise od polovine odredjeno je za plate i druge potrebe korisnika budzeta. Za socijalni program i izbeglice namenjeno je 400 miliona dinara. Za subvencije za hleb, mleko i ulje planirano je 300 miliona 

Presipanje siromastva

Tih 58 000 radnika samo su kap u moru nezbrinutih. Onih pola miliona koji su zbog rata ostali bez posla, a pomenuo ih je predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Tomislav Banovic, niko u tom sindikatu i drzavi ne navodi kao potencijalne male privrednike. Za svakog od njih izgleda nece biti para za garantovane zarade iz dnevnica solidarnosti. Prema procenama srpske Vlade, od tih dnevnica mesecno bi trebalo da se prikupi 130 do 150 miliona dinara, sto bi znacilo da bi svakom od 500 000 radnika pripalo po 260 do 300 dinara. Sredinom maja isplacene su prve »garantovane«, po 230 dinara, ali ne svima. Nacin na koji je novac prikupljen licio je na presipanje od sirotinje golotinji, dok su i jedni i drugi kao i godinama unazad pucali od zelje da nesto rade. Martovska plata u Srbiji u proseku je iznosila 985 dinara, u aprilu se za radnu obavezu dobijalo 500 dinara, koliko su u proseku dobili i penzioneri na ime januarskih primanja.
No, mnogi su zagrizli nov ekonomsko-socijalni kolac, da li prvo ocajni direktori ili jos ocajniji radnici, svejedno. Seminari za obuku buducih preduzetnika su poceli, a Ministarstvo za nauku i tehnologiju u Kragujevcu je cak otvorilo ispostavu, i preselilo deo svog tima u »Zastavu«, najavljujuci da ce tako postupiti i u drugim gradovima. Forsiranje entuzijazma obnove dobilo je prvu institucionalnu formu. A Tomislav Banovic je najavio da ce po okoncanju rata ucestvovanje u radnim brigadama biti obaveza za sve radno sposobne stanovnike, uz novcanu nadoknadu kojom ce moci da obezbede egzistenciju porodica. Osim sto je time nagovestio jos jedno rasipanje nepostojecim parama, Banovic je preko Politike porucio da treba koristiti pozitivna iskustva iz vremena obnove posle Drugog svetskog rata i da cvrsto veruje da ce gradjani SRJ kao i 1945. zasukati rukave i solidarno krenuti na radne akcije.

Iskustvo metalaca

»Prosle godine prosecna plata u Srbiji iznosila je 1300 dinara, a gotovo polovina od formalno zaposlenih milion i 850 hiljada radnika bila je na prinudnim odmorima. Za te ljude vlast nije preuzela odgovornost u celini, tek poneko od njih dobija 230 dinara mesecno, a ja, inzenjer organizacije rada u ‘21. maju’ u Rakovici, lane sam sest puta dobio po 192 dinara«, za Republiku kaze Milan Nikolic, predsednik Sindikata metalaca »Nezavisnost«. On navodi da je mesecni minimum za hranu cetvoroclane porodice pocetkom godine iznosio 2324 dinara, a za ukupne minimalne potrebe 5350 dinara.
Skica stanja u metalskom kompleksu, na koju bi trebalo da se nasloni ekonomsko-socijalni program Vlade Srbije, katastrofalan je. Nikolic otkriva da je prema anketi »Nezavisnosti« od 270 000 zaposlenih pred rat njih 184 000 bilo na prinudnim odmorima. Od preostalih 91 000 radnika koji su odlazili na posao stvarno je radilo 50 odsto, dakle samo 45 500 ljudi. Oni su stvorili 4 odsto ukupnog drustvenog proizvoda, sto je deset puta manje nego 1989. Radnici koji su isli na posao u proseku su primali po 800 dinara mesecno, a redovnost isplate zarade vukla se od tri do 14 meseci. Oni na prinudnim odmorima primali su po 230 dinara, sa zakasnjenjem i do dve godine.
Nikolic tvrdi da je do rata jos bilo mogucnosti za oporavak metalskog kompleksa, recimo lane, kada su nase fabrike mogle da proizvedu svu robu koja je, po odluci drzavnih organa, uvezena u vrednosti od 1,3 milijarde dolara. Bombe su razorile pogone gotovo svih najvecih finalnih proizvodjaca, njihovi kooperanti nemaju za koga da rade. Ukratko, tvrdi Nikolic, »metalska industrija Srbije vise ne postoji«. Rat, medjutim, nije kriv za sve nevolje radnika.
Sagovornik Republike navodi da je u pancevackoj »Utvi«, kragujevackoj »Zastavi«, »21. maju« u Rakovici, cacanskoj »Slobodi«, »Milanu Blagojevicu« u Lucanima, krusevackom »14. oktobru« i valjevskom »Krusiku« pre unistenja bombama bilo zaposleno 60 110 radnika, a na prinudnim odmorima nalazilo se njih 38 180. »Za sve je buducnost ista«, kaze Nikolic, »nema je«, i podseca da su svi metalci koji su planirali da se vrate na zemlju to ucinili od 1989. do rata, a rec je o 120 000 ljudi.
»Drzavno-ekonomski socijalni program podseca na vracanje na vreme od kojeg treba pobeci na svaki nacin. Oni sve obecavaju da ce da urade, da zaposle, da pokrenu proizvodnju, ali s njima na celu. Sve sto rade nema veze sa trzistem, osim kilo-dva slanine sve ostalo je plan koji uvodi zemlju u ratni komunizam«, smatra Nikolic. On tvrdi da novi sistem guraju zajedno drzava i Savez samostalnih sindikata Srbije i, umesto da su programi radjeni sa UGS »Nezavisnost« koji, kako kaze Nikolic, okuplja najobrazovanije radnike, oni se realizuju preko opstinskih prodrzavnih sindikalnih veca.
Kako drzava ignorise predratne nezaposlene i one na prinudnim odmorima tako je sa kompletnim programom obnove zaobisla »Nezavisnost«, kaze Nikolic i navodi za primer da vlast nije odobrila odlazak clanova ovog sindikata u Brisel, na sastanak Evropske federacije metalaca, odrzan 3. i 4. juna. Metalci te federacije su ih pozvali, ponudili pomoc, i materijalnu i u pravljenju radikalnih ekonomskih i socijalnih reformi, ali to je, kako smatra Nikolic, vec bilo prejaka antireklama oblikovanju ratnog komunizma.