Broj 214-215 

Dogadjanja

»Slucaj Hadzic« sve blizi raspletu

Dr Miroslav Hadzic, o cijem smo »nestanku« pisali, napokon je na slobodi. Najgore slutnje su otklonjene, ziv je i zdrav. Preteca optuznica o »spijunazi« je odbacena. Zamenjena je sumnjama o izdaji »vojne tajne«. I takva optuznica nije nasla osnovu. Preostala je sumnja da nije regulisao »papire« oko pistolja koji mu je pretekao iz vremena kada je bio pukovnik JNA. Kada se i to razjasni mozemo smatrati da je »slucaj« zavrsen.
Nevinost g. Hadzica, dakle, nije osporena. Kako smo i ranije isticali, krivice u smislu ranijih pretpostavki nije ni moglo biti. Najgore je izbegnuto zahvaljujuci i profesionalnosti i gradjanskoj savesti nadleznih pravnih organa.
»Slucaj« ce, medjutim, zaista biti resen kada se rasvetli sve sto se dogadjalo u njegovom nastajanju i zaplitanju. Kao prilog tom rasvetljavanju, objavljujemo i dva priloga vojnih eksperata.

Ur. 

Specijalni rat

Jedan osvrt na sudjenje dr Miroslavu Hadzicu pred Vojnim sudom u Beogradu

U prethodnom (212213) broju Republike, u rubrici »Dogadjanja«, izneto je nekoliko cinjenica u vezi sa hapsenjem i optuzbom protiv dr Miroslava Hadzica. U medjuvremenu, a na osnovu misljenja vestaka i drugih dokaza objektivno procenjenih u istraznom postupku, Vojni sud je ublazio optuznicu tereteci ga samo za odavanje vojne tajne, a na osnovu toga sto je stranom drzavljaninu dao na uvid tekst dokumenta »Specijalni rat protiv SFRJ«, uradjen 1981. godine. Posto sam u to vreme u SSNO radio na pitanjima propagande, kontrapropagande i specijalnog rata, pa sam ucestvovao i u izradi tog dokumenta, a u nameri da doprinesem razjasnjavanju pojma specijalnog rata iz sadasnje perspektive i objektivnom sagledavanju ovog slucaja, zelim da iznesem nekoliko zapazanja. Specijalni rat je od uvodjenja u politicku i publicisticku upotrebu bio jedan od veoma neodredjenih i nejasnih pojmova. Bio je u dosta sirokoj upotrebi u bivsoj JNA, mada je bilo dubokih neslaganja oko njegovog sadrzaja. Pristalice pojma koristile su se njegovom neodredjenoscu da bi sasvim proizvoljno razvijale teorije specijalnog rata i u njega pakovale sve sto im se svidja. Politicki pragmatisti nalazili su da je pojam koristan, jer se mogao upotrebiti protiv svih vrsta politickih i drugih protivnika i u svim situacijama. Oni koji su bili skloniji egzaktnijem, na cinjenicama zasnovanom, misljenju bili su duboko skepticni u pogledu postojanja nekakve takve misaone i prakticne kategorije. Bivsa JNA, odnosno jedna grupa ljudi u njoj bila je inicijator i glavni promotor »teorije« specijalnog rata, a ostale drzavne i politicke strukture prihvatile su je i upotrebljavale u propagandi i politickom radu. Dosta je upotrebljavana i u bivsem sistemu informisanja. Pod tim terminom najcesce i najkrace podrazumevani su svi oblici neoruzanog ugrozavanja bezbednosti, odnosno komunisticke vlasti u SFRJ. Tu je ubrajano sve ono sto se tadasnjoj vlasti nije svidjalo ili za sta je ona osecala da je ugrozava. Najsira klasifikacija je bila podela na spoljne i unutrasnje neprijatelje i njihove akcije ugrozavanja socijalistickog samoupravnog uredjenja i nesvrstane spoljne politike SFRJ. U unutrasnje neprijatelje ubrajane su sve opozicione snage, liberalno-demokratske prozapadne snage i tendencije, disidenti, unutrasnje nacionalisticke i separatisticke snage, po potrebi i unitaristicke, kao i ostaci burzoazije i snaga koje su se suprotstavljale komunizmu tokom Drugog svetskog rata. Spoljasnji neprijatelji su bili: nasa politicka emigracija posle Drugog svetskog rata, medjunarodni imperijalizam i kapitalizam, a povremeno, i zavisno od trenutnih procena odnosa snaga, i medjunarodni dogmatski socijalizam i njegove organizacije. Naravno, sve je to zavisilo od trenutnih procena i interesa vladajuce elite u SFRJ. Znamo da su odnosi sa SSSR-om sve vreme prolazili kroz faze uspona i padova, srdacne saradnje i zestokih sukobljavanja. Slicno je bilo i sa Kinom itd.



Na osnovu prethodno recenog, a u skladu sa namerama, politickim ciljevima i interesima konkretne vladajuce garniture u SFRJ, povremeno su obavljane procene i davani zadaci drzavnim organima i institucijama za borbu protiv snaga specijalnog rata. Koliko se secam, dokument od 1981. godine bio je redakcija i dopuna prethodnog dokumenta slicnog naziva. Dokument je noveliran na zahtev Saveta za zastitu ustavnog poretka Predsednistva SFRJ, s ciljem da se u njemu preispita politicko-bezbednosna situacija posle Titove smrti i odrede tezista i zadaci drzavnih organa i organizacije SKJ u borbi protiv stranih i domacih neprijatelja SFRJ, odnosno njenog samoupravnog drustveno-politickog sistema i nesvrstane spoljne politike. U stvari, tadasnje predsednistvo SFRJ i vojni vrh zeleli su da preduprede sve eventualne spoljasnje i unutrasnje izazove i da se organizuju za njihovo pravovremeno neutralisanje. Naravno, kao ucesnik u izradi tog teksta, bio sam u procepu izmedju objektivnih politicko-bezbednosnih cinjenica i njihove interpretacije kroz ideoloske naocare. S obzirom na prirodu i namenu dokumenta, kao i na proceduru njegovog usvajanja (Kolegijum SSNO, Savet za zastitu ustavnog poretka, Predsednistvo SFRJ), svako nastojanje da cinjenice dobiju prednost u odnosu na ideoloski rakurs tumacenja bilo je uzaludno. Zbog toga je taj dokument, kao i vecina drugih politickih procena u to vreme, bolovao od ideoloski deformisanog analitickog pristupa. Njegova objektivna vrednost bila je reducirana ideoloskim pristupom, a rezultati i drustveno-politicke posledice su poznati.
Gledano iz ove perspektive, dokument o kojem se govori nije ni u vreme usvajanja predstavljao nikakvu tajnu jer je delovanje u skladu sa njim vodilo iz poraza u poraz, iz katastrofe u katastrofu. Da je tada bilo mogucnosti da se razumnije i objektivnije ceni unutrasnja i spoljnopoliticka situacija, da cinjenice dobiju apsolutni primat u odnosu na ideologiju i interese od drustva otudjenih birokratizovanih struktura, nesumnjivo bi tok istorijskih zbivanja na prostorima bivse SFRJ bio sasvim drugaciji i za sve njene narode bezbolniji i povoljniji. Nazalost, to se nije desilo, niti je bilo mogucno u tadasnjim okolnostima. Nalaziti danas vojnu tajnu u dokumentu iz tog vremena znaci samo izazivati tuzne asocijacije nas koji smo, sticajem svakakvih okolnosti, ucestvovali u izradi takvih i slicnih dokumenata. Sadasnja vojska i sadasnja drzava ne bi trebalo da traze kontinuitet u odbrani takvih dokumenata bivse drzave. Veca garancija za uspesniji buduci razvoj drustva i vojske bila bi kritika, ako je potrebno i javna, svega onoga sto je pod velom vojne tajne vodilo porazima i narodnoj nesreci u protekle dve decenije.
Milorad V. Timotic 
pukovnik u penziji 


 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar