»Slucaj Hadzic« sve blizi raspletu

Dr Miroslav Hadzic, o cijem smo »nestanku« pisali, napokon je na slobodi. Najgore slutnje su otklonjene, ziv je i zdrav. Preteca optuznica o »spijunazi« je odbacena. Zamenjena je sumnjama o izdaji »vojne tajne«. I takva optuznica nije nasla osnovu. Preostala je sumnja da nije regulisao »papire« oko pistolja koji mu je pretekao iz vremena kada je bio pukovnik JNA. Kada se i to razjasni mozemo smatrati da je »slucaj« zavrsen.
Nevinost g. Hadzica, dakle, nije osporena. Kako smo i ranije isticali, krivice u smislu ranijih pretpostavki nije ni moglo biti. Najgore je izbegnuto zahvaljujuci i profesionalnosti i gradjanskoj savesti nadleznih pravnih organa.
»Slucaj« ce, medjutim, zaista biti resen kada se rasvetli sve sto se dogadjalo u njegovom nastajanju i zaplitanju. Kao prilog tom rasvetljavanju, objavljujemo i dva priloga vojnih eksperata.

Specijalni rat

Jedan osvrt na sudjenje dr Miroslavu Hadzicu pred Vojnim sudom u Beogradu

U prethodnom (212–213) broju Republike, u rubrici »Dogadjanja«, izneto je nekoliko cinjenica u vezi sa hapsenjem i optuzbom protiv dr Miroslava Hadzica. U medjuvremenu, a na osnovu misljenja vestaka i drugih dokaza objektivno procenjenih u istraznom postupku, Vojni sud je ublazio optuznicu tereteci ga samo za odavanje vojne tajne, a na osnovu toga sto je stranom drzavljaninu dao na uvid tekst dokumenta »Specijalni rat protiv SFRJ«, uradjen 1981. godine. Posto sam u to vreme u SSNO radio na pitanjima propagande, kontrapropagande i specijalnog rata, pa sam ucestvovao i u izradi tog dokumenta, a u nameri da doprinesem razjasnjavanju pojma specijalnog rata iz sadasnje perspektive i objektivnom sagledavanju ovog slucaja, zelim da iznesem nekoliko zapazanja. Specijalni rat je od uvodjenja u politicku i publicisticku upotrebu bio jedan od veoma neodredjenih i nejasnih pojmova. Bio je u dosta sirokoj upotrebi u bivsoj JNA, mada je bilo dubokih neslaganja oko njegovog sadrzaja. Pristalice pojma koristile su se njegovom neodredjenoscu da bi sasvim proizvoljno razvijale teorije specijalnog rata i u njega pakovale sve sto im se svidja. Politicki pragmatisti nalazili su da je pojam koristan, jer se mogao upotrebiti protiv svih vrsta politickih i drugih protivnika i u svim situacijama. Oni koji su bili skloniji egzaktnijem, na cinjenicama zasnovanom, misljenju bili su duboko skepticni u pogledu postojanja nekakve takve misaone i prakticne kategorije. Bivsa JNA, odnosno jedna grupa ljudi u njoj bila je inicijator i glavni promotor »teorije« specijalnog rata, a ostale drzavne i politicke strukture prihvatile su je i upotrebljavale u propagandi i politickom radu. Dosta je upotrebljavana i u bivsem sistemu informisanja. Pod tim terminom najcesce i najkrace podrazumevani su svi oblici neoruzanog ugrozavanja bezbednosti, odnosno komunisticke vlasti u SFRJ. Tu je ubrajano sve ono sto se tadasnjoj vlasti nije svidjalo ili za sta je ona osecala da je ugrozava. Najsira klasifikacija je bila podela na spoljne i unutrasnje neprijatelje i njihove akcije ugrozavanja socijalistickog samoupravnog uredjenja i nesvrstane spoljne politike SFRJ. U unutrasnje neprijatelje ubrajane su sve opozicione snage, liberalno-demokratske prozapadne snage i tendencije, disidenti, unutrasnje nacionalisticke i separatisticke snage, po potrebi i unitaristicke, kao i ostaci burzoazije i snaga koje su se suprotstavljale komunizmu tokom Drugog svetskog rata. Spoljasnji neprijatelji su bili: nasa politicka emigracija posle Drugog svetskog rata, medjunarodni imperijalizam i kapitalizam, a povremeno, i zavisno od trenutnih procena odnosa snaga, i medjunarodni dogmatski socijalizam i njegove organizacije. Naravno, sve je to zavisilo od trenutnih procena i interesa vladajuce elite u SFRJ. Znamo da su odnosi sa SSSR-om sve vreme prolazili kroz faze uspona i padova, srdacne saradnje i zestokih sukobljavanja. Slicno je bilo i sa Kinom itd.

---