| Alternativa
Kad Nikola bude beo
Iz kataloga izlozbe
Dodje Nikola kod mene jedan dan i predoci mi kako je osmislio svojih
sedam dana dogadjanja u Galeriji ULUS-a. Kaze mi da ce svoj visegodisnji
rad, tj. slike, obojiti u belo posto ih prethodno izlozi na zidu sklopljene
u pravougaonik na koji ce kao na bisokopsko platno projektovati slajdove
istih tih slika. Kaze mi i za »zeku od zeka« (crtez), crteze
po zidovima galerije i jos ponesto, predavsi mi na kraju svoj tekst »Odlazak
u belo«, koji procitam i zakljucim da je kao »tacka na jot«
citave zamisli.
Nikola ce sasvim izvesno »odlaskom u belo« ponistiti jednu
nesumnjivu vrednost (dobar deo svog slikarstva), docim je status »belog
Nikole«, makar u radnom smislu, jos uvek neizvestan i neodredjen.
Ipak, umesto da pre svega ostalog razmisljam o tome »sta«,
»gde«, »kada« i »ko« ce bojiti u belo,
tri nasrtljiva gosta povedose za sobom tok mojih misli: Kazimir Maljevic
(a ko bi drugi) – misticizam, monizam, ali nadasve optimizam »belog«;
Ives Klein, nemoguci spoj idealiste i »dadaiste« (sam je odbijao
bilo kakvo odmeravanje u odnosu na dadaizam), ezoterik i razmetljivi dendi,
bojio je u plavo dela iz istorije umetnosti, a noc uoci »izlaganja«
Praznine obojio zidove u belo – smatrao je plavo i belo poslednjim stadijumom
pred »odlazak« u irealno; Ad Reinhardt – crni monah, Vizantinac,
kako su ga posprdno nazivali – na vrhuncu srecnog braka novca, politike
i umetnosti krajem pedesetih i pocetkom sezdesetih godina u SAD, prepoznao
je pretnju i »otisao« u crno uveren da »samo sablonizovana
umetnost moze biti bez sablona« koji (sablon) je obrazina neslobode,
sto ce reci, novca i politike iz senke, simulacija zive umetnosti, iako:
»umetnost je uvek mrtva, a ziva umetnost je obmana«.
Sedim i gledam u zid, kad grunu iz pravca Rusnja i Sremcice. Lepo se vidi
kako seva nekom ruzicastom svetloscu (ko bese napisao »zivot u ruzicastom«?),
a znam da su u Rusnju Olivera, Dusan, gospodja Jelka i gosn Dragisa. Kuca
je ostecena ali su oni u redu. »U redu«, kazem sebi, »ali
da vidim kako su drugi«. I moja sestra je »u redu«; cak
je i dosla kod mene, pa me izmedju ostalog pita i kako napredujem sa pisanjem
(svi vec znaju za moje »probleme sa tekstom«). Kazem joj:
»Nikako, sestro slatka!«
»Naravno, kad ti uvek odustajes«, prosto mi razveza samarcinu
odgovorom.
»Molim!«, dreknem.
»Da, da, brale!« Pa ce ti: »Jesi li odustao od patentiranja
svoje originalne varalice i tako propustio priliku da uzmes neku marku?«
»Dobro, to jesam«, nevoljno se slozim.
»Jesi li odustao od samostalne izlozbe prosle godine?«
»Jesam i to, ali...«
»Cekaj malo; a jesi li na pola posla odustao od pisanja romana
ove godine?«
»I to je tacno, ali nisam kriv ja, nego je...«
»Nego je kriv ko!«, ne dade mi da dovrsim.
»E, pa kriv je...«, taman da imenujem krivca, kad se zacu
zvono na vratima. Otvorim, kad imam koga da vidim – Nikola glavom i bradom,
ni »zdravo«, ni »kako si«, nego:
»Daj tekst!«
Predrag Kocovic
|
