Broj 214-215 

Alternativa

Kad Nikola bude beo

Iz kataloga izlozbe

Dodje Nikola kod mene jedan dan i predoci mi kako je osmislio svojih sedam dana dogadjanja u Galeriji ULUS-a. Kaze mi da ce svoj visegodisnji rad, tj. slike, obojiti u belo posto ih prethodno izlozi na zidu sklopljene u pravougaonik na koji ce kao na bisokopsko platno projektovati slajdove istih tih slika. Kaze mi i za »zeku od zeka« (crtez), crteze po zidovima galerije i jos ponesto, predavsi mi na kraju svoj tekst »Odlazak u belo«, koji procitam i zakljucim da je kao »tacka na jot« citave zamisli.
Nikola ce sasvim izvesno »odlaskom u belo« ponistiti jednu nesumnjivu vrednost (dobar deo svog slikarstva), docim je status »belog Nikole«, makar u radnom smislu, jos uvek neizvestan i neodredjen. Ipak, umesto da pre svega ostalog razmisljam o tome »sta«, »gde«, »kada« i »ko« ce bojiti u belo, tri nasrtljiva gosta povedose za sobom tok mojih misli: Kazimir Maljevic (a ko bi drugi) misticizam, monizam, ali nadasve optimizam »belog«; Ives Klein, nemoguci spoj idealiste i »dadaiste« (sam je odbijao bilo kakvo odmeravanje u odnosu na dadaizam), ezoterik i razmetljivi dendi, bojio je u plavo dela iz istorije umetnosti, a noc uoci »izlaganja« Praznine obojio zidove u belo smatrao je plavo i belo poslednjim stadijumom pred »odlazak« u irealno; Ad Reinhardt crni monah, Vizantinac, kako su ga posprdno nazivali na vrhuncu srecnog braka novca, politike i umetnosti krajem pedesetih i pocetkom sezdesetih godina u SAD, prepoznao je pretnju i »otisao« u crno uveren da »samo sablonizovana umetnost moze biti bez sablona« koji (sablon) je obrazina neslobode, sto ce reci, novca i politike iz senke, simulacija zive umetnosti, iako: »umetnost je uvek mrtva, a ziva umetnost je obmana«.

Sedim i gledam u zid, kad grunu iz pravca Rusnja i Sremcice. Lepo se vidi kako seva nekom ruzicastom svetloscu (ko bese napisao »zivot u ruzicastom«?), a znam da su u Rusnju Olivera, Dusan, gospodja Jelka i gosn Dragisa. Kuca je ostecena ali su oni u redu. »U redu«, kazem sebi, »ali da vidim kako su drugi«. I moja sestra je »u redu«; cak je i dosla kod mene, pa me izmedju ostalog pita i kako napredujem sa pisanjem (svi vec znaju za moje »probleme sa tekstom«). Kazem joj:
»Nikako, sestro slatka!«
»Naravno, kad ti uvek odustajes«, prosto mi razveza samarcinu odgovorom.
»Molim!«, dreknem.
»Da, da, brale!« Pa ce ti: »Jesi li odustao od patentiranja svoje originalne varalice i tako propustio priliku da uzmes neku marku?«
»Dobro, to jesam«, nevoljno se slozim.
»Jesi li odustao od samostalne izlozbe prosle godine?«
»Jesam i to, ali...«
»Cekaj malo; a jesi li na pola posla odustao od pisanja romana ove godine?«
»I to je tacno, ali nisam kriv ja, nego je...«
»Nego je kriv ko!«, ne dade mi da dovrsim.
»E, pa kriv je...«, taman da imenujem krivca, kad se zacu zvono na vratima. Otvorim, kad imam koga da vidim Nikola glavom i bradom, ni »zdravo«, ni »kako si«, nego:
»Daj tekst!«
Predrag Kocovic 


 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar