Broj 214-215 

Zbivanja

Sjaj i beda sile
ili
Stari svetski poredak

Mirko Tepavac

Tek kada na zgaristima budemo savesno izmerili sta smo to odbranili 
time sto nismo popustali imajuci u vidu sve na sta je Jugoslavija 
vec u Rambujeu pristala moci cemo sagledati svu razliku izmedju 
razumnog kompromisa i egzistencijalne propasti

Kosovska kriza pocela je nasiljem, kulminira najvisom formulom nasilja ratom, a zavrsice se, najverovatnije, rezolucijom SB na osnovu VII glave Povelje UN koja podrazumeva primenu oruzane sile. Sve se ovde smracilo, samo sila jos nista ne gubi na svome sjaju.
Svaka je tragedija sticaj brojnih nesrecnih okolnosti, jer je bez toga valjda ne bi ni bilo. Brodolomi se ne dogadjaju samo kada je bura jaka ili brod nesolidno sagradjen, nego kada se uputi pogresnom cilju a posada rdjavo procita pomorske karte. Istorija ovog rata kao i onih koji su poslednje decenije pustosili prostorima bivse Jugoslavije istorija je pogresnih procena i poteza na manje-vise svim stranama. Nebrojeno puta je izmedju dve mogucnosti izabirana gora a bolja je ili zanemarivana ili kasno shvacena.
Poslednje su najfatalnije: Mi ipak nismo verovali da ce NATO udariti, NATO je verovao da ce se Srbija za nekoliko dana predati, da ce uverljiva bombarderska sila okrenuti stanovnistvo protiv Milosevica, a Milosevic da ce NATO odustati ako Srbija izdrzi prve napade. Nadali smo se da ce Rusi zaustaviti NATO, a NATO da Rusi nece rizikovati pogorsanje odnosa sa Amerikom kad racunaju na nasusno potrebne americke kredite. Evropa se obradovala da ce Amerika sve uraditi i platiti a Amerika da ce ojacati svoj opsesivni »lidersip« i nauciti Evropu da bez nje nista ne moze da resi ni na sopstvenom kontinentu. Na Kineze se na Zapadu nije ozbiljno ni racunalo, mada je bilo predvidivo da oni, iz sopstvenih razloga, ne bi ostali pasivni, ni da im nije bombardovana beogradska ambasada.

Najpresudnija je ipak americka pogresna procena da za oruzani pritisak nije neophodna saglasnost Saveta bezbednosti, Rusije i Kine, jer bi na taj nacin, usput, legalizovali zaobilazenje UN koje samo remete slobodno ponasanje jedinog preostalog saveza bogatih i silnih... Sve se te pogreske svode na kraju na jednu, najbitniju: Verovanje u resavajucu ulogu sile i oruzja kao instrumenata politicke dominacije.
Nazalost, pouzdavanje u silu i oruzje nije izvodljiva iluzija samo velikih i jakih, nego i zarazna opsesija svakoga ko se u datom momentu oseca vecim i jacim u odnosu na svakog slabijeg. Srbija je htela Kosovo da umiri silom (sto je contradictio in adjecto) jer je raspolagala silom, a NATO je resio da je vecom silom u tome onemoguci. Cemu gubiti vreme na ubedjivanja i kompromise kad postoji sila! Tako se circulus vitiosis sile i zla zapleo u nerazresive suprotnosti. Iluzije se polagano gube ali kataklizmicno stradanje jos nije dostiglo svoj vrhunac.
Svima sada kao da ne ostaje nista drugo nego da ostanu odani sopstvenim pogresnim procenama u ovom zacaranom krugu bezizlaza. Niko se ne kaje, niti namerava da se koriguje, svakome je kriv neko drugi. Da nije sve tako tragicno, kao sto jeste, mogli bi se i radovati svakom neuspehu sile, bilo da je se prihvataju veliki tirani iz obesti ili mali iz ocajanja.
Nece zato biti preterano ako se kaze da od nacina na koji svet (sa nama ili protiv nas) konacno ipak resi problem, zavisi ne samo nasa buducnost, nego uveliko i buducnost medjunarodnih odnosa i uspostavljanje stvarno Novog demokratskog poretka u svetu. Nije dovoljno samo biti protiv sile u svetu, nego protiv medjunarodnog poretka u kojem sila presudjuje svetu. Za sada nema nikakvog »novog svetskog poretka«. Ovo cemu prisustvujemo je samo pokusaj starog svetskog poretka da se, nepromenjen, odrzi u promenjenim istorijskim okolnostima. Stvarno Novi svetski poredak ako ga je uopste moguce uskoro postici moze biti samo medjunarodni demokratski poredak, zasnovan na postovanju postojece ili demokratski unapredjene Povelje UN. To je danas jedina legitimna osnova za odbranu od svetske hegemonije velikih i jakih ili od njihovih medjusobnih sukoba i bahatog gazenja medjunarodnog prava i pravde. UN treba nama, malim i nezasticenim, velikima i jakima cesto su bile smetnja i teret i ovakve a kamoli ojacane.
Pa ipak danas ni silni vise ne mogu silom da postignu bas sve sto bi hteli. Ni Amerika danas, kada je ostala bez ravnopravnog rivala, ne moze neopozivo sama da odredjuje sve sto je u eri hladnog rata svaka od velikih sila mogla u svome dominiumu. To dabome vazi i za NATO, ali o njima ce odlucivati istorija a o nama predstojece zasedanje SB. Amerika je ostala jedina globalna velesila ali je Rusija najveca evropska, a Kina azijska sila, i princip ponasanja sa pozicije sile nije prestao da bude pretnja miru ni u promenjenom odnosu snaga.
Danas bukvalno ceo svet resava kosovski problem koji sazima celokupnost medjunarodnih odnosa i sve protivurecnosti ovog globalizovanog sveta. Sada vise niko nece cak i da moze da ga prepusti samo nama, niti bi mi mogli bilo koga uveriti da ga mozemo resiti sami. Mnoge male i prosperitetne zemlje uspevale su da probleme u svojoj kuci i svojoj okolini resavaju strpljivo i mudro, ne prizivajuci svojim postupcima ni mesanje dobronamernih prijatelja a kamoli osornih protivnika.
Vreme je, samo po sebi, indiferentno na dogadjaje, ako ga ne racionalizuje nase htenje i razumno delovanje. Vreme ni za koga ne radi ako za to vreme mi nesto za sebe ne radimo. Deo sveta sa kojim smo sada vec i u oruzanom sukobu ima sve vise bogatstva, sile i oruzja, samo mi svega toga strmoglavo imamo sve manje sa izgledima da i to malo izgubimo. Posrednici i pregovaraci racunaju da ce vreme smeksati sukobljene strane. Njima se zato izgleda mnogo i ne zuri, jer ce menjanje odnosa snaga, zamor i gubici olaksati njihov posao i pribliziti neki pragmatican ishod. Zasto bi uostalom i ocekivali da bilo ko bude nestrpljiviji zbog naseg stradanja nego mi sami.
Gradjanima Jugoslavije bi, medjutim, moralo jako da se zuri! Poslednji su trenuci da se odlucno krene u susret vremenu i vec ocrtanom realno mogucem resenju, da se prihvate odluke Saveta bezbednosti ma kakve one bile, jer nista sto bude kasnije ne moze biti bolje. Patriotizam je briga za dobro svoga naroda. Sve ostalo je defetisticko, antipatriotsko, nehumano zaklinjanje na 
nepokornost po cenu kolektivnog umiranja. Lazna je hrabrost da je »bolje umreti nego se predati« i da treba »sto skuplje da prodamo svoju kozu«. Lazna je nada da ce ipak na kraju »biti sto biti ne moze«!
Sve sto je poruseno i poubijano u svakom od vise desetina proteklih dana i noci, decenijama je zeljeno, godinama radjano i gradjeno. Tek kada na zgaristima budemo savesno izmerili sta smo to odbranili time sto nismo popustali imajuci u vidu sve na sta je Jugoslavija vec u Rambujeu pristala moci cemo sagledati svu razliku izmedju razumnog kompromisa i egzistencijalne propasti. Svet ce na nasem primeru imati sta da nauci ali ce neisplativ racun tog nauka samo nama biti ispostavljen. Sto katastrofa postaje sveopstija, to se neumoljivije namece pitanje da li se ovde jos uvek brani Srbija ili vlast u Srbiji?
Ko je to pre nekoliko godina uz opste odobravanje izrekao veliku opomenu: »Za Srbiju se sve sme zrtvovati sem same Srbije!«? Danas taj trezveni apel proziva svoga autora.

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar