Srbija opet na pocetku

Mir je, nadamo se, sklopljen na Kosovu i Metohiji posle dogovora koji su ovih dana postigli Marti Ahtisari i Viktor Cernomirdin sa Slobodanom Milosevicem, sto je potvrdjeno odlukama Skupstine Srbije i Savezne vlade. Ako je rat u juznoj pokrajini na najboljem putu da prestane, sta je, medjutim, sa Srbijom?
Nema sumnje da su gradjani nase republike ovaj najnoviji obrt dogadjaja primili sa velikim olaksanjem i neskrivenim zadovoljstvom. Sve stranke, i opozicione i one vladajuce, sem SRS, smesta su pozurile sa izjavama podrske ovoj odluci koja ce oznaciti kraj dvoipomesecnom surovom bombardovanju. Naravno, postoje i bitne razlike izmedju onoga sto govore vladajuce stranke i onoga kako na najnovija zbivanja gledaju opozicione. Recnik vladajucih partija je, po obicaju, podanicki i ulizicki, licemerno slaveci »mudru« politiku najvisih drzavnih organa. Opozicione stranke, medjutim, posle dvomesecne isposcene retorike laznog patriotizma, sada su razdesene i pune zaoka, najavljujuci vlastima nimalo ugodno svodjenje racuna i odgovornosti za sve ono sto se ovih meseci odigralo.
Ako je tacno da ce u vremenu koje dolazi vlast sedeti »na iglama«, to jos ne znaci da ce i polozaj opozicije biti sasvim udoban. Mada je rano sa sigurnoscu predvidjati korake opozicionih stranaka, ipak se neka njihova iskusenja, ili bolje reci tendencije, vec donekle ocrtavaju. Seselj je najavio izlazak iz Vlade, ali to jos ne znaci da ce doci i kraj zajednicke socijalisticke i radikalske represije i terora. Pre ce biti da ce ovo osporavanje vise liciti na ucenu pomocu koje ce SRS drzati Milosevicev rezim na »kratkom kanapu«, da mu sutra kojim slucajem, u trenutku slabosti, ne padne na pamet da opet popusta medjunarodnoj zajednici ili, ne daj Boze, domacoj opoziciji. Kao jedno sredstvo pritiska moze biti i sadasnji odnos snaga u Skupstini Srbije, gde socijalisti, bez radikala, nemaju potrebnu vecinu. Ukoliko i ta ucena ne upali, Seselj bi uvek nasao pribeziste u svojim solo nasilnickim i radikalskim metodama za koje ce, mozda, biti dobrih izgleda u neizvesnim vremenima koja dolaze.
Dileme kod demokratske opozicije nisu tako drasticne, ali su, uprkos tome, ne manje provokativne. Jos za vreme rata, a posle rata pogotovo, neki lideri opozicionih stranaka, osecajuci valjda da je Miloseviceva zvezda na zalasku, na zaobilazan nacin preporucuju sebe za njegovog naslednika. Na stranu sto su ove procene o nestabilnosti postojece vlasti i ishitrene i nedovoljno utemeljene. Brzi i preki putevi smene na drzavnom kormilu mogu da budu puni opasnosti, i za drzavu i za drustvo. Te nekontrolisane ambicije mogu samo da izazovu razgorevanje borbe za vlast, sto bi nas sve bacilo u nesaglediv haos. Tim metezom mogu da se okoriste samo najmilitantniji i najekstremniji, a ponajmanje oni koji rade za stvar demokratije.
Sustina naseg problema je u necem drugom, sto ce, mozda, na dramatican nacin da se pokaze bas predstojecih dana. Ne ko ce koga da zaskoci i ko ce pre da zgrabi dizgine vlasti, nego kako tu vlast uciniti legalno smenjivom. Hocemo li imati dovoljno osvescenih i organizovanih demokratskih snaga da isposluju opsteprihvaceni drustveni dogovor o novom izbornom zakonu, zakonu o medijima i funkcionerskoj odgovornosti. Samo na osnovu toga mozemo da stanemo na kraj partijskoj drzavi, ovako ponizenoj i kompromitovanoj Skupstini, predsednicima drzave koji ne znaju da razgovaraju sa svetom i jalovoj Vladi koja nije u stanju da napravi valjani program ekonomske obnove. Naravno, ni tada necemo biti bez politickih trzavica i tenzija, ali cemo bar imati pouzdanje da ce nam proverene i stabilne demokratske institucije osigurati buducnost bez ratova, nasilja i beznadeznost siromastva.
Da li je ova izmucena Srbija opet na nekom novom pocetku?